AIM: start



MON, 01 JUL 2002 19:56:33 GMT

Slovenija i ljudska prava

Etnicko ciscenje na slovenacki nacin?

Jedan od najpoznatijih ovdasnjih pravnih autoriteta i nekadasnji sudija Ustavnog suda Matevz Krivic nedavno se uclanio u drustvo "izbrisanih" stanovnika Slovenije, napisao predlog Ustavnom sudu radi izmene spornih slovenackih zakona i zajedno sa Helsinskim odborom Slovenije obavestio ambasadora Evropske unije o problemima gradjana koji su odmah posle osamostaljenja Slovenije nezakonito izgubili svoja prava. To je jos jedan u nizu problema koji ce slovenacke vlasti morati da rese pre ulaska drzave u Evropsku uniju, kako posle pomeranja "sengenskih granica" ka jugu Balkana administracija u Briselu ne bi otkrila da unutar Unije zivi i nekoliko desetina hiljada stanovnika bez jasnog statusa i ikakvih dokumenata.

Ljubljana, 30.06.2002.

Ratovi koji su u poslednjoj deceniji vodjeni na tlu Titove Jugoslavije doneli su, pored svekolikog zla i razaranja, nov "sadrzaj" u pojmovniku socilogije, politologije i prava - etnicko ciscenje, dakle proterivanje stanovnika drugacije nacionalnosti ili vere s podrucja koje je zaposeo pobednicki i vladajuci vecinski narod. Etnicko ciscenje je sinonim za teror, za masovna ubistva, koncentracione logore, spaljena i ispraznjena sela, sinonim za stradanje one skupine ljudi koji su se po rodjenju ili veri razlikovali od vecinskog naroda.

Sve nove drzave nastale raspadom SFRJ nisu propustile priliku da proteraju i na neki nacin smanje broj svojih dojucerasnjih stanovnika - onih s korenima u nekoj drugoj republici. Slovenija je to ucinila veoma perfidno, sistematski i efikasno, upotrebom demokratskih instrumenata i kompjuterizovane tehnologije. Jesu Neslovenci (termin koji je dugo upotrebljavan u medijima i politici za ljude poreklom iz drugih republika, da bi kasnije stidljivo nestao) mogli da apliciraju za slovenacko drzavljanstvo, vecina ga je i dobila, ali nije mali broj onih, posebno oficira JNA, kojima je ono bilo uskraceno. Istina je da neki iz neznanja (a neki iz "osvedocenog jugoslovenstva") ili imovinskih razloga nisu pravovremeno podneli zahtev. Bilo kako bilo, slovenacka drzava je te ljude pritiskom na dugme »delete« na centralnom racunaru izbrisala iz evidencije stanovnika Slovenije. Preko noci su ostali bez ikakvih prava. Izgubili su posao, nisu mogli da otkupe drustveni stan (sto znaci da su uskoro bili delozirani ili su morali da se isele iz drustvenih stanova), ostali su bez vazecih dokumenata (zdravstvene knjizice, licne karte, pasosa, vozacke dozvole), nisu mogli da poseduju automobil... Jednostavno, drzava je odlucila da oni - vise ne postoje. Mnoge je policija deportovala do granice i izbacila u Madjarsku, neke cak bez autobusne karte za Jugoslaviju. To cini i danas. Zbog toga su mnogi morali da napuste porodice - supruge i decu, i godinama zive odvojeno, u razlicitim drzavama. Mnogi godinama nisu mogli ni da obidju porodicu u Sloveniji.

Vise nego zapanjujuca je prica o zastavniku JNA, koji je po rodjenju Hrvat iz BiH. U martu 1993. dosao je slovenacki policajac u njegov stan i naredio mu da u roku od 24 sata napusti Sloveniju. Gde otici, bilo je prvo pitanje. Rodbina mu je bila proterana iz Republike Srpske gde su ziveli do tada, a nije mogao da ode ni u podrucja koja su proglasena hrvastkim entitetima nitu u Hrvatsku - jer je bio sumnjiv i nepozeljan kao bivsi pripadnik JNA i »komunjara«. Nije mogao da ode ni na teritorije koje su "drzali" Bosnjaci jer je izbio rat izmedju Hrvata i Bosnjaka. Utociste je nasao kod daljnje rodbine u Srbiji. Tek posle godinu dana muka i borbe sa slovenackom administracijom uspeo da dobije dopustenje da se vrati u Sloveniju.

U pomenutoj grupi naprasnih "beskucnika" bilo je najvise nekadasnjih pripadnika JNA koji sto zbog date svecane obaveze, sto zbog jugoslovenskog opredeljenja nisu dezertirali iz bivse vojske pre formalnog raspada SFRJ, tj. u vreme nelegalanog poziva predsednistva tadasnje republike Slovenije. Najveci deo oficira napustio je JNA u vreme njenog povlacenja iz Slovenije, a mnogi ni tada, vec su otisli u zavicaj s namerom da urede formalnosti oko penzije ili dosluze jos koju godinu, koja im je preostala. Cinjenica je da je vecina pomenutih pre odlaska iz drzave, dakle u roku podnela zahtev za slovenacko drzavljanstvo, ali je ipak odbijena. Oni koji su otisli sa JNA u nameri da urede licni status, kasnije nisu mogli vise da se vrate - zbog brisanja iz evidencije slovenackih gradjana. A kako se stoga nisu pojavili ni na razgovoru za drzavljanstvo, odbijeni su sa obrazlozenjem da su sluzili u »neprijateljskoj vojsci«. Jednom od njih je, na primer, bez sudskog postupka i sudske odluke oduzeto slovenacko drzavljanstvo steceno jos 1975. godine i nije mu vraceno ni do danas. Sta vise, tu se vec sest godina vodi nekakva istraga u kojoj on jos ni jednom nije saslusan iako je samo jedan od svedoka, dok drzava Slovenija protiv njega nema nista.

Ovakav vid etnickog ciscenja izvele su osvedocene "demokrate evropskog tipa". Operaciju je odobrio demokrata (tada visoki funkcionar Slovenackog demokratskog saveza) Igor Bavcar, tadasnji ministar unutrasnjih poslova. Aminovao ju je demohriscanin (tada predsednik Demohriscanske stranke) Lojze Peterle, tadasnji predsednik vlade. Strucni asistent bio je narodni demokrata (predsednik Narodne demokratske stranke) dr Rajko Pirnat, tadasnji ministar pravde i profesor prava na Ljubljanskom univerzitetu. Ovakvo etnicko ciscenje su podrzale i ostale osvedocene demokrate (visoki partijski funkcioneri Slovenske demokratske zveze) zajedno sa represivnim aparatom koji je bio na raspolaganju Janezu Jansi, tadasnjem ministru odbrane, te diplomatskim akcijama Dimitrija Rupela, koji je i tada i sada na mestu ministra spoljnih poslova; tu ne treba zaboraviti ni ulogu medijske kampanje Jelka Kacina, tadasnjeg ministra za informisanje. Konacno, operaciju etnickog ciscenja podrzao je i desnicar - socijaldemokrata - dr Joze Pucnik, tadasnji podpredsednik vlade.

Ni tadasnja opozicija, na celu sa Skoljcevim liberalnim demokratama (sadasnji LDS Janeza Drnovseka) te reformisanim komunistima Janeza Kocjancica (tada predsednik Stranke demokraticne prenove a kasnije Zdruzene liste socijalnih demokrata) i Globocnikovim penzionerima-demokratama, nije prstom mrdnula za zastitu osnovnih, ljudskih prava ugrozenih; naprotiv, mudro su cutali i precutno odobravali postupak drzave. Cak ni stranka Marjana Podobnika, koja je okupljala uglavnom seljastvo i otuda nije imala nista protiv jeftine radne snage za ubiranje letine, nista nije uradila da tu "radnu snagu" zastiti od samovolje politike. S druge strane su nacionalisti (Slovenska nacionalna stranka Zmaga Jelincica) s odusevljenjem pozdravili ovaj "akt slovenacke demokratije" jer je to predstavljalo ostvarenje partijskih programskih opredeljenja - u to vreme je parola Jelincicevih nacionalista bila "cefurji - raus!" (jugovici - napolje!). Da ironija bude veca, "ciscenje" slovenackog nacionalnog prostora podrzao je i demohriscanin Ivan Bizjak, tada predsednik politickog doma slovenackog parlamenta, da bi kasnije na funkciji ministra unutrasnjih poslova taj program i prakticno sprovodio. Bizjak je u ovom "poslu" bio dosledan, tako da ni po odlasku na mesto ombudsmana (zastitnik ljudskih prava) ostecenim i progonjenim ljudima nije pomagao, iako mu je to bio zadatak. Sada zauzima fotelju ministra pravosudja, sto ce reci da i dan danas tolerise otezanje sudskih postupaka koje su "izbrisani" ljudi u medjuvremenu pokrenuli. Bizjak svoje "necinjenje" i miniranje pravde opravdava "pravnom prazninom".

Cela ta zalosna rabota pokrenuta je 26. februara 1992. godine, kada je Slovenija izbrisala iz registra stanovnika (sudeci prema javnim podacima MUP-a) oko 67.000 ljudi. U informaciji koju je slovenacki MUP dao Drzavnom vecu (drugi dom slovenackog parlameta), a koju je potpisao demohriscanin Andrej Ster, taj broj je jos veci - oko 83.000 osoba, dok Helsinski monitor za ljudska prava raspolaze podacima o preko 130.000 obespravljenih ljudi. Kada je u javnost konacno procureo skandal o brisanjima iz registara stanovnika, MUP je, medjutim, tvrdio da je rec o svega dve do tri hiljade ljudi. Dok prema nalazu pravnika Matevza Krivica, nekadasnjeg ustavnog sudije, trenutno u Sloveniji zivi preko 30.000 ljudi bez stalnog boravka, dakle lica iz grupe onih koja su daleke 1992. godine izbrisana iz registara.

Kako je uistinu sprovedeno ovo svojevrsno etnicko ciscenje svedoce i zvanicni podaci iz popisa stanovnistva odnosno stranih procena. Prema popisu stanovnistva iz 1991. godine u Sloveniji je zivelo 1.965.986 stanovnika. Procena americke CIA-e je da je jula 2001. godine u Sloveniji bilo 1.930.132 stanovnika, sto ce reci da deset godina posle osamostaljenja, Slovenija belezi "manjak" od gotovo 36.000 stanovnika. Tokom poslednjih 40 godina (pre osamostaljenja drzave) desetogodisnji prirast stanovnistva u Sloveniji je u proseku bio 115.000. Zna se da je 1991. godine prilikom raspada SFRJ novu slovenacku drzavu dobrovoljno napustilo nekoliko hiljada ljudi, pre svega mladjih pripadnika JNA i njihovih porodica. Uz to je Slovenija suptilno zatvorila granice za migrante iz novih drzava nastalih na tlu nekadasnje Jugoslavije, pa je i s te strane "priliv" stanovnistva znatno smanjen. Ako tome dodamo cak i cinjenicu da Slovenija, poput brojnih evropskih drzava, kuburi s belom kugom, dolazimo do zakljucka da sve to nije dovoljan razlog za tako radikalno smanjenje broja stanovnika - iz raspolozivih brojki proizilazi da je "nestalo" najmanje 80.000 do 100.000 judi.

Gde su ti ljudi danas? Neki su, kada su izgubili papire i posao, otisli u rodni kraj i vise nisu mogli da se vrate, neki su izgubili zivot u ratovima a neki su uspeli da odu na Zapad ili u Srbiju, u izbeglistvo. Uprkos tome, nije mali broj onih koji vec deset godina ilegalno zive u Sloveniji u vecitom strahu da ce biti proterani i uz tanku nadu da ce proci mlinove birokratije i konacno dobiti dozvolu za boravak ili cak drzavljanstvo. Oni su danas izuzetno jeftina radna snaga novodobnih kapitalista i rade najteze poslove na crno.

Sto se tice bivsih oficira JNA, prema pomenutom izvestaju slovenackog MUP-a, za njih vazi nepisana odredba o "pridobijanju misljenja Ministarstva odbrane o mogucem ugrozavanje bezbednosti Slovenije"; to pravilo je na snazi iako ti ljudi vec 30 - 40 godina zive u Sloveniji, ozenjeni su Slovenkama i deca su im Slovenci. U Ministarstvu odbrane nema nikavog propisa, niti zakonske odredbe ko i na kakav nacin prikuplja podatke o opasnosti koju ti penzioneri predstavljaju za Sloveniju. Ne zna se ni ko potpisuje ovakva "misljenja". Tokom sudskih postupaka ova misljenja imaju ogromnu ulogu jer se sudovi u presudama pozivaju na misljenje Ministarstva odbrane, iako se autori "misljenja" ne pozivaju kao svedoci, niti postoji nacin da se ono proveri ili pobije.

Kada su nadlezni organi Evropske unije 1998. godine saznali za ova nedela, naredili su slovenackim vlastima da nepravdu isprave do maja 2000. godine. Sluzbena Ljubljana ni dve godine kasnije nije ispostovala direktivu Brisela. Jeste zahtev za dozvolu boravka ponovo podnelo 14.000 »prisilnih stranaca«, ali je pozitivno resenje dobilo svega 3.000 ljudi, dok ostali i dalje zivotare i strahuju. Helsinski monitor se svakodnevno bori za pojedince koje slovenacka policija lovi i potom proteruje preko granice. "Izbrisani" su u medjuvremenu posle mnogo pravnickih zavrzlama uspeli da se organizuju u Drustvo izbrisanih. Tako je utvrdjeno da su na meti drzavnih organa bili i jesu uglavnom Romi i Srbi. Sto ce reci da i medju nepozeljnim strancima postoji deoba na "nase" i "tudje" strance.

Mnogi medju njima se pitaju hoce li i slovenacki politicari odgovarati pred Haskim tribunalom za etnicko ciscenje? Zanimljivo je da u vodecim slovenackim medijima nema clanaka ni priloga na ovu temu. Urednici se oglusuju cak i na pisma citalaca koja pokrecu recenu temu. Zato je u vreme svecarskih podsecanja na herojski cin osamostaljenja pravi trenutak da drzavljani i drzava shvate da na marginama drustva u uzasnim uslovima i nepravdi tavori ogromna populacija onih koji su kaznjeni zbog svog porekla. Tu je na pravom ispitu slovenacka demokratija i drustvo uopste.

Milan Gorjanc (AIM Ljubljana)