AIM: start



MON, 10 JUN 2002 10:06:14 GMT

Predizborna Srbija izmedju dve vlade

Djindjić u Koštunicinoj senci

Nesposobnost najvećih stranaka nekadašnje koalicije DOS da se dogovore o prioritetima u interesu građana a ne o svom sopstvenom sa sve većom izvesnošću vodi ka izborima ili, čega se možda treba plašiti- još većoj političkoj krizi

AIM, Beograd,10.6.2002.

Vreme pred početak leta u Beogradu protiče u znaku velikih koncerata. Prošle nedelje je pred oko 25 hiljada ljudi na stadionu OFK Beograda nastupala "Riblja čorba". Sezonu je nešto ranije otvorio Bajaga sa "Instruktorima": skromnije - u skladu sa imidžom dobrog dečka za sve generacije, na ruiniranom stadionu Tašmajdan, gde se nakrcalo nekoliko hiljada obožavalaca, taman onoliko sveta koliko to kultno mesto može da primi. Naredne subote - posle višenedeljne reklamne kampanje "diljem Jugoslavije i širom sveta" - na stadionu Crvene zvezde nastupa Svetlana Ceca Ražnatović, s neskrivenom namerom da obori rekord posećenosti, koji je prošle godine na tom mestu - neočekivano i za samog sebe - postavio Zdravko Čolić (navodno, 80 hiljada posetilaca).

Ovdašnji analitičari političkih prilika još se nisu pozabavili muzičkim ukusom novih vlasti, ali premijer srpske vlade Zoran Đinđić viđen je na koncertu Zdravka Čolića, mlađani šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije Čedomir Jovanović na Bajaginom, dok se na koncertu Bore Čorbe pojavio lično predsednik SR Jugosalvije, Vojislav Koštunica.

U normalnoj logici stvari, praktični raspad jedne tako šarolike koalicije kakva je DOS doveo bi do prevremenih parlamentarnih izbora, stvaranja novih grupacija stranaka ili bar preciziranja koalicionih sporazuma. U Srbiji, međutim, deo DOS-a pod kontrolom Zorana Đinđića - "DOS minus", 17 stranaka od kojih bi možda samo dve ili tri samostalno uspele da uđu u parlament - odlučio je da uvede nova pravila igre. Najpre je, s obrazloženjem da neopravdano otsustvuju sa skupštinskih sednica, "Politbiro DOS minusa" (Predsedništvo u čijem radu već dugo ne učestvuju predstavnici Koštuničine Demokratske stranke Srbije, DSS) doneo odluku o smenjivanju 50 poslanika - ako ne donesu opravdanje za svoje neučestvovanje u parlamentarnom životu. Naizgled čudnim sticajem okolnosti, najveći deo prozvanih predstavnika naroda (23) partijski pripada DSS-u. Manje čudna bila je ljutita reakcija pomenute stranke, odbijanje da se u skupštinu donose opravdanja i lekarska uverenja te, najzad, odluka da svoje članove povuče iz onih upravnih odbora firmi i organizacija u koje ih je imenovala vlada Srbije.

To povlačenje bilo je, čini se, efektan potez - jer je iskorišćeno da se obelodani činjenica kako "najveća stranka" (DSS) ima samo dvadesetak od oko 500 mesta u upravnim odborima firmi i organizacija od posebnog državnog interesa. Uprkos žurnom dokazivanju druge strane ("DOS minus") da DSS ima više članova upravnih odbora, povlačenje članova DSS-a postiglo je bar jedan važan politički cilj: ponovo je otvorilo vrlo osetljivo pitanje "interesnog rasporeda snaga" na mesta poznata ili bar u javnosti ozloglašena kao zgodna za upravljanje tokovima novca iz "pozadine". To pitanje ostalo je da visi u vazduhu još od 5. oktobra 2000. i trijumfalne pobede tada još nepodeljenog DOS-a. Neki prvoborci i simpatizeri demokratskog prevrata žešće su se zaletali u preduzeća, fabrike i državne institucije no što su se "borili" protiv Slobodana Miloševića i njegovog režima. Precizni koalicioni dogovor o raspodeli mandata, čini se, nije obuhvatao i sličnu usaglašenost oko deobe plena; otuda je odluku DSS-a o povlačenju iz upravnih odbora možda moglo da olakša nezadovoljstvo udelom. Kakvo god bilo njegovo tumačenje, taj potez je ostavio utisak: istraživači javnog mnjenja odmah su registrovali mali ali primetan porast popularnosti Koštuničinog DSS-a na račun "Đinđićevog DOS-a"; što se dvojice lidera tiče, Koštunica je i dalje najpopularniji političar na javnoj sceni.

Stručna javnost bila je gotovo nepodeljena u oceni da je "opoziv" 50 poslanika - što se u međuvremenu svelo na opravdavanje izostanaka, podnošenje nekoliko ostavki i odbijanje poslanika DSS da se odluci povinuju (za sada bez reakcije protivničke strane) - zloslutan znak da maniri partijske države nisu prevaziđeni. Predsedništvo "Đinđićevog DOS-a" poziva se na kaolicioni sporazuma po kom, navodno, poslanički mandati pripadaju DOS-u tj. Predsedništvu DOS-a a ne strankama. Objašnjenje je neuverljivo, utoliko više što se "principijelno" zalaganje za poslaničku odgovornost najvećim delom obrušilo na poslanike DSS-a jer bi oni - ako bi poštovali odluku o opozivu - svoje mandate trebalo da prepuste ne samo drugim članicama DOS-a, nego i - skupštinskoj opoziciji. U podeli poslaničkih, diplomatskih i inih važnih mesta, naime, DOS je odavno potrošio sva imena sa izborne liste za koju su 24. septembra 2000. glasali, a do 5. oktobra na ulicama branili građani Srbije.

Definitivan politički razlaz dve najveće stranke vladajuće koalicije po svemu sudeći označen je formiranjem >vlade u senci< DSS. Na čelu kabineta u senci je potpredsednik ove stranke Dragan Maršićanin, koga je poslanička većina DOS ove godine smeničla sa mesta predsednika republičkog parlamenta. Prvi ljudi Demokratske stranke (DS) prokomentarisali su da se ovim potezom DSS konačno opredelila za opoziciju,< sa Sunca da ode u senku<.Premijer Djindjić je rekao da medju ministrima u senci ne vidi nijednog koji je bolji od članova njegovog kabineta.

Iz tog ugla posmatrana, partijsko-koaliciona manipulacija nečim što je u normalnim okolnostima vlasništvo birača teško može biti podržana, a njeni pobornici kao da su zaboravili da je režim Slobodana Miloševića gotovo pao zbog izborne krađe 1996, i da ih je na vlast doveo masovni protest zbog pokušaja krađe 2000. godine. Značajan porast neopredeljenih u anketama javnog mnjenja poslednjih meseci više se ne može tumačiti rutinskim objašnjenjem da je to normalna pojava na polovini izbornog ciklusa - jer istovremeno raste broj onih građana koji smatraju da su prevremeni izbori neophodni. U nekoliko opština Srbije održani su prevremeni lokalni izbori i, mada je to nedovoljno za izvođenje opštijih zaključaka, oba sukobljena "krila" DOS-a trebalo bi da se zabrinu. U Leskovcu je, na primer, lokalnu vlast ponovo preuzela Socijalistička partija Srbije (SPS) sa svojim saveznicima; drugde poverenje građana dobijaju liste koje se distanciraju od DOS-a, na dva-tri mesta samostalni nastup DSS-a bio je kažnjen neočekivanim otsustvom podrške birača...

Nezadovoljstvo postaje očiglednije kada se radi o ekonomskim, pitanjima svakodnevnog života. U statističko praćenje standarda uvedena je, pored "normalne", i "minimalna potrošačka korpa" - svejedno, prosečna porodica u Srbiji ni za jednu nema dovoljno prihoda. To ukazuje da se deo prihoda i dalje ostvaruje u zoni sive ekonomije, što ne može biti dobra ocena "reformističke" Đinđićeve vlade, naročito uz podatak da više od trećine građana Srbije živi ispod statistički procenjene granice bede. Strpljenje, ako već ne zadovoljstvo, ne podstiče ni obećana brzina privatizacije, a najnovije najave aukcijske prodaje firmi - po principu "ko da najviše" a ne na osnovu vladine procene njihove vrednosti - mogu samo pojačati osećanje nesigurnosti i straha. Otuda, jasno je, vladi nisu u interesu nikakvi izbori. Premijer Đinđić sa odabranim ministrima već nedeljama obilazi gradove u kampanji nazvanoj "Srbija na dobrom putu" koja, međutim, više liči na predizbornu kampanju nego na dokazivanje građanima da su zaista na dobrom putu.

Do sada najvidljivu nervozu vlada Srbije pokazala je u vezi s prilivom očekivane/obećane finansijske pomoći. Američko odugovlačenje da odobri tranšu od 40 miliona dolara prekraćeno je "dobrovoljnom" isporukom nekolicine optuženika pošto je, posle više od godinu dana zatezanja, konačno donet zakon o saradnji s haškim Tribunalom. Konačno odobrena pomoć ostala je, čini se, u senci mnogo većih očekivanja - da će Amerikanci odmrznuti jugoslovensku imovinu i finansije u SAD. To se nije dogodilo, što znači da Đinđićeva vlada nema vremena za predah, a ta okolnost mogla bi da izazove još neki ishitren potez koji će imati efekat bumeranga. Za sada, to je "proguravanje" odluke da je u skupštini Srbije dovoljna jedna trećina poslanika za rasprave, a da se natpolovična većina traži samo za usvajanje zakona i zakonskih akata. Učestvujući u diskusiji o smanjenju kvoruma, jedan poslanik SPS-a obratio se predsednici Skupštine obećanjem da kada se socijalisti vrate na vlast, neće ukinuti tu odluku o "jednotrećinskoj većini" - jer ona očigledno odgovara onima koji nemaju ili nisu sigurni u sopstvenu poslaničku većinu. To je problem koji, zbog nesposobnosti najvećih stranaka nekadašnje koalicije DOS da se dogovore o prioritetima u interesu građana a ne svom sopstvenom, ne samo što muči Vladu Srbije nego sa sve većom izvesnošću vodi ka izborima ili, čega se možda treba plašiti- još većoj političkoj krizi.

Aleksandar Ćirić (AIM)