AIM: start



SUN, 28 APR 2002 17:46:41 GMT

Slovenija i Srbija

Kultura na tržištu

Povratna gostovanja beogradskih pozorišta Atelje 212 i Narodnog pozorišta u Ljubljani (i Mariboru) imala su tu nesreću da su se desila u isto vreme, upravo "poklopila". Pri čemu je Atelje prošao bolje - došao je prvi i iscrpio interesovanje medija.

Ljubljana, 27.04.2002.

Predstavljanje Narodnog pozorišta publici u Ljubljani prošlo je sa mnogo manje pompe nego što je zaslužilo - zato što su mediji (i javnost) prethodnih dana bili bombardovani iscrpnim izveštajima o uspešnosti sedmodnevnog boravka trupe Ateljea 212. U svakom slučaju, kritičari su jedinstveni u oceni da je ovo bio značajan kulturni događaj kojim je prekinut period od dvanaestak godina tokom kojih su veze izmedju slovenačke i srpske kulture bile bezmalo zamrznute. U Sloveniji kao da do sada to nikome nije smetalo, a tek po koji usamljeni pokušaj ponekog umetnika s jedne ili druge "strane" često je tretiran kao politički eksces, kojim su se mediji danima bavili. Sve do februarske serije predstava ljubljanske Drame SNG (Slovensko narodno gledališče) u Beogradu i uzvratnog gostovanja Ateljea 212 u Ljubljani, koje je praćeno i posetom srpskog ministra kulture Branislava Lečića, što je saradnju izmedju Srbije i Slovenije "ozvaničilo" i na političkom nivou.

Publika, ona koja je uspela da dodje do ulaznica po ceni izmedju 25 i 30 eura, nije krila oduševljenje; činjenica je da je tu bilo mnogo onih koji sada više ne kriju svoje korene u Srbiji, ali je bilo i mnogo mladog, urbanog sveta. Oduševljenje je bilo opšte, tako da su glumci bili nagradjeni aplauzom ne samo na kraju, već i tokom predstava odigranim na velikoj i maloj sceni ljubljanske Drame. Već posle prve predstave (Banović Strahinja) publika je frenetičnim aplauzom vraćala glumce ponovo i ponovo na pozornicu, sve dok ganuti glumci nisu počeli da tapšu publici. Repertoar prikazan u Ljubljani predstavlja presek petogodišnje produkcije Ateljea 212, što u Beogradu, što u Budvi, i jednu od najinteresantnijih predstava iz produkcije beogradskog Narodnog pozorišta.

Većina kritičara onoga što na području države Slovenije egzistira kao gledališče ili teatar - jedinstvena je u povoljnim ocenama. Sa pohvalama nije škrtario ni Janez Pipan, domaćin Ateljea 212, direktor SNG Drame. Pipan je sunarodnjacima najavio da će gostovanje Ateljea 212 u Ljubljani biti drugačije od gostovanja Drame u Beogradu: "Već na prvi pogled možete da vidite da dominiraju predstave domaćih autora, za razliku od nas koji smo pretežno nastupali sa klasikom, sa tuđim autorima i samo jednim slovenačkim tekstom..." Uskoro je postalo jasno da je Pipan povukao odličan poslovan potez - uprkos ceni, tražena je karta više. Čak su i ljubljanske "Finance", vodeće štivo za biznismene, Atelje 212 predstavile kao "jedno od najslavnijih jugoslovenskih pozorišta" uz ocenu da je gostovanje u Ljubljani "jedan od najvažnijih događaja godine u Sloveniji" i da je dobro da se države "posle potpisivanja sporazuma o privrednoj saradnji približe i kulturno".

Ni sa druge strane nije izostalo komplimenata; direktor Ateljea 212 Svetozar Cvetković izjavio je za ljubljanski dnevnik Delo da "lepota različitosti naših kultura, izraza i jezika" može samo da "doprinese očekivanim umetničkim ostvarenjima". Glumica Isidora Minić izrazila je zadovoljstvo što može da nastupa pred publikom koja može da je "razume ne samo putem reči, nego i emocionalno". Iako dobronamerna, opaska nije svuda shvaćena na isti način. Tako se u emisiji "Kulturna panorama" na slovenačkom radiju čulo mišljenje da treba razmisliti o "izbalansiranosti međusobnog razumevanja i zanimanja". "Neizbalansiranost" se navodno ogledala u činjenici da su slovenačke predstave u Beogradu simultano prevođene, a predstave Ateljea 212 u Ljubljani nisu. Nešto kritika je bilo upućeno i na loš prevod (na slovenački) inače "lepo oblikovane knjige" sa opisom predstava koju su srpski glumci doneli sa sobom.

Slična nezadovoljstva, na medji dobrog ukusa, progutale su ovacije publike. Zato gostovanje Ateljea 212 i Narodnog pozorišta u Ljubljani zaslužuje svaku pohvalu, a isto važi za Dramu u Beogradu. Manje pohvalna je, medjutim, činjenica da je saradnja između pozorišta tretirana ne toliko kao kulturni čin koliko kao politički - paradoksalno je da su i glumci isticali važnost gostovanja sa aspekta "zvaničnosti" celog dogadjaja, uz prisustvo jugoslovenskog ambasadora, slovenačkog ministra spoljnih poslova, ljubljanske gradonačelnice i svega što uz to ide. Kič nije izostao, kao da su pozorišta paradržavne, a ne pre svega kulturne institucije. I u proteklih deset godina je bilo dovoljno prostora za kulturnu saradnju, ali je zbog preširoke interpretacije ekonomskih sankcija protiv SRJ takva saradnja bila nezamisliva sa tačke gledišta slovenačke politike. Slovenija je neku vrstu kulturne saradnje dozvolila samo izuzetno, zahvaljujući dokumentima UNESCO-a, i u vreme sankcija protiv SRJ odobrila uvoz i distribuciju srpske štampe, dok su ostali kulturni kontakti strogo kontrolisani kroz restriktivnu politiku dobijanja slovenačkih viza i posebnih "garantnih pisama". U mnogo slučajeva je saradnja bila praktično onemogućena.

Rezultat? U to vreme su istraživači ovdašnjeg Centra za socijalnu psihologiju došli i do zapanjujućih rezultata u pogledu javno izražene etničke distance. Početkom devedesetih je ispitivanje populacije mladih pokazalo da bi na službeni kontakt sa Srbima pristalo samo 15,3 odsto upitanih, lične kontakte bi podnelo 14,7 odsto, a intimne kontakte bi uspostavilo jedva 7,6 odsto anketiranih. Srbi su, dakle, zajedno sa homoseksualcima, lezbijkama, okuženima od side, umno zaostalim i doseljenicima sa juga bili u samom vrhu onih grupa sa kojima većina mlade slovenačke populacije ni po koju cenu nije želela da ima nikakvog dodira. Ako je suditi po reakciji publike koja je proteklih dana slavila predstave gostiju iz Beograd, takvim prilikama se nazire kraj, posebno što je medju zvanicama bilo i onih koji su do juče izražavali indignaciju prema svim, pa i kulturnim kontaktima sa Srbijom. Sada je, navodno, drugačije - mišljenje ministra kulture u vladi Srbije Branislava Lečića jeste da će kulturni kontakti između slovenačkih i srpskih umetnika ubuduće zavisiti od interesovanja tržišta. Koliko ovakvo vulgarno poimanje kulture može da uguši ili potakne interakcije dva kulturna miljea, videće se vrlo uskoro.

Aktuelna gostovanja nisu imala baš mnogo refleksija na tržišne uslove. Bilo je tu malo nostalgije i mnogo radoznalosti. Direktora Ateljea 212 Svetozara Cvetkovića i ostale glumce iz oba pozorišta bukvalno su saletali novinari. Cvetković smatra da je za to zaslužna činjenica da "smo stvarno imali mnogo toga da kažemo kroz ove predstave o svemu onome što predstavlja ne samo našu sadašnjost nego i blisku prošlost, a da to ne bude nikakav pamfletski nego umetnički način. Tu smo stekli simpatije i ovde ispravili ipak jednu ružnu sliku o tome da smo mi sve vreme ćutali ili da 'nismo ništa učinili, kad je trebalo'... Naravno da mnogo znači kad se posle puno godina pojavite na sceni gde ste nekad nastupali i gde vas publika ipak još pamti, pa vas sad prepozna po nečem novom i otkrije u vama novu energiju. Na kraju, drago mi je i zbog glumaca koji su bili u Beogradu, a koji su nas prvi put gledali, ovde. Da smo kod njih prošli tako dobro, da su u nama otkrili nešto što su mogli da čuju samo iz priča, a to je da postoji neka beogradska škola glume i nešto što nas kao glumce razlikuje od ostalih, isto kao što smo mi otkrili jedan vanredan perfekcionizam i profesionalizam u njihovim nastupima. Drago mi je da smo tu različitost otkrili jedni u drugima i da smo pokazali da postoji beograska i ateljeovska nonšalancija, ali nonšalancija koja ne podrazumeva neprofesionalnost, naprotiv. Podrazumeva mogućnost opuštene igre na sceni, glume koja daje efekat, u ovom slučaju - jak emotivan efekat, što je najbitnije u pozorištu. Mislim da stvari polako dolaze na svoje mesto, svi skupa smo sad mnogo dobronamerniji jedni prema drugima nego što smo bili ranije, žao mi je samo što smo izgubili toliko godina. Nije to malo godina, to je čitava jedna decenija, jedna generacija je stasala bez jednog značajnog iskustva."

Tako se pozitivno uzbudjenje trupe Ateljea 212 te Narodnog pozorišta povodom dolaska u Ljubljanu tokom poslednjih deset dana pretvorilo u pravo zadovoljstvo. Publika nije ostala hladna, a pljesak nije bio samo topao, srdačan, nego upravo frenetičan. Zasluženo.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)