AIM: start



THU, 28 MAR 2002 12:45:06 GMT

Slovenija vs. Italija

Posle Solane - samo u naturi

Čekanje u evropskom predvorju na članstvo u EU moglo bi da postane mučno kako za Sloveniju, tako i za Hrvatsku. To znaju pripadnici italijanske desnice i optanti koji prema navodima italijanske štampe računaju da povrate vlasništvo nad najmanje 5.000 nekretnina u Sloveniji.

Ljubljana, 27.03.2002.

"Slovenija je otplatila svoj dug Italiji," odlučno je izjavio slovenački ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel na konferenciji za štampu priredjenoj kako bi domaća i inostrana javnost bile obaveštene o isplati poslednje rate duga za konfiskovanu i oduzetu imovinu italijanskih "optanata" (posle završetka Drugog svetskog rata) u visini od oko 57 miliona dolara. Isplata duga regulisana je medjunarodnim sporazumima sklopljenim izmedju Jugoslavije i Italije. Prvu ratu tog duga uplatila je jugoslovenska vlada na čijem je čelu tada bio Ante Marković, a posle raspada SFRJ dug je preuzele Slovenija. Što nije sprečilo diplomatske zaplete - Italija je u ime >bitno promenjenih okolnosti< tražila poništavanje ugovora čiju je valjanost potvrdila diplomatskom notom svega nekoliko meseci ranije.

"Bitno promenjene okolnosti" značile su da zvanični Rim u ime gradjana Italije koji su nekada živeli na tlu sadašnje Slovenije zahteva vraćanje nekretnina "u naturi". Slovenija je popustila posle tri godine cenkanja i pod patronatom evropskog medijatora u rešavanju spora (u liku Havijera Solane) prihvatila "španski kompromis". Kompromis je za Sloveniju značio ogromnu prekretnicu, pošto predvidja mogućnost kupovine nekretnina od strane onih gradjana država Evropske Unije koji su bar tri godine boravili u Sloveniji.

Italija, medjutim, uprkos "kompromisu" koji je notiran i u slovenačko-evropskom sporazumu o pridruženom članstvu sa EU, nikada nije pristala da od Slovenije preuzme ugovorenu odštetu. Deo krivice za takvu situaciju pada na pleća diplomatije Slovenije i Hrvatske, čiji su zvaničnici u euforiji posle osamostaljenja tvrdili (poput nekadašnjeg i aktuelnog slovenačkog ministra spoljnih poslova Dimitrija Rupela) da su spremni da pregovaraju "o svemu, samo ne o granicama". Kamen spoticanja je predstavljala i "unutrašnja" podela nekada celovitog duga izmedju Hrvatske i Slovenije; novim državama je trebalo više od tri godine da se dogovore o medjusobnoj podeli duga koji je prethodno overila SFRJ. Tako su Slovenija i Hrvatska tek 4. jula 1994. godine izmenile note u kojima je preciziran dogovor o podeli, čime je Sloveniji pripalo 62 odsto duga (od 93 miliona dolara, pošto je 17 miliona dolara već bilo isplaćeno od strane SFRJ), a Hrvatska je preuzela ostalih 38 odsto (oko 35 miliona dolara) duga. Slovenija je u medjuvremenu, sve kako bi dokazala predanost u ispunjavanju svojih obaveza, otvorila kod Dresdner banke u Luksemburgu poseban račun i sve do ove godine redovno uplaćivala godišnje rate. Stoga slovenački ministar spoljnih poslova zaključuje da Italija od sada pa nadalje "više ne može da se izgovara kako ne može da naplati ugovoreni iznos duga".

Na reakciju Italije nije trebalo dugo čekati; pride - nije bila ni malo srdačna. Italijanski ministar za odnose sa parlamentom Karlo Djovanardi (Giovanardi) ocenio je gest Slovenije kao pozitivan korak, ali je dodao da uplatom duga to pitanje "nije okončano" i najavio da vlada Silva Berluskonija neće žuriti da podigne novac sa računa. Šta više, Djovanardi objašnjava da je uplaćeni novac samo "kamenčić u mozaiku" u kome brojni slučajevi "nisu obuhvaćeni sporazumom", zbog čega ih proučava posebna komisija italijanskog ministarstva spoljnih poslova. Okončanje afere sprečava i činjenica da Hrvatska još nije otplatila svoj deo duga. Italijanski poslanici zato traže reviziju hrvatskog zakona o denacionalizaciji, a poslanik Nacionalnog savezništva Roberto Menia (inače iz Trsta) kaže da ništa od toga "nije dovoljno" i da "Slovenci moraju da se poklone žrtvama komunizma". Da ovaj stav nije usamljen medju njegovim kolegama u parlamentu potvrdjuje razrešenje Renata Rudjera (Renatto Ruggiero) koji je izgubio ministarsko mesto zato što je kao pro-evropski usmeren šef italijanske "Farnesine" zastupao stav da "treba poštovati potpisane ugovore".

Poslednji verbalni dvoboji zvaničnika na relaciji Ljubljana - Rim u Sloveniji podgreva strah da državu uoči ulaska u Evropsku Uniju ponovo čekaju pritisci i "španski kompromisi". Otuda je Slovenija s dosta rezerve reagovala na pobedu desničarske koalicije u Italiji. Potpis predsednika pobedničke stranke Forza Italia Silvija Berlusconija pod rezolucijom u kojoj se, na inicijativu predsednice istarskih "optanata" odnosno "ezula" Marucce Vasconove, zahteva od stare vlade da do predaje vlasti zamrzne "sve poteze, koji bi mogli da prejudiciraju pitanje pristupa Slovenije i Hrvatske Evropskoj zajednici", potvrdio je da su slovenačka strahovanja bila opravdana.

Najopasnije od svega jeste da nova italijanska administracija ulazak Slovenije i Hrvatske u pomenute institucije uslovljava novim izmenama postignutih dogovora odnosno "nadgradnjom" Osimskih sporazuma, potpisanih 1975. godine, kada je konačno odredjena tadašnja jugoslovensko-italijanska granica. Osnovni zahtev Italije vezan je na imovinu nekadašnjih optanata ili ezula, uglavnom pripadnika italijanske narodnosti, koji su posle Drugog svetskog rata, u skladu sa mirovnim ugovorom iz 1947. godine (a delimično i pod pritiscima) morali da izaberu hoće li ili ne zadržati jugoslovensko odnosno italijansko državljanstvo na teritoriji koja je pripojena Jugoslaviji (Primorska, Istra i Dalmacija). Oni koji su se tada odlučili za italijansko državljanstvo bili su, u skladu sa rečenim mirovnim sporazumom, prisiljeni da napuste Jugoslaviju. Većini italijanskih optanata (italijanski izvori govore o 350.000 žrtava ovog svojevrsnog "etničkog čišćenja") tadašnje jugoslovenske vlasti oduzele su ili nacionalizovale imovinu. To je bio uzrok mnogih kasnijih sporova, ali i sporazuma koji su krunisani upravo 1975. godine sa potpisivanjem Osimskih sporazuma. Kasnije, 1983. godine, na osnovu tog sporazuma potpisan je i jedan poseban sporazum kojim se Jugoslavija obavezala da će Italiji za oduzetu imovinu njenih gradjana platiti 110 miliona dolara odštete u godišnjim ratama u visini od 8.461.538 dolara, a istovremeno bi italijanskim gradjanima bilo vraćeno još 179 nekretnina u naturi.

Vlada Ante Markovića isplatila je dve prispele rate 1990. i 1991. godine, ali je sa početkom raspada SFR Jugoslavije 1991. godine cela transakcija stala. Italija novonastalim državama do dana današnjeg, iako su one to tražile, ne želi da dostavi broj računa na koji bi uplaćivale svoj dug. Naprotiv, pošto je ugovore svojevremeno zaključila sa socijalističkom Jugoslavijom a ne sa Slovenijom ili Hrvatskom (u kojima kao i u svim ostalim postsocijalističkim državama teku procesi denacionalizacije), Italija zahteva da se o već dogovorenim i potpisanim sporazumima još jednom pregovara kako bi, izmedju ostalog, privolela Sloveniju da vrati nacionalizovanu imovinu i italijanskim državljanima koji su se odrekli jugoslovenskog državljanstva. Italija je nekoliko godina javno uslovljavala razrešenje tog problema svojim pristankom na ulazak Slovenije i Hrvatske u Evropsku Uniju.

Slovenačka i hrvatska diplomatija su na apetite italijanske desnice odgovorile da sva pitanja, koja ponovo problematizuje zvanična Italija, smatraju rešenim i da ne žele nove rasprave. Novi italijanski zahtevi su, naime, razumljivi samo na prvi pogled. Medjutim, pošto je vrednost nacionalizovane italijanske imovine u SFRJ jednom već procenjena i medjunarodno-pravno valjano dogovoren način isplate, a odšteta delimično isplaćena, prema mišljenju slovenačkog MIP-a problema jednostavno ne bi smelo biti. I to ne samo zbog ugovora sa bivšom SFRJ, nego i njegove potvrde - Italija je 31. jula 1992. godine izmenom nota sa slovenačkim ambasadorom Markom Kosinom potvrdila da ne odustaje od 46 ugovora koje je potpisala sa Jugoslavijom. Medju njima je i ugovor iz 1983. godine koji odredjuje da Italiji pripada samo novčana nadoknada za nacionalizovanu imovinu. Nije teško zaključiti da je Italija kasnije odlučila da prekrši dogovor koji je potpisala i ponovo potvrdila '92. godine, jer ocenjuje da bi od novih država, u novim okolnostima, mogla da dobije više nego što je to bio slučaj u prošlosti.

Jednostrano poništavanje potpisanih sporazuma ne samo da je velikim delom protivrečno odredbama medjunarodnog prava, već otvara i druga opasna pitanja. Recimo, ukoliko je moguće jednostrano poništiti ugovor koji je deo Osimskih sporazuma o granici, zašto ne bi bilo moguće revidirati i pitanje italijansko-slovenačke granice? Zatim, ukoliko Italija više nije zadovoljna visinom odštete sa kojom je bila zadovoljna do pre nekoliko godina, zašto bi onda Slovenija i Hrvatska morale biti zadovoljne, na primer, visinom reparacija koje je Italija morala da plati posle Drugog svetskog rata? I tako u nedogled. Jasno je da bi se time nestabilna gradja medjunarodnih ugovora, koji su preko pedeset godina uspevali da održe mir u tom delu Evrope, brzo srušila u bezdan iz koga ne bi bilo jednostavnog povratka. S druge strane, čekanje u evropskom predvorju na članstvo u EU moglo bi da postane mučno kako za Sloveniju, tako i za Hrvatsku. To znaju pripadnici italijanske desnice i optanti koji prema navodima italijanske štampe računaju da povrate vlasništvo nad najmanje 5.000 nekretnina u Sloveniji.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)