AIM: start



MON, 25 MAR 2002 02:47:25 GMT

Slovenija i "osovina zla"

Zabrana izvoza vojne opreme

Ministarstvo odbrane je na "molbu" američkih organa zabranilo izvoz teške vojne opreme iz STO Ravne za Siriju. Zarada je propala, a o odšteti niko i ne razmišlja.

Ljubljana, 22.03.2002.

Američka borba protiv terorizma i lociranje "osovine zla" beleži prve posledice i u Sloveniji. Efekti nisu samo politički, pre bi se reklo - ekonomski. Rečju, slovenačko ministarstvo odbrane zabranilo je fabrici STO Ravne ("Mašine i teška oprema Ravne") izvoz vojne opreme u Siriju. Tako je pomenutom preduzeću ne samo propao posao, već je ostalo bez zarade od najmanje pet miliona dolara.

Ceo zaplet je još uvek pod velom tajne; Ministarstvo odbrane odbija da odgovori na pitanja u vezi "obustave izvoza polufabrikata i nezavršenih proizvoda za vojnu opremu i opremu Siriji", pošto priprema "celovitu informaciju" o celom slučaju. Slovenačko ministarstvo odbrane je prema Zakonu o odbrani nadležno za izdavanje dozvola za tranzit, uvoz ili izvoz oružja. Iz nezvaničnih izvora je procurelo da se u slučaju poslednje zabrane radi o topovskim cevima i sličnoj opremi za sirijske tenkove. STO Ravne je ove i slične delove radila i u vreme bivše Jugoslavije, kada je njena delatnost bila deo proizvodnog lanca za jugoslovenski tenk T-84, izradjen prema ruskoj licenciji.

Ništa rečitiji nisu ni na drugoj strani, u preduzeću STO Ravne. Jože Studenčnik, direktor firme, netom je negirao sopstvenu izjavu (datu nekim medijima) u kojoj je pre nekoliko meseci potvrdio da STO Ravne izvozi topovske cevi. Ovoga puta je odbio da potvrdi podatak da njegovo preduzeće izvozi u Siriju od 5 do 35 odsto namenske proizvodnje. Da sve bude bizarnije, direktor sada tvrdi da uopšte "ne zna da njegovo preduzeće posluje sa Sirijom", da posluje samo sa Jordanom i Izraelom, u čemu ne vidi da je "išta sporno" pošto firma raspolaže svim "potrebnim dozvolama". Zaboravnog direktora je unekoliko iznenadio nezvaničan komentar koji je povodom toga stigao iz Ministarstva odbrane, a u kome se tvrdi da "STO Ravne zaista ne posluje neposredno sa Sirijom", ali da nema sumnje da to radi posredno, tako što "vojnu opremu prodaje preko Jordana".

Očito je to bilo poznato i američkoj administraciji, koja je počela da pritiska na slovenački stranu da odustane od biznisa. Iz američke ambasade u Ljubljani je povodom informacija o zabrani izvoza slovenačke vojne opreme Siriju stiglo saopštenje da je "saradnja sa prijateljskim i savezničkim državama dugogodišnja američka politika u sprečavanju prodaje oružja državama koje podržavaju terorizam". Posle 11. septembra je takva politika postala "još važnija za države koje su se udružile u borbi protiv terorizma". Dalje, američka ambasada u Ljubljani smatra da je zabranom izvoza oružja u Siriju "Slovenija pokazala svoje opredeljenje za borbu protiv terorizma". Pohvala američkih zvaničnika je posredno potvrdila informacije da je slovenačko ministarstvo odbrane zabranilo izvoz oružja u "Jordan" odnosno Siriju tek posle "molbe" predstavnika SAD. Sirija je na američkom spisku država koje podržavaju terorizam. Slovenačka zabrana se ujedno podudara sa tajnim izveštajem Pentagona, objavljenim u Los Anđeles Tajmsu. U izveštaju je pored Kine, Rusije, Iraka, Irana, Severne Koreje i Libije navedena i Sirija kao jedna od država protiv koje SAD nameravaju da upotrebe i nuklearno oružje.

Epizoda sa STO Ravne nije jedini napor slovenačke vojne industrije da ostvari "proboj" i ponešto zaradi na Bliskom Istoku; naprotiv, bilo je nekoliko pokušaja, ali su mahom sprečeni ili završeni neuspehom. Jula 1994. godine austrijski carinici na bečkom aerodromu Švehat zavirili su u pet sanduka i otkrili optičke merače vredne 598.630 američkih dolara, namenjene iranskoj vojsci i njenim namerama da poboljša instrumente za gadjanje na svojim tenkovima (američke proizvodnje) M 60 A-3. Posao izmedju Irana i Slovenije, odnosno preduzeća "Iskra-Fotona" sklopljen je godinu dana ranije, kada je tadašnji ministar spoljnih poslova Lojze Peterle posetio Iran i sastao se sa iranskim predsednikom Rafsandžanijem. Takva bliskost (pa makar i novci bili u pitanju) nije bila po ukusu američkih obaveštajnih službi koje budno prate slične poduhvate evropskih proizvodjača oružja, pokušavajući da ih spreče u izvrdavanju važeće američke zabrane poslovanja sa Iranom.

Ovakav vid sprečavanje slovenačke trgovine, konkretno izvoza oružja u Iran, Siriju, Jordan i neke druge države, otvara brojne dileme. Očito je da službena Ljubljana zbog aspiracija da udje u NATO ne može da se suprotstavi američkim pritiscima, još manje da se ogluši o "molbu koja se ne odbija", iako žmiri na preduzetništvo pojedinih preduzeća i prećutno dozvoljava svojoj industriji da prodaje oružje "terorističkim" arapskim državama. Fakat je da bi režime u Iranu, Siriji i mnogim drugim državama teško mogli da ubrojimo u demokratske, ali gorčinu prosečnog poreskog obveznika budi saznanje da slične zabrane poslovanja ne ograničavaju mnoge druge države koje ozbiljno krše ljudska prava, poseduju oružja za masovno uništenje i sprovode vojne akcije na okupiranim teritorijima ili u drugim državama. Indikativan primer su Turska ili Izrael. A upravo sa Izraelom Slovenija dobro saradjuje na vojnom planu. Modernizacija domaćih tenkova, kupovina telekomunikacione opreme, minobacača i habica, sve to je izvedeno u saradnji s Izraelom. Najviše oružja i opreme, u vrednosti od 4,4 do 5,5 miliona dolara, Slovenija i dalje izvozi u Izrael, ali to izgleda ne predstavlja poseban problem.

Poslednja zabrana izvoza slovenačke vojne opreme u Siriju desila se u nezgodno vreme, kad slovenačka vojna industrija ponovo pokušava da pronadje i osvoji nova tržišta. Posle decenije tavorenja na marginama društva, menadžeri slovenačke industrije oružja okupili su se u sekciji za odbrambenu industriju koja radi u okviru Privredne komore Slovenije, a istovremeno sve intenzivnije traže kontakte sa partnerima iz nekadašnjeg jugoslovenskog prostora. Ako se pogleda statistika, taj deo slovenačke privrede nije bio zanemarljiv u nekadašnjoj SFR Jugoslaviji. Vrednost godišnje proizvodnje oružja bila je još koliko 1988. godine u Sloveniji oko 220 miliona dolara. Statistika, medjutim, otkriva da sada izvoz opreme i oružja jedva premašuje pet miliona dolara, godišnje. Slovenački eksperti ocenjuju da je slovenačka vojna industrija bila "od svih privrednih grana možda najveća žrtva krvavog raspada nekadašnje zajedničke države i vojske". Posle poslednjih urgencija iz američkih krugova može se zaključiti da će tako biti i u buduće; slovenačke "vojne"proizvode uprkos ritualnim obećanjima ovdašnjeg Ministarstva odbrane o velikim porudžbinama "odmah posle ulaska Slovenije u NATO" u zapadnoj Evropi i SAD niko ne treba, a izvoz oružja i vojne opreme na Bliski Istok zbog američkih zabrana postaje visoko rizičan i gotovo neizvodiv.

Svetlana Vasović (AIM Ljubljana)