AIM: start



TUE, 19 MAR 2002 21:30:32 GMT

Nestanak poslednje Jugoslavije

Kontrolisani raspad

U proteklih 18 meseci demokratski lideri Srbije i Crne Gore pokazali su nesposobnost za pregovore i konstruktivni kompromis, zato u narednih 36 meseci pre treba očekivati redovnu evropsku arbitražu u sporovima nego ozbiljan napredak u ostvarivanju onoga što bi sporazum iz Barselone mogao da znači.

AIM, Beograd,20.3.2002.

Na dan potpisivanja evropsko-srpsko-crnogorskog sporazuma kojim prestaje da postoji država Jugoslavija u Beogradu je građanima izdato svakodnevnih stotinak uverenja o - jugoslovenskom državljanstvu. Istina, ono odavno u stvari podrazumeva državljanstvo jedne od dveju poslednjih članica one "velike Jugoslavije", čiji je krvavi raspad počeo 1991. "Velika" Jugoslavija trajala je 73, a "mala"- Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) jedva deset godina. U mnoštvu anahronizama karakterističnih za sve Jugoslavije činjenica da je do 1.januara ove godine važio pasoš "velike" Socijalističke Federativne Repbulike Jugoslavije ne čini se naročito apsurdnom pred neizvesnošću odgovora na pitanje - koji će pasoš važiti za tri godine. Naime, sporazumom o uspostavljanju "države" sa imenom Srbija i Crna Gora pitanje njenog postojanja neće biti postavljeno pre 2005.

Privremenost rešenja obuhvaćenih Sporazumom o principima odnosa Srbije i Crne Gore u okviru državne zajednice, usvojenog u Beogradu 14, a svečano potpisanog na ministarskom samitu Evropske unije u Barseloni 15. marta, više je nego očigledna. Najviši državni organi Srbije i Crne Gore (SCG) biće (1) jednodomna Skupština - u kojoj se ne može odlučivati nadglasavanjem, koja bira (2) predsednika SCG, čiji je posao i da rukovodi (3) ministarskim savetom, i (4) državni sud. U nadležnosti ministarskog saveta su spoljni poslovi, odbrana, međunarodni ekonomski odnosi, unutrašnji ekonomski odnosi, te ljudska i manjinska prava. Što se državnog suda tiče, jedina njegova nadležnost je ujednačavanje sudske prakse u SCG.

Postojeći nonsens konsensualnog komandovanja vojskom, u obliku Vrhovnog saveta odbrane koji čine predsednik SCG i predsednici Srbije i Crne Gore, zadržan je u sporazumu. Ostali elementi tradicionalne države, jedinstveno tržište i vojska, nisu precizirani. Uz rutinsko nabrajanje zajedničkog tržišta, slobodnog kretanja ljudi, robe, usluga i kapitala, sporazum uopšte ne pominje monetu SCG. To znači da sporazum priznaje status quo, činjenicu da Srbija ima vlastiti novac, dinar, dok je Crna Gora nedavno sa nemačke marke prešla na euro. "Zatečeno stanje dvojnosti" ostavljeno je i u oblasti carina i carinske službe, a mnoštvo drugih pitanja - s najboljim namerama, valjda - ostavljeno je otvorenim.

Objavljivanje sadržaja sporazuma o kom se prethodno danima nagađalo najviše je pogodilo ekonomske i finansijske stručnjake. "Jedino je jasno da ništa nije jasno", izjavljuje guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić. Ocenjujući da sporazum Srbije i Crne Gore predstavlja "konfederaciju ne samo u političkom, nego i u ekonomskom smislu" jer ne predviđa zajedničku carinu, monetu i spoljnotrgovinski režim, ministar finansija u Vladi Srbije, Božidar Đelić, dodaje da će Srbija u tim oblastima prema Crnoj Gori imati iste odnose kao i sa drugim državama. Vicepremijer savezne vlade Miroljub Labus, velikim delom zaslužan za povratak SRJ u međunarodne finansijske institucije i uspešne pregovore o otpisivanju i reprogramiranju jugoslovenskih dugova, izjavljuje da za sebe ne vidi mesto u budućem savetu ministara. On ističe neravnomernu odgovornost potpisnika: nepridržavanje sporazuma Srbiju i Crnu Goru može košati prijema u evropske intergacije, dok neispunjavanje obećanja Evropske unije nju neće koštati ničega osim ugleda. Sasvim otvoreno, Labus dodaje da će za (ne)uspeh sporazuma biti odgovoran Havijer Solana, visoki predstavnik Evropske unije za spoljne poslove i bezbednost.

Trojica citiranih stručnjaka - koji na svojim političkim funkcijama imaju ubedljivo najviši rejting u srpskoj javnosti - su se u nedelji koja je prethodila sporazumu sastala sa premijerom Srbije Zoranom Đinđićem. Tema sastanka bilo je definisanje minimuma zahteva ispod kojih Srbija u pregovorima sa Crnom Gorom neće ići - jedinstvena valuta, bankarski sistem i carina. Neobaziranje potpisanog sporazuma na ta pitanja svakako je izazvalo pomalo žučne reakcije trojice eksperata. Premijer Srbije Zoran Đinđić je sporazum javno pozdravio u onoj meri u kojoj i drugi njegovi potpisnici: bez oduševljenja, osim konvencionalnih i očekivanih izraza zadovoljstva.

Političke stranke u Srbiji i Crnoj Gori sporazum su dočekale složne u glasnom nezadovoljstvu, mada su uzroci gorčine i razočaranja u Srbiji sasvim različiti od onih u Crnoj Gori. Najkraće govoreći: Srbija je izgubila državu, a Crna Gora je nije dobila. Drugim rečima, političke stranke u Srbiji - svejedno da li su u vladajućoj koaliciji ili u opoziciji - smatraju da zajednica Srbije i Crne Gore onako kako je definiše sporazum potpisan u Barseloni može biti sve pre nego država. U tom smislu često je istican argument da je dogovorena mera zajedništva Srbije i Crne Gore znatno manja od onog na koje su obavezne članice Evropske unije. S druge strane, crnogorske političke partije - prvenstveno Liberalni savez i Socijaldemokratska partija, čija podrška obezbeđuje opstanak manjinske crnogorske vlade, smatraju Đukanovićev pristanak na sporazum izdajom zajedničkog programa osamostaljenja Crne Gore. Nezadovoljstvo unutar Đukanovićeve Demokratske partije socijalista prigušeno je stranačkom disciplinom. U Crnoj Gori zadovoljstvo sporazumom izjavile su samo članice koalicije "Za Jugoslaviju" koje - što je tek jedan od mnoštva paradoksa - na saveznom nivou ne podržavaju ni napore predsednika SRJ Vojislava Koštunice da saradnju sa haškim Tribunalom uvede u bilo kakav - jugoslovenski ili zajednički, svejedno - zakonski okvir.

Intuicija - ozbiljna istraživanja javnog mnjenja još nisu obavljena - upućuje na pretpostavku da će sporazum o "državi" SCG u Srbiji do sada manjinsko raspoloženje za razlaz sa Crnom Gorom pretvoriti u većinsko. S druge strane, dosadašnja podeljenost oko pitanja samostalnosti u Crnoj Gori samo će se produbiti. U tom pogledu, smatraju neki beogradski analitičari, Mila Đukanovića očekuju velika iskušenja. Bez podrške crnogorskih socijaldemokrata i liberala - podrške koja je i inače uslovljena njegovim prihvatanjem i sprovođenjem programa državne samostalnosti - Đukanovićeva pozicija postaje znatno slabija a politička budućnost nesigurnija. Svest o lošim posledicama pristajanja na sporazum o SCG vidljiva je i iz prvih izjava Đukanovićevih saradnika: po njima, odluka o samostalnosti Crne Gore praktično je samo odložena za tri godine. To bi - i samo na prvi pogled deluje paradoksalno - mogao biti ishod verovatniji od izgleda da zajednica Srbije i Crne Gore potraje i posle 2005.

Treba se setiti da rušenje Miloševićevog režima pre 18 meseci nije doprinelo približavanju Crne Gore demokratskoj Srbiji već je, naprotiv, dovelo do približavanja Đukanovića "separatističkoj" crnogorskoj opciji. Sad već više nije važno da li je pogrešnu odluku da bojkotuje savezne izbore Đukanović mogao popraviti, jer to u međuvremenu nije učinio. Naprotiv, tvrdim stavom o "zajednici dve nezavisne, međunarodno priznate države" (što je najviše nalik na predlog "hajde da se razvedemo, pa da se posle bolje vančamo"), izazvao je intervenciju Evropske unije u obliku posredništva Havijera Solane, posredništva koje je proizvelo sporazum kojim - niko nije zadovoljan.

Što se budućnosti tiče, teško je verovati da će posle potpisivanja sporazuma o SCG i Srbija i Crna Gora učiniti išta ozbiljno na njegovom ostvarivanju. Lako je predvidljivo ponašanje obe strane: politička eksploatacija mnogobrojnih elemenata koji SCG čine zaista virtuelnom, odnosno više nego formalnom zajednicom dve države. U ovom trenutku teško je zamislivo i da će sporazum biti ratifikovan u skupštinama Srbije i Crne Gore, da usvajanje ustavnih principa - predviđeno do kraja ove godine - sad ne pominjemo. Sporazum definitivno marginalizuje dosadašnji položaj predsednika Jugoslavije,Vojislava Koštunice, što će kao posledicu svakako izazvati jačanje postojećih političkih sukoba u samoj Srbiji. Nezavisno od sumornih prognoza, sa stanovišta običnog građanina Srbije i Crne Gore iznuđeno rešenje "zajedničke države" SCG u suštini predstavlja još jedno odlaganje velikih, bez obzira koliko zaista osnovanih, očekivanja od budućnosti. U proteklih 18 meseci demokratski lideri Srbije i Crne Gore pokazali su nesposobnost za pregovore i konstruktivni kompromis, zato u narednih 36 meseci pre treba očekivati redovnu evropsku arbitražu u sporovima nego ozbiljan napredak u ostvarivanju onoga što bi sporazum iz Barselone mogao da znači.

Ne zna se kojom je batinom Havijer Solana pretio u pregovorima, ali je Srbiji i Crnoj Gori ponuđena velika šargarepa u obliku konkretne pomoći i bržeg uključenja u Evropu. Loš običaj dobrog pamćenja je, međutim, da potseća: na primer, kako je jedan sličan pokušaj sa onom "velikom" Jugoslavijom 1990/91 - propao. To što ova nova tvorevina ime Jugoslavija više ne nosi nije, međutim, nikakva garancija da se neće raspasti.

Aleksandar Ćirić (AIM)