AIM: start



TUE, 19 MAR 2002 11:02:16 GMT

Slovenija i NATO

Pare na sunce!

Drnovšekova vlada uprkos zadovoljstvu zbog pohvala zvaničnika NATO-a povodom napretka Slovenačke vojske, suzdržano reaguje na zahteve da poveća "odbrambeni tolar", koji uoči odluke o prijemu novih članica u NATO sve češće stižu iz Washingtona i Brisela.

Ljubljana, 19.03.2002.

Vodeći slovenački političari su bezmalo euforični zbog takoreći gotovog ulaska Slovenije u NATO. U tome prednjači ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel koji sebe smatra najzaslužnijim za takav uspeh slovenačke politike. Zanimljivo je da naglašeni optimizam svojih kolega ne deli premijer Janez Drnovšek, koji je suzdržan u ocenama za mogućnost prijema. Skepsu oko ovog projekta moguće je naslutiti i u izjavama poslovično optimističnog ministra odbrane Antona Grizolda.

Kako stvari oko slovenačkog prijema u NATO zaista stoje moglo se proveriti početkom februara, kada je u Minhenu održana Konferencija o bezbednosti u Evropi; organizatori su bili Nemci a skup u stručnim krugovima važi za nekakav "Davos u bezbednosnoj politici". Na Konferenciji su bili zapaženi govori američkog ministra odbrane Ramsfelda i generalnog sekretara NATO-a Robertsona. Zajednička nit oba govora jeste da članice NATO-a u Evropi treba da izdvoje više sredstava za zajedničku odbranu. Ramsfeld je istakao američke prioriete u bezbednosnoj politici, stavljajući na prvo mesto raketni štit (projekat Rat zvezda), a zatim Balkan i evropski odbrambeni identitet. Što se tiče perspektiva proširenja NATO-a, one su pomenute tek na kraju. Ramsfeld je u kontekstu proširenja NATO-a istakao da "ukoliko nove članice dele vrednosti udruženih nacija, onda moraju biti spremne da preuzmu teret investicija u bezbednost kako bi u svemu sledile našim ciljevima". Robertson je pozvao "sve evropske države da pokažu novu dobru volju za stvarni razvoj mogućnosti kriznog menadžmenta". Prema Robertsonu Evropa mora da preuzme veći teret sopstvene bezbednosti, što znači više sredstava za vojsku, za razvoj novog naoružanja i drugih sistema, posebno sistema rukovodjenja i komandovanja, u kojima su najznačajniji obaveštajno-izvidjački sistemi. Robertson je na kraju primetio da njegov vapaj za povećanjem gotovosti "neće biti popularan u nekim glavnim gradovima, ali se nada da će ga čuti, posebno ministri finansija".

Otuda je i zahtev američkog ambasadora u Sloveniji Janga (Johnny Young) u skladu sa zahtevima dve vodeće ličnosti NATO-a; Jang je krajem prošlog meseca u Ljubljani, na predavanju o šansama za ulazak Slovenije u NATO, insistirao na povećanju doprinosa za odbranu na dva odsto domaćeg bruto prihoda! Zna se da su Amerikanci još u vreme Klintonove administracije postavili Sloveniji uslov od 2,3% BDP izdvajanja za vojsku, šta je i prihvaćeno u već bivšoj projekciji razvoja Slovenačke vojske do 2010. godine. Medjutim, ovoga puta se desilo da je slovenački parlament prvi put od osnivanja suverene države još pre nove godine usvojio budžet za 2002. i odmah za 2003. godinu. U oba budžeta je stavka namenjena odbrani najniža do sada i iznosi svega 1,36 % odnosno 1,37 % BDP. Iz čega proizilazi da se premijer Drnovšek i njegov najverovatniji naslednik na funkciji, sada ministar finasija Rop, ne obaziru na očekivanja američke administracije. Jeste ministar odbrane Grizold na početku mandata stidljivo izjavljivao da novac izdvojen za odbranu nije dovoljan za stvaranje vojske i odbrane prema zahtevima NATO-a, ali sada je mandat odmakao i stoga radije ćuti. Shvatio je da ministarsku fotelju brani zadovoljstvo domaćih poreskih obveznika, a ne ojačala vojska, draga NATO-u. Ovo je potkrepio i njegov državni sekretar Deželak, koji je na javnoj raspravi o NATO-u u slovenačkom parlamentu rekao da će Slovenija postepeno povećavati udeo odbrane u nacionalnom dohotku, tako da će 2007. godine trošak za odbranu dostići tek 1,58 % BDP.

Ukratko, vodeći slovenački političari više ne pominju kada će izdvajanja za odbranu dostići zahtevanih 2 % BDP. Umesto toga podvlače kako su sve realniji u planiranju razvoja vojske i odbrambenog sistema. Tu im odaju priznanje i inspektori NATO-a koji su pre nekoliko dana ocenjivali spremnost Slovenije za ulazak u Savez. I dok ovdašnji politički prvaci mudro preskaču temu novca, borci za Sloveniju u NATO-u postaju sve glasniji - u medijima pevaju hvalospeve o koristima ulaska, kolektivne protiterorističke odbrane, kao i nužnosti ulaska u evropska i transatlantska udruženja.

Ono što ne shvataju NATO-ovi petlovi u Sloveniji, shvatila je birokratija - raspoloženje slovenačke javnosti je u ovom trenutku takvo, da je mudrije temu preskakati ili sve zamagliti diplomatskom slatkorečivošću. Ministar Grizold svojim sagovornicima rado objašnjava "da Slovenija ima precizne planove za sedam do deset godina unapred, zajedno sa obezbedjenim relativno stabilnim i dugoročnim finansijskim izvorima". Iako su slovenački politički i akcioni planovi ulaska u NATO transparentni i dostupni javnosti, nigde nema ni traga od nekadašnje projekcije ili neke nove, gde bi jasno pisalo koliko novaca i kada će Slovenija izdvojiti za brži ulazak NATO.

Sada je svar vremena i jačine pritisaka hoće li Slovenija pred novembarski samit NATO-a u Pragu korigovati svoje "dugoročne i stabilne finansijske planove", sve na zahtev SAD i drugih vodećih članica NATO-a. A tu situacija nije naklonjena službenoj Ljubljani, bar ako je suditi prema poslednjim potezima slovenačke uprave. Tako je pre nekoliko nedelja slovenački parlament na brzinu usvojio zakon o lekovima i time kapitulirao pred zahtevima američkog ambasadora Janga, zbog čega će ovdašnje fabrike lekova Krka iz Novog Mesta i ljubljanski Lek izgubiti na desetine miliona dolara na istočnoevropskom i nekadašnjem jugoslovenskom tržištu...

Prema tvrdnjama državnog sekretara Deželaka, Slovenija nema stručnjaka koji bi mogao da izračuna korist odnosno gubitke prilikom ulaska države u NATO. S druge strane, država prilikom pregovora sa Evropskom Unijom ima tačnu računicu o ceni pristupanja asocijaciji, pre svega zahvaljujući svojim ekspertima. Zaključak je neizbežan - pri ulasku u NATO nema pregovora, već samo ultimatumi i zahtevi, pa je zato svaka računica samo balast za produženje procesa. Pošto bi takva računica najverovatnije bila izuzetno nepovoljna po Sloveniju, nije čudo da lobisti izbegavaju da je obelodane. Priznati ekonomski stručnjak, ministar privrede u prvoj vladi nezavisne Slovenije i sadašnji rektor Ljubljanskog univerziteta profesor Jože Mencinger upozoravao je u vreme raspada SFR Jugoslavije da izlazak Slovenije iz Jugoslavije može imati katastrofalne posledice po njenu privredu. Oponenti su mu uzvratili parolom o "maloj Švajcarskoj na južnoj strani Alpa" i preciznom računicom. Deceniju kasnije se iskazalo da je dr Mencinger bio u pravu - podpredsednica Privredne komore Slovenije je pre nekoliko dana na sastanku podružnice u Novom Mestu izjavila da "Slovenija deficit od milijardu dolara na Zapadu nadoknadjuje suficitom od milijardu dolara na Balkanu". Dr Mencinger je danas medju agilnijim kritičarima ulaska Slovenije u NATO, a njegovi protivnici ovoga puta niti ne pokušavaju da umire javnost poletnim floskulama ili nekakvim "računicama".

Ipak, ako je suditi prema rečima ministra odbrane Antona Grizolda, slovenački političari u ovom slučaju pripremaju i odstupnicu. Grizold je na Konferenciji o evropskoj bezbednosti istakao "centralni značaj NATO saveza i evropske odbrane", ali je pomenuo i "značaj drugih regionalnih organizacija". Šta znači sintagma "druge regionalne organizacije" zna samo ministar Grizold. Možda je mislio na Zapadno-evropsku uniju, nekakav vojni savez unutar NATO-a, koga već mesecima niko ne pominje. Ako je ta izjava bila u funkciji očekivanog ulaska zvanične Ljubljane u Evropsku Uniju, onda slovenačka politika menja taktiku. Propagiranje ulaska Slovenije u NATO trebalo je da bude u funkciji sigurnijeg prijema u Evropsku Uniju, ali se to pokazalo kao nepouzdano rešenje u slučaju Poljske, Češke i Madjarske.

Reklo bi se da države nastale raspadom Sovjetskog Saveza i socijalističke Jugoslavije smatraju da je ulazak u NATO i Evropsku Uniju preduslov za razvoj demokratije i definitivan raskid sa ostacima komunizma. Ovakvo ubedjenje je demantovao američki odbrambeni ministar Ramsfeld rečima da je "članstvo u NATO-u više nego korak u razvoju evropskih demokratija". Drugim rečima, podsetio je nestrpljive kandidate da demokratija košta i da se u demokratsko društvo ulazi s parama. Iluzije su raspršene - nove države koje čekaju na pragu "zapadne demokratije" treba da plate skupu ulaznicu. Problem je što su sve te zemlje tokom poslednjih deset godina platile visoku cenu raspadom sopstvene privrede, gubitkom tržišta širom sveta, enormnim povećanjem broja nezaposlenih, neopisivom korupcijom politike, privrede i celog društva, te rastućim siromaštvom pauperizovanih masa. Zapadni političari i dalje nude obećanja uz nametanje sve težih uslova, dok domaći politički prvaci biračima obećavaju med i mleko, a onda prosjače po briselskim hodnicima i obijaju vrata odbrambenih ministarstava članica NATO-a. Bliska budućnost će pokazati da je to taktika s veoma ograničenim rokom trajanja.

Milan Gorjanc (AIM, Ljubljana)