AIM: start



THU, 28 FEB 2002 09:59:44 GMT

Tržište između slobode i anarhije

Priština, 27.02.2002.

Tržište na Kosovu više liči na neku anarhiju negoli što bi se moglo nazvati slobodnim. Biznismeni su duboko ubeđeni da mogu uraditi šta im se prohte, ne uvažavajući nikakva pravila.

S obrazloženjem da su povećani troškovi, odnosno cene repromaterijala, pekari su poslednjeg dana prethodne godine poskupeli hleb za 40 odsto. Jedan hleb (od približno 600 grama) sada košta 70 pfeninga, a ne 0,50 maraka koliko se ranije prodavao. Takav potez bi prošao bez velikog odjeka kada ne bi institucije lokalne vlasti nastojale celo vreme da primoraju pekare da vrate ranije cene.

''Nema sobe ili institucije koja nas može ubediti da vratimo prethodne cene'', odgovor je jednog pekara iz Đakovice. ''Mi ćemo kontrolisati sve pekare. Videćemo ko ispunjava uslove za rad a ko ne. Nekome će biti oduzete dozvole za rad'', pretnje su vlasti u Đakovici, ne pominjući da sve to izvire iz nervoze zbog novih cena hleba.

Čak, najdalje su otišli predstavnici lokalne vlasti u Mitrovici, koji su pokušali da iznađu mogućnosti za primenu Zakona o društvenoj kontroli cena, koji datira još iz vremena socijalističkog centralizma.

Međutim, pekari ne haju zbog pretnji koje im se upućuju. Oni su svesni da na Kosovu nedostaje zakon koji bi uspostavio kakav-takav red na tržištu. ''Oni misle da se nalazimo u vreme komunizma. Prošlo je vreme kada su se cene određivale u uredima državnih institucija'', izjavio je direktor Fabrike hleba u Prištini, g. Kajtaz Fazlija.

Razumljivo je da pekarima niko ne može zabraniti da odrede bilo kakve cene za robu koju prodaju. Međutim, često se u ovdašnjoj javnosti postavlja pitanje: u ime slobodnog tržišta, dali pekari imaju pravo da iznose na prodaju proizvode sumnjive kvalitete? Svakako ne. Ko treba da reaguje u takvim slučajevima? Država se interesuje samo za ubiranje poreza, a preko ostalih mehanizama ona bi trebala pokušati da uspostavi nekakav red. Odnosno da brani građanina, posebno ugrožene socijalne slojeve. Kosovo ipak nema mogućnosti da posredstvom državnih rezervi interveniše na tržištu kako bi ukinula monopol, koji u ovom slučaju drže pekari. Niti ima mogućnosti da subvencioniše proizvodnju hleba u pekarama koje se još uvek smatraju u državnoj svojini. Kosovo ima dosta takvih pekara koje bi mogle proizvoditi za zadovoljavanje tržišne potražnje.

''Žele jeftin hleb, onda neka daju subvencije. Ko će odgovarati za gubitke koje možemo pretrpeti zbog niske cene hleba?'', kaže direktor Industrije hleba u Prištini. Međutim, o subvencijama niko ne govori. To bi mogle uraditi samo strukture UNMIK-a, ali one ne žele otvarati to pitanje, kako ne bi dodatno opteretile kosovski budžet.

S druge strane, subvencije u poljoprivredi i proizvodnji hrane su nešto uobičajeno i u mnogo naprednijim privredama. ''Imali smo predloge da cena hleba bude 1 marka. Međutim, zbog poznatih kosovskih okolnosti usaglasili smo se da ona ostane 0,70 maraka. Ako bismo nastavili sa ranijim cenama ubrzo bismo bankrotirali'', tvrdi predsednik Udruženja pekara Kosova, Hamdi Muhadri. On iznosi i svoju računicu: ''Vlasnici marketa uzimaju 10 do 20 pfeninga za hleb koji im mi donosimo. Ja, sa cenom od 0,50 maraka imam više računa da prodajem negoli da proizvodim hleb. Ne želim da mi svu dobit oduzmu trgovci'', obrazlaže g. Muhadri.

Hleb je glavni artikal kosovske trpeze. Analitičari su došli do zaključka da 70 odsto prehrambenih artikala kosovara čine hleb i testenine. Samo ovaj primer pokazuje dovoljno jasno šta znači poskupljenje hleba. Čak, to se dešava u vreme kada nije bilo poskupljenja repromaterijala ili električne energije.

Bilo je i slučajeva kada su pekari pokazali da iskreno razmišljaju i o potrebama svojih potrošača. U Lipljanu, gradiću u centralnom Kosovu, dva pekara nisu povećali svoje cene hleba. Njihove kolege, iako revoltirani tim činom, bili su primorani da nakon nekoliko dana i sami vrate cene na prethodni nivo. Drugi slučaj je, pak, zabrinjavajući. Pekari su pretili svom kolegi u Uroševcu zbog toga što on nije poskupeo hleb. On nije podlegao tim pretnjama i zadržao je svoje prethodne cene. Koliko god da su ovi individualni slučajevi, ipak oni govore da i u ovom haosu koji vlada na kosovskom tržištu ima pojedinaca koji razmišljaju o regulisanju tog tržišta. Oni, naime, računaju na to da potrošač ima svoje pravo i samo uzimajući u obzir njegovu kupovnu moć mogu imati veći promet i veću dobit.

Janusz Szyrmer i Michael Gujda, analitičari pri Centralnom fiskalnom autoritetu, uradili su analizu koja ne daje mnogo za pravo ni pekarima ali ni lokalnim vlastima. ''Struktura troškova pokazuje da oko 40 odsto potreba za poskupljenjem izaziva brašno, drva – 12 odsto, i rad 33 odsto. Takođe smo konstatovali da se prosečni troškovi za proizvodnju jednog hleba kreću do 0,55 DM'', tvrde ovi analitičari. ''Nakon izvršenih analiza, mi verujemo da se može opravdati porast cena do 0,60 DM po komadu hleba. I dok je cena brašna porasla za 40 odsto u poslednje 1,5 gidina, drugi sastavni materijali nisu pokazali neko dramatično poskupljenje. U proseku, njihove cene su možda rasle progresivno sa nivoom inflacije, uglavnom oko 15 odsto u poslednjih osamnaest meseci. Kada tome dodajemo i 2,3 odsto koliko će iznositi uticaj prelaska na euro, onda bi prosečna cena hleba trebala da poraste za 32 odsto u poređenju sa junom 2000 godine. Jedan hleb trebalo bi da košta 0,60 DM, odnosno 10 pfeninga više'', tvrde u CFA.

Međutim, u situaciji kada se ljudi moraju dovijati i preživljavati veoma ograničenim dohocima i primanjima, takva osetna povećanja cena osnovnih prehrambenih artikala i roba široke potrošnje bi mogle izazvati i neželjena i nepredvdljiva socijalna nezadovoljstva.

AIM Priština, Ibrahim REXHEPI