AIM: start



WED, 27 FEB 2002 03:15:10 GMT

Slovenija za NATO

Drang nach Osten

U jesen daleke 1993. godine je u jednoj od prvih ocena o odbrambenom povezivanju Slovenije navedeno, izmejdu ostalog, da "kada Slovenija bude spremna za prijem u NATO, taj neće biti ono što Sloveniji treba". Pre nekoliko dana smo u slovenačkom parlamentu bili svedoci hvalospevima na račun sadašnjeg NATO-a, pri čemu niko od poslanika nije izrekao nije misao kritike o tamnim stranama ovog vojnog i političkog saveza.

Ljubljana, 27.02.2002.

Osnivači NATO-a su pre više od pola veka hteli da obezbede siguran okvir za zapadnu demokratiju i tržnu privredu, sve kako bi je zaštitili pred nadiranjem birokratizovanog i otudjenog socijalizma. Tako je NATO sve do pada berlinskog zida bio pre svega vojno-odbrambena organizacija država s jednakim političkim i privrednim interesima. NATO je kao takav odigrao izuzetno značajnu ulogu u istoriji druge polovine 20. veka, omedjivši agresiju socijalizma; šta više, prinudio je socijalizam na promene, da bi ga 90-tih godina prošlog veka rasturio. Nestanak tradicionalnog protivnika, mejdutim, nije zaustavio NATO. Pokazalo se da ovaj moćan savez nije spreman da sidje sa svetske političke pozornice i ode na zasluženo mesto - djubrište istorije. Umesto toga, NATO je obećao da će sprovesti temeljite unutrašnje reforme, te ponovo proučiti ciljeve i namere.

Jeste došlo do reorganizacije vojski, a NATO sve više postaje politička organizacija koja pretnjom i faktičkom primenom vojne sile ostvaruje ciljeve zapadne demokratije i globalnog kapitala. NATO od klasičnog vojno-odbrambenog savezništva prerasta u političku ofanzivnu organizaciju za osvajanje prostora na svetskom Istoku. Što kapitalizmu u ranijoj fazi nije uspelo Napoleonovom Ruskom armijom, Bizmarkovim gvozdenim Prusima i austro-ugarskim crnožutim soldatima, Hitlerovim i Musolinijevim fašističkim hordama te megalomanskom nato-vojnom mašinerijom, to je za ciglih deset godina uspelo sa bitno smanjenim i reformiranim NATO-m, uz izdašnu logistiku marke i dolara.

Pad Berlinskog zida označio je početak širenja NATO-a na Istok. Prva je pala najjača tvrdjava Varšavskog ugovora - Nemačka demokratska republika (Istočna Nemačka), koja je priključena Saveznoj republici Nemačkoj (Zapadna Nemačka). Raspadom Varšavskog pakta i Sovjetskog saveza mnoge države iz tzv. socijalističkog bloka su se osamostalile i otarasile hegemonije Moskve. Na vlast su došle nove političke garniture, izabrane na manje-više demokratskim izborima, koje su, izmedju ostalog, proklamovale težnju da država udje u zapadne političke i privredne integracije. I NATO, naravno. Iako su vodeći političari Zapada u vreme rušenja socijalizma obećavali tada opozicionim političarima brz ulazak njihovih država u Evropsku Uniju i NATO, to se u većini slučajeva nije obistinilo. Jeste NATO formirao nekakvu prelaznu vojno-političku organizaciju "Partnerstvo za mir", u koju su ušle gotovo sve zemlje Varšavskog ugovora, nove države nastale raspadom Sovjetskog saveza, sve evropske neutralne zemlje i veći deo zemalja na tlu nekadašnje Jugoslavije, sve kako bi se pripremile za punopravno članstvo u NATO-u. Istovremeno je Evropska Unija osnovala Savet Evrope kao nekakvu čekaonicu za prijem.

NATO danas namerava da ostvari dva cilja: da izolira i umanji politički i vojni uticaj Rusije, kao još potencijalno najjačeg protivnika, te da osigura zalihe nafte na Bliskom Istoku, Kaspijskom bazenu i Sibiru. Za tu svrhu su u funkciji pre svega politička sredstva, privredne mere i finansijska pomoć, dok je vojna sila tek u funkciji obezbedjenja politike i ekonomije. Obrnut je redosled osvajanja novih tržišta i nalazišta prirodnih bogatstava - u kolonijalizmu i imperijalizmu su na čelu osvajačkih kolona bili vojnici a iza njih trgovci, dok su političari bili poslednji. Danas prvo idu političari, zatim trgovci a kao poslednji vojnici - mirovnjaci i instruktori. U državama u kojima nije izražena želja za prijem u NATO i EU, došlo je (uz izdašno potstrekivanje stranih obaveštajnih službi) do unutrašnjih nemira i gradjanskih, medjuetničkih i medjureligijskih sukoba. Kada su se protivnici umorili (i medjusobno uništili), pojavljuju se zapadni političari, emisari mira, a iza njih NATO vojnici kao stvaraoci i čuvari mira. Trgovci su sve vreme prisutni uz šverc oružja, vojne opreme i humanitarne pomoći, a posle uspostavljanja mira poslovi postaju legalni. To se desilo na Balkanu, bivšoj Jugoslaviji. Obrazac je prepoznatljiv - kad neka država i njena vladajuća garnitura ne želi saradnju s NATO-m, onda se u toj zemlji dogode nedela na planu ljudskih prava. Tu prvo posreduju avioni, rakete i bombe, zatim političari, posle njih vojnici - mirovnjaci i opet trgovci. To smo videli na delu u SR Jugoslaviji a sada Afganistanu...

Tu je i Partnerstvo za mir, u kome učestvuju sve zemlje iz bivšeg Varšavskog ugovora, sve države nastale na tlu nekadašnjeg Sovjetskog saveza i gotovo sve republike nekadašnje Jugoslavije (BiH i SRJ su se već izjasnile da žele da udju u Partnerstvo za mir). Što je prefijen oblik dominacije nad rečenim zemaljama, koje su tako na suptilan način stavljene pod skute zapadne politike i odvraćene od ruskog uticaja. NATO (tačnije SAD!) ovim dobija neograničen pristup svim tajnama nekadašnjeg a možda i budućeg protivnika. Saznao je stepen sadašnje i moguće borbene gotovosti oružanih snaga, upoznao oružje i opremu, doznao zanimljive obaveštajne podatke i pridobio vojni i politički vrh u političkom i ideološkom smislu. U gotovo svim državama Partnerstva savetničke grupe čine američki vojni stručnjaci, dok druge države održavaju kontakt uglavnom kroz klasične oblike vojne diplomatije i školovanje vojnih kadrova prema posebnom programu. Partnerstvo je aktivno i u izvodjenju zajedničkih vojnih vežbi. Sadržaj ovih vežbi je brižljivo odabran sa osećajem za političke prilike u odredjenoj državi i okruženju. Vežbe se uglavnom bave "spašavanjem u elementarnim i drugim katastrofama" odnosno spasilačke akcije u specifičnim uslovima i ambijentu, obezbedjenje saobraćaja i izgradnja saobraćajne infrastrukture, kontrola vazdušnog i pomorskog saobraćaja... Ponekad se te vežbe koriste u funkciji pritiska na "neposlušne" susedne zemlje. Jasno da u svim vežbama Partnerstva učestvuje američka vojska, dok druge članice Nato-a učestvuju u skladu s regionalnim interesima. Tako Italija učestvuje na svim vežbama istočnog Mediterana i jugoistočne Evrope, na primer.

NATO sprovodi mirovne operacije u državama u kojima su pre toga vodjeni gradjanski, etnički i religiozni ratovi. Kada su strane u sukobu vojno, politički i moralno iscrpljene, pristaju na dolazak mirovnih snaga. Te snage su do ratova na Balkanu bile isključivo pod komandom OUN odnosno Saveta bezbednosti. NATO smatra da su OUN zbog mogućeg veta Kine ili Rusije te učešća vojski malih i nerazvijenih zemalja nedovoljno efikasne. Uspeo je da mirovne snage SFOR u BiH stavi pod svoju komandu, uz simbolično učešće drugih ne-nato država, koje su praktično u političkoj vezi sa vodećim zemljama NATO-a. Još je izrazitija namera NATO-a da zadrži mirovne snage KFOR na Kosovu pod svojom komandom. Posle pobune Albanaca u Makedoniji prošle godine NATO je uspeo da kroz akciju razoružanja stekne uticaj na snage UNPRED, pošto one nisu mogle da umire pobunjene Albance. Dok se mandat UNPROFOR-a u BiH produžavao svakih šest meseci, mandat SFOR-a i KFOR-a ne produžava odluka Saveta bezbednosti, već zajednička komanda u Briselu i po potrebi.

Sudeći po veličini i čvrstini objekata baza NATO-a, posebno američkih, na tlu BiH i Kosova, može se zaključiti da ovaj ima nameru da ostane na tom području više decenija. Tačnije - na Kosovu 75 godina, jer su prošle godine za toliki period zakupili zemljište za bazu Bondsteel kod Uroševca. NATO primenom oružanih akcija kažnjava neposlušne režime poput režima Slobodana Miloševića, dok Crna Gora zbog Djukanovićeve kooperativnosti nije bombardovana. Povod za oružanu i političku akciju po pravilu je zaštita ljudskih prava, dok je u pozadini obaranje nekooperatvnog režima i dovodjenje na vlast "fleksibilnije" političke garniture. Pritom nije bitno kakvu su ulogu imali pojedini političari u oborenom režimu, važi samo aktuelna podrška NATO-u. Tipičan je primer potpredsednika srpske vlade, generala Momčila Perišića, koga je sud u Hrvatskoj zbog granatiranja Zadra osudio na 20 godina zatvora, koga BiH takodje proglašava ratnim zločincem zbog srpskih napada na Mostar i koga je Nato proglasio ratnim zločincem zbog podrške Vojske Jugoslavije Srbima u BiH. Danas je on medju vatrenijim zagovornicima uključivanja Vojske Jugoslavije u Partnerstvo za mir. Drugi slučaj je sadašnji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije koga je portparol NATO-a Jamie Shea optužio sa ratne zločune na Kosovu a danas Nato o tome ćuti zbog Pavkovićevog odricanja podrške Miloševiću u "buldožer" revoluciji oktobra 2000. godine.

Dakle, prijem novih država u savezništvo ima, uglavnom, političku pozadinu. Proširenje ulaskom Poljske, Češke i Madjarske je predstavljalo političko popuštanje Nemačkoj koja je sredinom 90-tih godina potisnuta sa Balkana i iz Rusije. NATO je ujedno poboljšao strateški položaj u centralnoj i severnoj Evropi, s obzirom da je linija fronta pomaknuta za gotovo 2000 kilometara ka istoku a novoprimljene države predstavljaju tampon-zonu radi povećanja bezbednosti Nemačke, Danske, država Beneluksa i Francuske. Plus što su nove države zbog relativno velikih tržišta i privrednih resursa zanimljive za privredu zapadnih zemalja.

Postavlja se pitanje da li je NATO ostavrio svoj cilj? Jeste osvojio nova područja i popravio strateški položaj u odnosu na potencijalnog protivnika - Rusiju, sasvim kontroliše vojne resurse potencijalnih saveznika Rusije (nekadašnjih zemalja Varšavskog ugovora i Sovjetskog saveza). Povezivanjem u Partnerstvo za mir, bilateralnim ugovorima i saradnjom vojske SAD sa lokalnim vojskama, te prisustvom vojnika u bazama ili mirovnim operacijama, NATO je sasvim okružio Rusiju na njenim zapadnim i južnim granicama, umanjio njen uticaj na susedne zemlje i odgurnuo je od naftonosnih bazena na Bliskom Istoku i Kaspijskom moru, ugrozivši izvoz nafte iz Kaspijskog bazena mogućnošću za povezivanjem naftovodima preko Afganistana i Pakistana sa Persijskim zalivom.

Prvih pedeset godina NATO-a obeležila je strategija odbrane zapadne demokratije i tržišne privrede. Narednih pedeset godina će najverovatnije proći u znaku ofanzivnog osvajanja istočnog dela zemaljske kugle i podrške globalnom kapitalizmu. Svet se može samo nadati da će NATO ostati u razumnim granicama i da će u pravo vreme umeti da upotrebi mač, ali i mahne maslinovom grančicom, pre nego što se eksploatisane azijske i afričke mase pobune.

Milan Gorjanc, AIM Ljubljana