AIM: start



SUN, 10 FEB 2002 21:55:42 GMT

Ko je ubio bivšeg ministra odbrane Pavla Bulatovića

Žrtva mafijaške države

Iz izveštaja parlamentarnog Anketnog odbora proizilazi da je neko hteo da proda svoju robu (čitaj oružje), a nepovoljan ugovor Bulatović nije parafirao. Utvrdjeno je da se u zoni ubistva nalazila "poveća koncentracija ljudi iz podzemlja", čak 13 ljudi iz ekipe Zorana Uskokovića Skoleta i 12 iz ekipe Zorana Davidovića Ćande. Iako je taj podatak policija imala po samom dogadjaju, pre dve godine, to se otkriva tek danas, kada su i dotični Skole i dotični Ćanda (poznatiji kao dečko estradne zvezde Jelene Karleuše) odavno "rasporedjeni" na dve parcele beogradskih grobalja

AIM, Beograd,11.2.2002.

Dvonedeljna poslastica za čitaoce srpskih dnevnih novina- prenošenje delova izveštaja Anketnog odbora za utvrdjivanje činjenica o ubistvu bivšeg ministra odbrane Pavla Bulatovića- polako ulazi u fazu zaborava. Kao i sve senzacije i ova je trajala koliko je držala pažnju prosečnog čitaoca. Oni koji žele još, mogu za 300 dinara kupiti knjigu sa izveštajem odbora u izdanju Srpske radikalne stranke (SRS), čiji je lider Vojislav Šešelj predsedavao ovim telom, i bio glavni "ispitivač".

Od dana kada je nekoliko beogradskih dnevnika na naslovnim stranicama objavilo: " Pavla Bulatovića ubio Ivan Delić", stvar je dobila haotičnu i ponekad grotesknu notu. Samim tim što je šef Anketnog odbora bio čovek koji je ubicu ministra vojnog već odavno "otkrio". Odmah po ubistvu, u februarau 2000. godine, naime, Vojislav Šešelj je na čuvenoj konferenciji za štampu optužio nezavisne medije da su oni ubili Bulatovića, pomažući "neprijateljima Srbije", što je bio povod da deo redakcija u organizaciji NUNS-a donese odluku o bojkotu svih aktivnosti, izveštaja i svega drugog što je vezano za srpske radikale. Uslov za prekid bojkota bilo je Šešeljevo izvinjenje. Do danas on to nije uradio, ali su mnoge "prozvane"redakcije i bez toga prekinule bojkot, a sad lideru radikala posvećivali čitavu novinsku stranu.

Sam izveštaj zvaničnici DOS-a okarakterisali su kao "privatan", jer ga Skupština nije usvojila, a neki članovi Odbora nisu ga ni potpisali. Iz čitanja se da uočiti, medjutim, da u razgovorima sa "potencijalnim svedocima" ima puno proizvoljnosti brbljivog radikalskog vodje. Tako je on bivšeg šefa DB-a Radeta Markovića pitao vrlo sugestivno- ko je iz opozicije radio za tajnu policiju, a ministra Dušana Mihajlovića- zašto je razoružao radikalsko obezbedjenje- što, logično, nema nikakve veze sa ubistvom Bulatovića. Sve u svemu, "medijski monstrum", kako su Šešelja nazivali pojedini bivši saradnici, iskoristio je još jednu priliku za ličnu političku promociju. Kao i uvek kada mu se pruži prilika.

Činjenica je, ipak, da stenogrami razgovora sadrže puno podataka do sada nepoznatih javnosti koji nisu za potcenjivanje jer su ih izgovorili čelni ljudi policije, DB-a i Uprave za bezbednost Generalštaba VJ. Osim što je, pomalo neukusno i bez dokaza, prst uperen u izvesnog Ivana Delića, za koga Šešelj tvrdi da je ubio Bulatovića (pomenuti je to demantovao, nudeći čvrst alibi), trag je generalno došao do onoga u šta se od početka verovalo- da su u igri bili poslovi na ivici zakona. Ispostavilo se da tadašnja "julovska" otkrića o terorizmu, "ubistvu borca za celovitu Jugoslaviju", i "izazivanju krize uz pomoć stranih faktora"- padaju u vodu.

Nesrećni Bulatović, sadaje to već izvesno, zamerio se trgovcima oružjem, tačnije ljudima,koji obrću milione dolara, jer takav biznis spada u najunosnije na svetu. Na mestu ministra vojnog on je potpisivao razne papire, i jedan, krajem 1999., nije potpisao. Mada Odbor nije utvrdio o kakvom papiru se radi, već je Šešelj licitirao firmama i imenima, skoro je sigurno da se radi o basnoslovnoj dolarskoj sumi, namenjenoj za opremanje Vojske Jugoslavije. Neko je, naime, hteo da proda svoju robu (čitaj oružje), a nepovoljan ugovor, kakvi su obično i pravljenji tokom sankcija, Bulatović nije parafirao. Usledila je opomena ostalima da ne staju na put moćnim švercerima oružja, involviranim medju tadašnji režim.

Bulatovićevi prijatelji su potvrdili, da je on početkom 2000. godine, pred ubistvo, bio vidno neraspoložen, kao da je nešto predosećao, ali o razlozima nije govorio. Nema sumnje, da je pokojni ministar, da je hteo, mogao da se požali policiji, i drugim službama, da ima pretnje, i odredjene signale. Ali, osnovno pitanje Šešelj, a ni ostali iz višestranačkog odbora, nisu postavili- ko je čovek, grupa ili institucija u ovoj zemlji, koja je bila toliko jaka da nije mogla zaštiti Bulatovića. Tačnije, da li je Bulatovićevo ubistvo samo još jedan dokaz da granica izmedju države i mafije pod Miloševićevom vlašću nije ni postojala.

Skoro je sigurno da su izvršioci vrbovani iz beogradskog podzemlja, koje je itekako imalo "pipke" u policiji i režimu. Analizom rada mobilne telefonije, utvrdjeno je da se u zoni ubistva nalazila "poveća koncentracija ljudi iz podzemlja". Čak 13 ljudi iz ekipe Zorana Uskokovića Skoleta i 12 iz ekipe Zorana Davidovića Ćande. Iako je taj podatak policija imala po samom dogadjaju, pre dve godine, to se otkriva tek danas, kada su i dotični Skole i dotični Ćanda (poznatiji kao dečko estradne zvezde Jelene Karleuše) odavno "rasporedjeni" na dve parcele beogradskih grobalja.

Iste te godine, par meseci nakon Bulatovića, njih dvojicu je neko u klasičnoj beogradskoj "sačekuši" likvidirao. I njihovi slučajevi se vode kao N.N., što samo dokazuje da je neko čistio moguće svedoke. A da li je u tom čišćenju stradao i istražni sudija Nebojša Simeunović, koji je vodio slučaj ubistva ministra vojnog, isto tako je zanimljivo pitanje. Simeunović je nakon petog oktobra pronadjen mrtav u Dunavu, a njegova familija i dalje tvrdi da ga je tamo neko bacio pošto je bio neplivač, pobijajući zvaničnu teoriju o samoubistvu.

Što je najvažnije, izveštaj "Šešeljevog" Anketnog odbora, nije naišao na bilo kakvu reakciju onih koji bi istragama i trebalo da se bave. Policija ćuti, u stilu- sve smo to već znali. Dešava se isto kao i slučajevima Stambolić i Ćuruvija. Smernice postoje, ali nema dokaza za sud, nema zaštićenih svedoka, nema papira. Srbija po svemu sudeći i dalje ostaje zemlja gde se ubice znaju, ali se ne hapse...

Dragoljub Petrović (AIM)