AIM: start



TUE, 05 FEB 2002 22:00:13 GMT

Pred početak suđenja Slobodanu Miloševiću

Haški profit za socijaliste

Nekoliko dana uoči početka "sudskog procesa stoleća" u Beogradu su i dalje svi izgleda srećni što je Milošević daleko od kuće i što se njim bavi neko drugi. Uprkos ovoj "srećnoj okolnosti" u samom DOS-u počinje izgleda da polako probija saznanje da ovo suđenje daleko prevazilazi okvire privatnog Miloševićevog rata sa Hagom i Karlom del Ponte. Tako se po prvi put od kako je bivši predsednik SRJ stigao u Hag i iz samog DOS-a može čuti kako će u presudi Miloševiću biti zapisana i zvanična istorija predhodne decenije što može imati dalekosežne posledice po SRJ

AIM,Beograd,6.2.2002.

Od svih velikih pozornica na kojima je godinama nastupao i preko kojih je stizao na naslovne strane svetskih listova, nekadašnjem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću preostala je još jedino pozornica koju nikada nije sanjao - ona u Hagu. Kada 12. februara (ako se u međuvremenu nešto ne promeni) na toj, njemu jedinoj preostaloj pozornici Haškog tribunala, počne suđenje koje se ponegde najavljuje i kao "sudski proces stoleća", Milošević će se ponovo, bar na kratko, naći na naslovnim stranama svetskih listova i u udarnim vestima globalnih TV stanica. Ovoga puta kao čovek čija je politička sudbina sasvim izvesna i reklo bi se - zakovana. To, međutim, nikako ne znači da se u poslednjoj velikoj predstavi koju igra Milošević unapred odriče ambicije da što više "izranjavi" ovaj Sud, ponizi Tužilaštvo, okrivi NATO pakt i pokaže kako je on zapravo žrtva međunarodne zavere i moćnika koji preko njega sude čitavom srpskom narodu.

I dok se uoči ovog suđenja pravnici uglavnom spore oko isplativosti taktike nekadašnjeg predsednika savezne države da ne prizna Haški sud, a političari sve češće ističu kako ovaj proces ne može biti samo njegova "privatna stvar" jer je i "SRJ kao država deo optužnice", Miloševićevi socijalisti polako stišavaju unutarpartijske sukobe i iščekuju da im nekadašnji neprikosnoveni šef svojim nastupom na haškoj pozornici vrati bar deo birača na koje su nekada mogli da računaju. Da se na Miloševića i ono što on govori u Hagu sasvim ozbiljno računa videlo se i prošle nedelje kada su socijalisti u jednom trenutku na dva sata napustili sednicu Skupštine Srbije. Učinili su to u znak protesta što državna TV nije prenosila Miloševićev polusatni govor, održan pred Apelacionim većem Tribunala. Po proceni vrha SPS-a bio je to "briljantan" politički nastup njihovog utamničenog šefa i nešto što bi državna TV morala da uvrsti u svoje obavezno štivo.

Za 9. februar socijalisti su zakazali i protestni skup u centru Beograda sa koga će se uoči početka suđenja protestovati protiv Haškog tribunala i najverovatnije Miloševiću slati pozdravni telegrami sa porukama da izdrži i hrabro se nosi sa glavnom haškom tužiteljicom Karlom del Ponte. Svi dosadašnji slični skupovi obično su se završavali tek sa dve-tri hiljade prisutnih i snebivanjem čak i nekih od čelnika SPS-a da se pojave na gradskim trgovima i podrže Miloševića.

U međuvremenu, čini se da su Miloševićeve pozicije unutar stranke ponovo stabilizovane i da je u SPS-u postignut konsenzus različitih struja o tome da za preispitivanje lika i dela odsutnog partijskog šefa ima vremena. Jedna struja među socijalistima ("tvrdolinijaši" bliski JUL-u) tvrdila je naime da se u Miloševića ne sme dirati i da se ništa od onoga što je činio i za sobom ostavio ne sme dovoditi u pitanje. Druga struja (nezvanični predvodnik Ivica Dačić) shvatala je da se sa Miloševićem kao partijskom ikonom ne može stići daleko, ali se istovremeno zalagala da se sa preispitivanjem njegovog nasleđa malo sačeka, bar dok se ne vidi kako će početi sudski proces u Hagu. Treću partijsku frakciju predvodio je Branislav Ivković koji je najotvorenije zahtevao da se Milošević proglasi za počasnog predsednika stranke i smesti u istoriju, a da se pod hitno organizuje kongres na kome bi SPS izabrao novo rukovodstvo i pokušao da izađe iz Miloševićeve senke.

Rasprave na ovu temu utihnule su pre nekoliko nedelja u trenutku kada je počelo da se nazire da bi suđenje Slobodanu Miloševiću, pod određenim okolnostima, moglo socijalistima da možda donese i određeni politički profit. Istovremeno, i neka interna istraživanja javnog mnenja pokazala su da je Milošević čak i u Hagu neuporedivo popularniji od svoje stranke koju osim političkog bankrota najavljenog 5. oktobra 1999., sve više muči i sasvim ozbiljna mogućnost finansijskog bankrota. Ista istraživanja pokazala su sadašnjem rukovodstvu SPS-a da prilično proređeni simpatizeri ove stranke smatraju kako se Milošević u Hagu drži hrabro i kako za sada "uspešno brani i sebe i državu". Iz toga je, naravno, automatski proizašao i zaključak kako ovo nije baš najsrećniji momenat da se "šef" pusti niz vodu.

To koliko će čovek čija je politička sudbina definitivno zapečaćena ubuduće značiti na ovim prostorima i hoće li određenim političkim snagama ponovo možda poslužiti kao simbol, ne zavisi samo od želja socijalista. U dosadašnjim pojavljivanjima pred sudijama u Tribunalu (ali i kamerama svetskih TV stanica), Milošević je uporno pokušavao da se predstavi kao žrtva pravnog nasilja međunarodne zajednice. Vešto je koristio svaku priliku (a bilo ih je poprilično), koju su mu svojim nepreciznim, improvizovanim, ponekad čak i glupim stavovima, pružali ljudi iz tima glavne haške tužiteljice. Suđenje koje se ne bi zasnivalo na dovoljno ubedljivim dokazima, nepouzdani svedoci i nepouzdane teze tužilaštva poput one da je Milošević pravio "Veliku Srbiju tako što je pokušao da Kosovo pripoji Srbiji", mogli bi eventualno da pomognu bivšem predsedniku SRJ da u delu javnosti izgradi imidž koji bi ga predstavio kao "mučenika i heroja".

U pravljenju takvog imidža Miloševiću bi na ruku moglo da ide i eventualno odbijanje Suda da kao svedoke u ovom procesu pozove mnoge nekada uticajne svetske političare sa kojima je bivši predsednik SRJ pregovarao i pravio razne "dilove" tokom ratnih godina. Njihovo nepojavljivanje u ovom procesu snažno bi sugerisalo utisak da Haški sud, po nalogu dela međunarodna zajednica, pokušava možda da sakrije neke istorijske činjenice, odnosno da nije neutralna pravosudna institucija u sistemu međunarodnog prava, već pre tvorevina politike globalne sile. Istovremeno, i Miloševiću i onima koji ga optužuju jasno je da bitka za kredibilitet Tribunala još nije baš sasvim završena priča. Svako narušavanje pravila poštenog i fer suđenja i zaobilaženje najviših pravničkih standarda, kao i zaobilaženje potencijalnih zločinaca iz nekih drugih sredina, automatski će povećavati Miloševićeve šanse da sebi pribavi oreol mučenika koga su nove dosovske vlasti navodno "prodale" Hagu za nešto dolara.

Nekoliko dana uoči početka "sudskog procesa stoleća" u Beogradu su i dalje svi izgleda srećni što je Milošević daleko od kuće i što se njim bavi neko drugi. Uprkos ovoj "srećnoj okolnosti" u samom DOS-u počinje izgleda da polako probija saznanje da ovo suđenje daleko prevazilazi okvire privatnog Miloševićevog rata sa Hagom i Karlom del Ponte. Tako se po prvi put od kako je bivši predsednik SRJ stigao u Hag i iz samog DOS-a može čuti kako će u presudi Miloševiću biti zapisana i zvanična istorija predhodne decenije što može imati dalekosežne posledice po SRJ.

Što se socijalista tiče, oni su izgleda sasvim uvereni da je njihov utamničeni "šef" u stanju da se nosi sa čitavim Tribunalom i pri tom odbrani i sebe i državu. I socijalistima, iako to ne žele da javno priznaju, Milošević više vredi u haškom zatvoru nego kod kuće.U Hagu bi se na njemu moglo još ponešto politički zaraditi. Kod kuće se na njemu samo gubilo.

Nenad Lj. Stefanović (AIM)