AIM: start



WED, 30 JAN 2002 14:02:44 GMT

Godinu dana Vlade Srbije

Konzerviranje ili rekonstrukcija

Samozadovoljstvo koje su članovi vlade Srbije demonstrirali sumirajući svoju prvu godišnjicu na vlasti nadmašila je jedino količina mrzovolje prema kritičkim primedbama na sopstveni rad. Sasvim u skladu s ovdašnjim običajima, najžešći obračun vodi se među partnerima u vladajućoj koaliciji

AIM,Beograd,30.1.2002.

Koalicija 18 stranaka čiji je predsednički kandidat, Vojislav Koštunica, na izborima u septembru 2000. pobedio Slobodana Miloševića - da bi ga sa vlasti konačno srušio masovni protest građana 5. oktobra iste godine - danas u skupštini Srbije funkcioniše kao labava koordinacija nekoliko poslaničkih klubova. Više nego dvotrećinska skupštinska većina koju je Demokratska opozicija Srbije (DOS) osvojila na parlamentarnim izborima u Srbiji decembra 2000, danas je pretvorena u povremeno zakulisno, povremeno skandalozno javno, ponekad gotovo slučajno "obezbeđivanje" jednog ili dva glasa koji odlučuju o donošenju ključnih zakona demokratskog društva.

Godinu dana od formiranja Vlade Srbije na čelu sa Zoranom Đinđićem, njen opstanak na vlasti zavisi od jačine pritiska međunarodne zajednice da se započeti poslovi demokratizacije Srbije ne prekinu zbog uzburkanih strasti i sve veće međusobne netrpeljivosti lidera.Početni reformski zamah Vlade Srbije pripisivan je u velikoj meri "pragmatičnosti" njenog premijera, njegovoj rešenosti da Slobodana Miloševića definitivno ukloni sa političke scene hapšenjem i kasnijim izručenjem haškom Tribunalu.

Kooperativnost sa međunarodnom zajednicom potvrđena je u operaciji preuzimanja kontrole nad kopnenom zonom bezbednosti u proleće prošle godine, u čemu je ključnu ulogu - i neskrivenu američku podršku - imao Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije. Na unutrašnjem planu Vlada je demonstrirala isti entuzijazam, uspevši da donese nekoliko paketa ekonomskih zakona, zakon o privatizaciji i zakon o radu, obezbeđujući tako deo osnove za dalje političke i društvene promene u Srbiji. Najveći dotadašnji nesporazum unutar DOS-a izazvalo je izručenje Slobodana Miloševića bez prethodno donetog zakona o saradnji sa haškim Tribunalom, za šta se zalagao Vojislav Koštunica. Bezuspešno, uostalom, jer njegov predlog zakona nije prihvatila ni crnogorska projugoslovenska koalicija. Time izazvan, pad savezne Vlade dodatno je zakomplikovao Koštuničin položaj u pregovorima o budućnosti Jugoslavije. Pragmatični Zoran Đinđić svojim izjavama i ponašanjem poziciju saveznog predsednika nije učvršćivao, naprotiv: mnogima je to ukazalo na to da je unutrašnji koalicioni sukob prerastao u novu izbornu kampanju. Koštuničina Demokratska stranka Srbije (DSS) izdvojila je svoje predstavnike iz poslaničkog kluba DOS-a. U narednih nekoliko meseci to će u Skupštini Srbije učiniti još četiri poslaničke grupacije, svaka iz sopstvenih razloga.

Ipak, rekonstrukciju republičke Vlade - pre no što je ona javno zatražena - najavio je premijer Zoran Đinđić juna 2001, objavljujući njeno proširenje predstavnicima Albanaca iz tri opštine s juga Srbije i Muslimana iz Sandžaka. DSS je, međutim, zahtevao preispitivanje dotadašnjeg rada Vlade u celini i, ne manje žestoko, ukidanje odluka koje je vlada donela ne tražeći saglasnost skupštine Srbije, kakve su na primer uredbe o prometu duvana, nafte i derivata, odnosno osnivanje različitih biroa, agencija ili saveta na koje vlada prenosi ovlašćenja bez uporišta u ustavu i zakonima. Od tada do danas rasprave o rekonstrukciji, odgovornosti Vlade i/ili ministarstava - posebno ministarstava policije i pravosuđa - neprekidno traju. Za članice jedne predizborne, programske koalicije, neuobičajena praksa razmene usluga - Zakon o radu usvojen je uz podršku DSS pošto je prethodno ostatak DOS-a podržao paket pravosudnih zakona koji je predložio DSS - postaje oblik parlamentarnog ponašanja kojim je u drugoj polovini prošle godine znatno usporen rad srpskog parlamenta.

Premijer Zoran Đinđić je u proteklih godinu dana najupornije branio jednog od pet potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, Dušana Mihajlovića. Ne samo što nije prihvaćena ni jedna od nekoliko njegovih ponuda ostavke - poslednji put zbog oružane pobune Jedinice za specijalne operacije državne bezbednosti, što bi u nekim drugim okolnostima dovelo do pada vlade - nego je, uprkos nezadovoljstvu radom MUP-a premijer pokazao da "ima razumevanja za uzroke i za razloge" tih neuspeha, među kojima najviše bodu oči nerešena ubistva, i to ne samo ona "nasleđena" od Miloševića. Vlada je sredinom januara formirala Savet za bezbednost na čijem je čelu premijer lično, možda zato što smatra da MUP "ne sme da bude mesto za stranačke nagodbe". Najava da će pomenuti Savet između ostalog kontrolisati rad organa državne bezbednosti - što bi trebalo da je posao parlamenta, a ne da izvršna vlast kontroliše samu sebe - izazvala je ovih dana pravu buru reakcija. Sličan odijum izazvalo je i objavljivanje podatka da MUP Srbije za svoje potrebe nabavlja i opremu koja se sastoji od - 25 hiljada Zippo upaljača, isto toliko švajcarskih peroreza i baterijskih lampi.

Neka vrsta miljenika javnosti postao je u međuvremenu ministar finansija, Božidar Đelić. Njemu se s razlogom pripisuje većina poteza kojima je u oblasti finansija i poreza uveden doskora nezamisliv red i disciplina. U ovoj godini na iskušenjima će se naći Aleksandar Vlahović, ministar za privatizaciju: planirana prodaja osamdesetak preduzeća do izvesne mere je pala u senku pred činjenicom da je Beočinsku fabriku cementa inostrani kupac dobio za mnogo manje novca no što se očekivalo. U Vladi je, čini se, tim povodom došlo do sukoba i rasprava oko toga da li su izjave koalicionog partnera Nenada Čanka, sada na mestu predsednika Skupštine Vojvodine - na primer, da Vlada Srbije "prodaje kradenu robu" - uticale na obaranje cene Beočinske cementare. Tako je premijer Zoran Đinđić suočen je ne samo sa neprijatnom činjenicom da mu se šizofreni rejting u javnosti - jedna polovina ga ne podnosi, druga mu aplaudira - u proteklih godinu dana nije promenio, već i sa banalnim, svakodnevnim sudarom s "prljavom praksom" političkog pragmatizma.

Za razliku od Vojislava Koštunice i DSS-a koje vidi kao najvećeg protivnika, bar neki od koalicionih partnera u Vladi - i "ostatku" DOS-a - dalju podršku Zoranu Đinđiću uslovljavaju konkretnim ustupcima. Tako je, baš oko prve godišnjice postojanja, Vlada Srbije u skupštinsku proceduru pustila zakon o "vraćanju" autonomije Vojvodini, a opštini Čačak odobrila izgradnju fabrike duvana uprkos sopstvenoj odluci da će "duvansko pitanje" rešavati javnim tenderom. Plaćajući na taj način podršku vojvođanskih članica DOS-a i čačanskog gradonačelnika Velimira Ilića - tj. njegovih osam poslanika u Skupštini, Đinđić je dobio još jedno odlaganje direktnog sukoba obezbedivši minimalnu skupštinsku većinu za podršku. Ali, time je na neoidređeno vreme odloženo i sistemsko rešavanje ne samo decentralizacije izvršne vlasti, već i konstruktivnog dogovora o suštinskoj promeni Ustava Srbije.

Naspram žive aktivnosti Vlade i pokušaja da kontroliše i one oblasti čiji joj nadzor nije u opisu poslova, još upadljiviji su propusti - ili neobjašnjiva odlaganja - u rešavanju katastrofalnog stanja u zdravstvu, statusa univerziteta i medija. I jedni i drugi i treći funkcionišu u uslovima produženog interregnuma, zdravstvo sve bliže sigurnoj propasti, univerziteti u senci Miloševićevih zakona, mediji prepušteni snalažljivosti i sposobnosti vlasnika da se izvršnoj vlasti uslužno približe. Povodom prve godišnjice Vlade Miroslav Prokopijević, predsednik beogradskog Centra za slobodno tržište, zaključuje da je, istina "zaustavljeno nezadrživo propadanje u koje su vodili Milošević i njegov režim", ali da se sa potpunom sigurnošću može reći i kako je ključni nedostatak vlade Srbije što "nije u stanju da bitnije menja nasleđeni sistem u pravcu tržišne demokratije u okvirima vladavine prava".

Nemogućnost vlade da ozbiljno uđe u sistemske reforme Prokopijević vidi u tome što u DOS-u dominiraju ljudi bivšeg režima (potpredsednici vlade: general Momčilo Perišić, Dušan Mihajlović, Nebojša Čović) ili bivšem režimu neformalno bliski (premijer Zoran Đinđić, potpredsednik Jožef Kasa, Dragoljub Mićunović), ili su taoci figura bivšeg režima u vojsci i policiji (predsednik SRJ Vojislav Koštunica, premijer vlade Srbije Zoran Đinđić, potpredsednici Čović, Mihajlović i Perišić). Izvesnost novih izbora takođe bitno utiče na odlaganje suštinskih reformi, jer bi njihovo otpočinjanje bitno uticalo na popularnost vodećih političara. Najzad, po mišljenju Miroslava Prokopijevića, "nijedan od 18 lidera DOS-a, nijedan ministar ili važniji zvaničnik ne veruje u tržišnu privredu i vladavinu prava".

Krajem decembra potpredsednik savezne Vlade Miroljub Labus upozorio je na sistematsko jačanje otpora reformama u onim društvenim slojevima koji su u Miloševićevom režimu bili privilegovani, ali i na neophodnost da obe vlade, savezna i republička, uđu u pregovore sa sindikatima, kako se u 2002. godini reformski potezi ne bi sudarili i sa masovnim otporom (ne)zaposlenih. U Srbiji je stalno ili povremeno nelikvidno gotovo 60 hiljada preduzeća sa 1,2 miliona radnika; pred stečajnim postupkom se već nalazi gotovo 30 hiljada firmi sa oko 450 hiljada zaposlenih. U takvim uslovima malo koja vlada sebi može da dozvoli luksuz održavanja po svaku cenu.

S druge strane, opstanak Vlade Srbije direktno zavisi od podrške malih stranaka DOS-a premijeru: utoliko Zoran Đinđić zaista ne može da ukloni neuspešne ministre odnosno potpredsednike vlade, jer su svi oni "lideri" sopstvenih stranaka. Druga mogućnost, koju je premijer najavio kao reformu vlade u martu 2002. godine, jeste povećanje broja ministara i potpredsednika ne bi li se izgladio sukob sa pojedinačno najjačom strankom DOS-a. Prema Đinđićevoj izjavi sredinom januara, rekonstrukcija će obuhvatiti postavljenje ministra zdravstva, ekologije i prirodnih resursa, otvaranjem jednog ministarskog mesto bez portfelja, postavljenjem dva nova potpredsednika i još tri neimenovana ministarstva. Ukratko, najavljena je vlada koja neće biti manje glomazna, niti efikasnija od sadašnje. Deo ponude upućen DSS-u - jedno potpredsedničko, tri ministarska i nepostojeće mesto generalnog inspektora policije - Koštuničina stranka je za sada odbila, ponavljajući zahtev za preispitivanjem dosadašnjeg i "suštinsku izmenu načina rada" vlade.

U međuvremenu, MUP Srbije je višednevnim prigodnim priredbama obeležio neki od svojih novih datuma. Ministar Mihajlović je tim povodom kolegama ministrima poklanjao pištolje, a ne one Zippo upaljače, peroreze i baterijske lampe. Poklon su odbili samo potpredsednici Jožef Kasa ("mislim da je vreme pucnjave prošlo") i Žarko Korać, odnosno ministar za socijalna pitanja Gordana Matković. DSS je skandal prokomentarisala saopštenjem u kom je ministra policije pozvala da oduzima oružje kriminalcima umesto što naoružava ministre: "Naoružavanje ministara pomak je ka objedinjavanju MUP i Vlade u jedinstveno izvršno telo koje se može zvati Vlada unutrašnjih poslova Srbije, i koja će možda imati nadležnosti i nad drugim resorima".

Aleksandar Ćirić (AIM)