AIM: start



THU, 17 JAN 2002 20:46:39 GMT

Kompromis u mraku

Tirana, 17.01.2002.

Nakon blizu tri meseca intenzivne kampanje socijalističkog lidera Fatosa Nanoa, pune optužbi o korupciji upućenih vladinom kabinetu i optužbi za kupovinu glasova upućenih socijalističkom premijeru Iliru Meti, ovaj poslednji se sastao u četiri oka sa liderom njegove partije prihvatajući rekompoziciju Vlade. Nakon susreta oba su lidera stavila do znanja da će se Vlada rekoponirati u skladu sa zakonom (ne pružajući detalje) i što je najvažnije da će podstaći albansko pravosudje da istražuje sva navedena pitanja oko korupcije.

Albanski premijer je ocenio ovo nenajavljeno povlačenje i povlačenje i poziv za dijalog kao jedno od rešenja i uopšte kao pazar za podelu mesta i uticaja izmedju dve glavne figure parlamentarne većine. On je opravdao izlazak iz barikade iza koje je poodavno stajao uglavnom rasčišćavanjem u državnoj administraciji. S druge strane, svakome je jasno da se otopljavanje leda desilo u vreme kada Albanija zbog veoma hladnog vremena doživljava veliku energetsku krizu koja se ne pamti, suočavajući se sa prekidima energije i oko 16 sati dnevno. Nedostatak električne energije je izazvao ne samo iritaciju stanovništva, već i paralizu domaćeg biznisa, odlazak inostranog biznisa i trenutno poskupljenje cena roba široke potrošnje.

Ali svakako vreme nije jedini saveznik socijalističkog lidera u ovoj privremenoj pobedi. Javno tužilaštvo je u roku nekoliko dana otvorilo tri krivična postupka zaredom, oslanjajući se na njegove optužbe. Nekoliko ministara vladinog kabineta poznatih kao figure iz ''Metinog kampa'' su se odmah stavili na stranu Nanoa i albanska opozicija pod vodjstvom bivšeg predsednika Sali Berishe, bez obzira na izvesno političko flertovanje, nije prestajala sa zahtevima za njegovom ostavkom. S druge strane, pritisak da se pronadje zajednički jezik se povećao kako s polja, tako i izunutra. Jedna velika grupa albanskih intelektualaca, medju kojima i poznati pisac Ismail Kadare, potpisali su oštru deklaraciju kojom su pozvali albansku politiku uopšte da odustane od svadja i pronadje jezik kompromisa do otvaranja pregovora sa EU oko Sporazuma o asocijaciji čije se potpisivanje očekuje u martu.

U stvari, kriza predstavljanja u Socijalističkog partiji koja je kao posledicu donela sudar dveju glavnih figura i klanovskih grupa, što se kasije pretvorilo u parlamentarnu krizu, ne može se lako shvatiti. Sve je, barem za javnost počelo avgusta prošle godine kada je čelnik socijalista Nano, na sastanku Upravnog odbora kada je Ilir Meta ponovo izabran za premijera sa oko 80 odsto glasova, indirektno pozvao da se ne glasa za premijera, kojeg je on sam promovisao kao takvog tokom predizborne kampanje. Ubedljiva pobeda Mete stavila je socijalističkog lidera u težak položaj. Njegova situacija se komplikovala i šaputanjima o mogućem razvodu sa prvom ženom, ne tako beznačajna figura i za samu Partiju. Oko dva meseca kasnije u jednom TV intervjuu Nano je obavestio o razvodu i sasvim neočekivano podneo je kandidaturu za predsednika Republike i govorio o moralnoj krizi u Partiji kojom rukovodi. Nakon toga, čelnik albanskih socijalista započeo je kampanju optužbi u partiskoj bazi, optužujući vladin kabinet za korupciju pokatkada indirektno i samog premijera, govoreći o katarzi partije i novim pravilima igre. Čitava ova turneja, koja je istinito govoreći zadobila simpatije opozicije i javnog mnjenja uopšte, okončala se maratonskim sastankom Glavnog upravnog odbora partije na kojem su tri ogovarana ministra, inače bliska albanskom premijeru bila primorana da daju ostavku.

Nakon toga, Nano je bitku preneo i u parlamentu gde je on zajedno sa grupom poslanika njegovih sledbenika, potpomognut i neučestvovanjem opozicije, dva puta zaredom bojkotovao glasanje za nove ministre predložene od strane premijera, stavljajući u težak položaj i samog predsednika Republike koji je, neznajući kako da postupi zatražio objašnjenja od Ustavnog suda. Odmah nakon toga, čelnik socijalista, za razliku od premijera koji je zatražio vanredni Kongres partije za rešenje krize, zahtevao je referendum unutar partije, gde bi više od 100 hiljada socijalista učestvovalo u glasanju, opredelivši se i za kandidata za predsednika. Ovo je u isto vreme i najefikasniji odgovor koji je Nano mogao dati glasovima iz inostranstva koji su stalno pozivali da ne pokuša da se kandiduje za mesto predsednika.

Potezi čelnika albanskih socijalista su zbunili ne samo medjunarodnu zajednicu, koja takoreći ni u jednom slučaju nije podržavala gospodina Nanoa, već i samu albansku opoziciju koja je u poslednjoj deceniji stalno imala Nanoa kao metu napada. Po prvi put u pluralizmu, Albanci su videli kako je bivši predsednik Berisha, Nanoov protivnik br. Jedan podržao njegove poteze, priznajući da je već albanska politička scena postala tripolarna. Berisha je takodje stavio do znanja da bi mogao da udje u parlament, kojeg je bojkotovao od okončanja izbora ne priznajući njihov konačni rezultat (veoma osporavanog kako unutra tako i van zemlje). Početkom godine, socijalistički lider je javno rekao da je zainteresovan da se rukuje sa njegovim istorijskim protivnikom, i to pre 24. januara 2002. kada će Komisija za spoljne poslove Evropskog parlamenta razmatrati brojne probleme u Albaniji, medju kojima i poslednje parlamentarne izbore.

U nastojanjima da se približi albanskoj opoziciji nije zaostajao ni premijer Meta. On je prihvatio paket predloga Demokratske partije koji se ticao borbe protiv korupcije i pozvao na saradnju kako ne bi postali prepreka Sporazumu o asocijaciji sa EU. Opozicija je javno pozdravila premijera ali ne dajući jasno da se shvati sa kojim od dva pola Socijalističke partije je spremna da saradjuje.

Medjutim, dok Socijalistički lider Nano izgleda odlučan na putu da postane predsednik, čak se otvoreno izjašnjavajući da je spreman da promeni Ustav kako bi omogućio izbor predsednika putem narodnog referenduma, Berisha se izjasnio, začudivši svo albansko i medjunarodno javno mnjenje da ni on sam, a ni Nano, ne treba da budu predsednici Albanije, ne zbog toga što nemaju glasove, već zbog toga što nemaju za sobom koncenzus. Manjeviše, novi stav Berishe je u skladu sa stavom diplomatskih predstavništava u Tirani. Sada već i Berisha i opozicija izgleda da imaju samo jedan cilj: stavaranje Vlade na široj osnovi da bi se pripremili prevremeni izbori.

U medjuvremenu, najveća nerešena pitanja još uvek ostaju u socijalistilčkom kampu. Strah od razočarenja tzv., ''revolucije Nano'' je povećan više nego ikada. Mnogi analitičari sumnjaju da će ambicija socijalističkog čelnika da postane predsednik prekinuti njegovo kretanje prema katarzi ili borbi pravosudja protiv korupcije. Nakon isforsirane ljubavi Meta - Nano i rekomponiranja Vlade postavlja se pitanje: da li će albanski premijer moći da vlada Vladom čije je ministre odredio Nano? Da li će se održati referendum koji je zatražio gospodin Nano kako bi sebi približio predsedničku fotelju ili za davanje većih kompetencija predsedniku partije? Da li će socijalisti ponovo reagovati u parlamentu kao dva pola ili kao jedan? Da li ćemo imati prevremene izbore? Na sve ove dileme, tu i tamo se mogu čuti glasovi o neopozivoj ostavci albanskog premijera.

Trenutno albanska politika proizvodi više politike nego što novinari i albanski gradjani, u potpunosti uronjeni u black out, mogu konzumirati.

AIM Tirana, Andi BEJTJA