AIM: start



THU, 17 JAN 2002 01:52:41 GMT

Privreda i ulaganja

Pivarski rat za ex-Jugoslaviju

U Sloveniji izmedju pivare Laško i belgijske komapnije Interbru već nekoliko meseci tinja ljut "pivarski boj" za prevlast na domaćem i tržištima nekadašnje SFR Jugoslavije.

Ljubljana, 17.01.2002.

Ukratko - država je odlučila da svoj (priličan) udeo u ljubljanskoj pivari Union, jednoj od dve pivare u Sloveniji, proda belgijskom preduzeću Interbru (Interbrew). To ne bi bilo ništa više od vesti, da pivara Laško mesecima ranije nije izdvajala pozamašne svote za kupovinu deonica pivare Union, sve u nameri da potpuno preuzme konkurenta. Tako je izmedju dva politička i finansijska bloka s različitim interesima - pivare Laško uz koju ide deo velikih slovenačkih korporacija i banaka (Gorenje, Kmečka banka i još neke) i Uniona, koji uživa podršku Drnovšekove vlade - nastao pravi berzanski i medijski rat. Ulozi su ogromni, o čemu svedoči činjenica da je jedan od paradržavnih fondova odlučio da svoje deonice proda Pivari Laško, dok je drugi svoje deonice Pivare Union prodao korporaciji Interbru.

Pozadina ove afere je jasna - iza Pivare Laško "stoje" menadžeri većih slovenačkih preduzeća, od kojih su neki dobri poznanici predsednika države Milana Kučana, u medijima nazivani "tehnokratama", koje iz političkog života podržava neobiča mešavina desnih i levih partija. Što se tiče interesa belgijskog Interbrua, uprkos tvrdnjama premijera Janeza Drnovšeka da se država u ovoj utakmici "drži neutralno", jasno je da od te neutralnosti nema ništa pošto su ujedno najvidjeniji predstavnici Drnovšekove Liberalne demokratije Slovenije, poput ministra finansija (i mogućeg Drnovšekovog naslednika) Toneta Ropa i bivšeg ministra spoljnih poslova Zorana Thalera dobro prionuli za unterese Interbrua. Sukob "pivara" ima i "lokalnu" notu. U Sloveniji je rivalitet i podela na one koji "piju Union" i one kojima je milije "štajersko Laško" pivo tradicionalan deo regionalnih identiteta, zbog čega svi potezi oko prodaje ljubljanske pivare donose i odnose značajne političke poene. Konačan epilog nije važan samo za Sloveniju, pošto je poslovni cilj Pivare Laško i Interbrua zapravo identičan. Dve firme su se prvi put sukobile oko primata na području Crne Gore i Bosne i Hercegovine gde žele da postanu najveći proizvodjači piva koji bi pokrivali tržišta država nastalih na tlu nekadašnje Jugoslavije, dakle na prostoru "od Savinjskih Alpa do Makedonije", koji broji "oko 15 miliona ljudi".

Sve je počelo pre tačno godinu dana, kada je svaki od konkurenata uspešno izvršio preuzimanje lokalnih dobrostojećih preduzeća iz iste branše. Laško je kupilo Radensku, poznatog proizvodjača mineralne vode i gaziranih pića, a Union je kupio ništa manje poznatu fabriku voćnih sokova Fructal. Potom su obe pivare krenule da investiraju na tržišta "jugoistočne Evrope". Za Laško su dodatne komplikacije nastale u momentu kada su direktori pivare shvatili da će država prodati svoje deonice Uniona. Bio je to hladan tuš, jer je rukovodstvo Pivare Laško obavestilo domaće političare o nameri da investira na područje nekadašnje Jugoslavije; istovremeno je zahtevalo da država odnosno državni fondovi tokom nekoliko narednih godina ne prodaju svoje deonice Uniona, kako im niko ne bi "zabio nož u ledja". Država je, medjutim, dogovor prekršila zbog slovenačkog budžetskog deficita.

Zato je lokalna berzno-posrednička kuća Cogito počela da otkupljuje deonice Uniona. Iako je isprva otkupljeno jedva hiljadu od 450.000 deonica (od kojih je svaka tada vredela oko 200 eura), u javnost je procurila informacija da za otkupom stoji Pivara Laško. Posle toga cena deonice pivare Union počinje vrtoglavo da raste, uprkos čemu Pivara Laško uspeva da otkupi više od četvrtine deonica Uniona. U medijima se pojavljuju članci o "neprijateljskom preuzimanju", pošto su Laško i Union u svom fahu nešto kao Maribor i Olimpija u fudbalu odnosno Jesenice i Olimpija u hokeju. Mnogi su se setili dogadjaja iz daleke 1927. godine kada je Union kupio Lašku pivaru i uspeo da je zatvori, bar za neko vreme. Činilo se da Laško sada "uzvraća udarac". Menadžeri Uniona tvrde da Pivara Laško nema ni časne niti dobre namere, a u prilog svoje slutnje navode "tajnu kupovinu" deonica Uniona. Rečju, ako bi Laško zatvorilo Union i povećalo svoju proizvodnju, radnici Uniona bi se našli na ulici. Direktor Uniona Mitja Lavrič tvrdi da Laško želi na taj način da izveze "našu savremenu tehnologiju u Srbiju pa da tamo jeftino radi dalje". Laško odgovara da upravo to može da uradi belgijska kompanija. Bez obzira na sve nesuglasice i sporove, Interbru i Union 12. oktobra potpisuju "sporazum o strateškom partnerstvu", a taj plan podržavaju i Unionovi radnici.

Obračun ulazi u poslednju fazu, a Interbru objavljuje nameru da preuzme Pivaru Union. Laškom ponestaje para, pa državi u zamenu za njene deonice u Unionu nudi deonice Laškog, dok u slovenačkom parlamentu 57 poslanika potpisuje inicijativu kojom traže od vlade da ne proda svoje deonice u preduzećima koja su od "nacionalnog interesa". Predsednik slovenačke vlade Janez Drnovšek ovo osudjuje kao "uplitanje politike u privredu". Da bi krajem decembra Laško postiglo preobrat u svoju korist, pošto Slovenački odštetni fond (SOD), u čijoj upravi sede ljudi bliski desničarskoj Narodnjačkoj partiji, potpisuje ugovor o prodaji 12,2 odsto deonica Pivare Union - Pivari Laško. Iako ugovor u pravnom pogledu verovatno nije sporan, vlada je ekspresno razrešila predsednika Fonda. Tu se u priču (posle pritužbi Uniona i Interbrua) umešao i sud koji odredjuje da Laško do konačne sudske odluke ne sme da raspolaže kupljenim deonicama. Dalje, Laškom se (do daljnjeg) zabranjuje kupovina deonica Uniona, bar dok ne objavi nameru o preuzimanju. I baš u tom trenutku, dakle kad Pivara Laško zbog suske zabrane ne može da konkuriše za kupovini deonica Uniona, Kapitalski fond (KAD), drugi od dva državna fonda koga vode bivši funkcioneri Drnovšekove Liberalne demokratije (LDS) prodaje 10 % svojih deonica korporaciji Interbru!

Svi konkurenti su za sada u pat poziciji. Pivara Laško zajedno s ostalim firmama iz svoje interesne sfere (Gorenje, i sl.) suvereno kontroliše 50 % deonica Pivare Union a poseduje i 12,2 % "sporno" otkupljenih državnih deonica. Interbru, s druge strane, u vlasništvu ima 35 % deonica plus 10 % (za sada) "nesporno" otkupljenih državnih deonica. Oko 5 % preostalih deonica drže mali deoničari. Sve je iskomplikovano brdom pravnih sporova, pošto ni Interbru nije sasvim "čist" jer je sa javnim objavljivanjem najnovije ponude zakasnio šest dana...

Nije podeljena samo politika već i ovdašnja javnost. Većina smatra da se radi o "teoriji zarote", tj. da je vlada zbog krpljenja budžetskih rupa već obećala Pivaru Union Belgijancima, dok se na platformi zaštite "nacionalnog interesa" oko Pivare Laško svrstao drugi deo političkih partija. Premijer Drnovšek tvrdi da "nacionalni interes nije zaštićen time što je neka firma u domaćem vlasništvu", i da je to "simplifikacija stvarnosti". Nije propustio priliku da kritikuje napore "da se uspostavi saradnja samo s jugoistočnom Evropom, gde se osećamo više 'kod kuće', dok se za preostalu Evropu zatvaramo". Drnovšek je stoga najavio da "vlada neće pristati na takav zatvoren sistem vlasništva". Jedini koji imaju konkretnu korist od pivarskog rata jesu oni koji su se na vreme snabdeli Unionovim deonicama. Deonica Uniona je prošle godine u ovo vreme vredela 200 eura, a sada, zbog nadmetanja kome se ne nazire kraj - vredi više od 450 eura.

Svetlana Vasović (AIM Ljubljana)