AIM: start



THU, 20 DEC 2001 09:24:06 GMT

Ko treba da nosi teret reforme

Samosnalaženje u promenama

Onima koji nemaju para da plaćaju komunalne troškove Vlada savetuje da odu na selo. Nezaposlenima se preporučuje da pokažu veću samoinicijativu,a premijer Zoran Đinđić im je savetovao da veću pažnju posvete poslu od kojeg mogu da žive, pa makar tenutno bio u sivoj zoni, nego da legalno rade u firmama u kojima nema para za plate

AIM, Beograd,20.12.2001.

Vlasti u Srbiji odlučno su krenule u reforme, a na početku preovladava polemika ko treba da nosi teret promena. Sindikat se zalaže za solidarnost, dok vlast i ekonomisti upućuju na samosnalaženje. Onima koji svojim skromnim primanjima ne mogu da plate čak ni komunalne usluge savetuje se da se žive na selu. Savet nije previše utešan, pa je strah od neizvesnosti koju nose promene sve raširenija pojava.

Jugoslovenski pregovarački tim na razgovorima u Pariskom klubu nije obmanuo svoje sagovornike kada je "izvrtao prazne džepove" ne bi li uverio poverioce da Jugoslavija zbog golemog siromaštva zaslužuje da joj bude oprošten veći deo duga. Prosečna plata u Srbiji povećana je s prošlogodišnjih 80 na 200 DEM, ali je kupovna moć smanjena zbog liberalizacije cena, kako komunalnih usluga tako i osnovnih životnih namirnica, koje su u ovoj godini poskupele za 57 procenata. Potrošnja hleba, koji u Srbiji predstavlja glavni prehrambeni proizvod smanjena je za pet odsto. Smanjivanjem potrošnje hleba gradjani Srbije, svakako neće, po receptu Marije Antoanete, preći na kolače.

Trgovci hranom, kao i prodavci na zelenoj pijaci su zabrinuti, jer je promet opao za više od jedne trećine. Nije pomogao ni pokušaj trgovačkih firmi da odgodom plaćanja za 60 dana povećaju promet, pa su morali da krenu sa smanjivanjem cena. Sniženja su skromna, neka samo za 3,3 pfeninga, pa se više računa na psihološku reakciju potrošača, nego da će efekat da bude postignut stvarnim popustom. Statističari su izračunali da blizu pola miliona penzionera ima veće izdatke za komunalije nego što su im penzije. U sličnom je položaju većina zaposlenih, čija su primanja izuzetno skromna, a mnogi sa strepnjom odlaze na posao plašeći se da će umesto plate dobiti uput na biro za zapošljavanje.

Srpska privreda boluje od dugotrajne besparice. Blizu 25 hiljada firmi, u kojima je zaposleno pola miliona ljudi, našle su se u stečaju zbog stalne nelikvidnosti, a 54 hiljade preduzeća, sa oko 1,2 miliona radnika povremeno ima teškoće s nedostatkom novca. U takvom ambijentu Srbija dočekuje privrednu reformu i društvene promene za koje je potrebno podneti veliki teret. To je razlog što je aktuelizovana polemika ko treba da ponese teret promena na svojim plećima. Sindikat se zalaže za primenu solidarnosti, tako što bi svi krenuli od nule, dok u srpskoj Vladi i u redovima ekonomista koji imaju "kopču" na republički ministarski kabinet preovladava shvatanje po kojem prednost treba dati individulnom snalaženju pred kolektivnom solidarnošću.

Gotovo je izvesno da će dijametralno suprostavljeni pristupi pridoneti da reforme u Srbiji izazovu turbulencije različitog inteziteta. Sindikat je već najavio otvoreno neslaganje i spremnost da radnike pozove na građansku neposlušnost, tim pre što Vlada nije pokazala dovoljnu dozu spremnosti da prihvati njegove predloge za izmene u Zakonu o radu, iako su one usagalašene s poslaničkim grupama u srpskom parlamentu. Vlada nije spremna da ozbiljno shvati sindikalna upozorenja, jer iskustva pokazuju da solidarnost nije osobina koja preovladava među zaposlenima. Mnogi se, kao zaposleni u Karićevoj Astra banci sete da sindikat postoji tek kada dobiju otkaz. Sindikat "Nezavisnost" odbio je da ih uzme u zaštitu zato što su ga se setili tek kada je "brod" njihovog gazde počeo da tone. I sam sindikat je sve do skora pokazivao više sklonosti naginjanju na stranu vlasti nego pokazivanju razumevanja za nevolje svog članstva. Srbija nema radničku klasu koja zavisi isključivo od svog rada u fabrikama, jer većina sedi na "dve stolice". Ona u fabrici se koristi za, kakvu takvu, socijalnu sigurnost, dok se od seoske živi. Raspolućenost srpskog radnika između fabrike i njive delom je razlog što industrijska proizvodnja stagnira, dok je poljoprivredna porasla za 25 procenata.

Ni pretnja sindikata da će Vladu da tuži Međunarodnoj organizaciji rada zato što nije prihvatila nijednu konvenciju o radu ne izaziva zabrinutost u ministarskim redovima, u kojima se ne skriva odlučnost da se uspe u reformama po svaku cenu. Onima koji nemaju para da plaćaju komunalne troškove savetuje se da odu na selo, tim pre što su srpska sela polunapuštena. Nezaposlenima se preporučuje da pokažu veću samoinicijativu. Srpski premijer Zoran Đinđić im je savetovao da veću pažnju posvete poslu od kojeg mogu da žive, pa makar tenutno bio u sivoj zoni, nego da legalno rade u firmama u kojima nema para za plate.

I pre premijerove sugestije mnogi su već primenili ovaj recept, pa se procenjuje da se trećina društvenog proizvoda zemlje ostvaruje u sivoj ekonomiji iz koje država ne može da naplati poreze za svoje budžetske potrebe. Iako je, od kada je došla nova vlast, financijska disciplina zaoštrena, još se siva zona toleriše, jer predstavlja ventil koji smanjuje rizik od većih socijalnih konflikata.

Vlada je prinuđena da kroz prste gleda na široku rasprostranjenost sive ekonomije, jer nije stvorila odgovarajući zakonski ambijent za legalizaciju poslovne delatnosti zbog čega najviše ispaštaju korisnici usluga. Građani su nezaštićeni od "divljih" zanatlija i trgovaca, čije su usluge skupe, a kvalitet veoma sumnjiv. Deblji kraj, po pravilu, snađe građane, bilo da je reč o popravci aparata za domaćinstvo ili odlaska kod lekara. Zapanjujuće je delovala izjava šefa hitne medicinske službe da lekari, zbog osiromašenog zadravstva, odlučuju u trenu kome će dati spasonosni lek, a koga će prepustiti neizvesnoj sudbini, pretvarajući tako svoju profesiju u sudiju koji odlučuje o životu i smrti. Upućeni tvrde da kao kriterij za presuđivanje odlučuju godine obolelog pacijenta.

U haotičnom pravnom i materijalnom stanju, recept o samosnalaženju krije mnoge opasnosti tako da se strah od promena neprekidno povećava. Psihijatri javno upozoravaju da se oni već suočavaju s teškim posledicama koje ovaj strah ostavlja na ljudsko zdravlje i njihovo ponašanje. Strah od neizvesnosti širi se, poput epidemije, bez obzira na uzrast. Stanovništvo Srbije suočeno je s opasnoću ukidanja javnih kuhinja u kojima se hrani 70 hiljada ljudi, jer su strani donatori najavili skori kraj pružanja pomoći. Više destina hiljada ljudi strahuje da ostane bez struje u ovim zimskim danima, jer je služba elektrodistribucije krenula u seču žica neplatišama koji duguju ukupno 300 miliona DEM. Struja je ove godine poskupela za 133, a telefonske usluge za 122 procenata, s tim da je već najavljeno povećanje cena centralnog grejanja od 70 do 100 odsto. Pojedina poskupljenja odložena su za početak iduće godine samo da bi se ovogodišnja inflacija održala u približno predviđenim okvirima od oko 40 odsto. Kako stvari stoje, strah će biti neizbežan pratilac gradjana Srbije na dužu stazu.

Ratomir Petković (AIM)