AIM: start



SAT, 15 DEC 2001 04:02:31 GMT

Slovenačka vojska

Tenk do tenka, modernizacija

Generali su dobili novu igračku, političari priliku za samohvalu, narod opijum za nacionalni ponos, a poreski obveznici povećane poreze.

Ljubljana, 14.12.2001.

Ovih dana je Slovenačka vojska (SV) svečano primila na borbenu upotrebu 30 modernizovanih tenkova T-55, čime je znatno povećala borbenu gotovost svojih trupa kao celine, a posebno efikasnost protivoklopne borbe na ravničarskom terenu kakav je u severozapadnoj Sloveniji. Isrovremeno su Amerikanci velikim džambodžetom isporučili prvih 12 od ukupno 30 terenskih vozila hamer, koja bi trebalo da povećaju pokretljivost slovenačke pešadije odnosno mirovnih snaga i vojne policije. Mediji su detaljno obaveštavali ovdašnju javnost o novinama u Slovenačkoj vojsci i naporima da se poveća njena borbena sposobnost. Vojni analitičari i mediji, medjutim, nisu slovenačkoj javnosti objasnili potrebu ove modernizacije.

Tenk M-55 S, kako su slovenski stručnjaci nazvali modernizovan tenk poljske proizvodnje izradjen prema sovjetskoj licenci za čuveni T-55, predstavlja znatno povećanje vatrene moći oklopnih snaga Slovenačke vojske. Tenk T-55 konstruisan je na osnovu iskustava iz korejskog rata za potrebe hladnog rata na centralno-evropskom ratištu; sve do sredine sedamdesetih godina prošlog veka zadovoljavao je potrebe za brzi prodor oklopno-mehanizovanih snaga, ali je potom postao inferioran u odnosu na konkurenciju i u okviru Varšavskog pakta zamenjen serijom potpuno novih i modernih T-72 i T-80. Tenk T-55 je ostao u borbenoj upotrebi malih i nerazvijenih armija, odnosno tehnološki manje razvijenih zemalja, pošto su ovaj tenk pored Sovjeta proizvodili i Poljaci, Česi, Kinezi, Indijci i neke druge države. Zato je trenutno to najrašireniji tenk na svetu.

Slovenci su tenk T-55 modernizovali prema izraelskoj licenci. Izraelci su u ratovima sa Arapima zeplenili velike količine oružja sovjetskog porekla, modernizovali ga i u narednom ratu upotrebili protiv nekadašnjih vlasnika istog. Mana licence je da su Izraelci modernizaciju zaplenjenog oružja uglavnom radili zbog što brže upotrebe u novom ratu protiv Arapa, a ne i za osnovno naoružavanje svoje vojske, na duži rok. Što nije bilo dovoljno za aspiracije SV, pa su novine izvedene tokom modernizacije slovenačkog T-55 mnogo kvalitetnije od izraelskog patenta. Ukratko, u tenk je pored visokokvalitetnog topa od 105 mm Nato standarda ugradjena i jedna od najkvalitetnijih nišanskih sprava domaće, slovenačke proizvodnje, što znatno povećava preciznost pogotka. Veći kalibar i ojačana cev omogućavaju i veći domet - brisani domet T-55 bio je 1000 do 1100 m, dok je brisani domet M-55 S gotovo dva kilometra. To nije sve - i preciznost pogodaka je daleko veća; pisac ovih redaka imao je priliku da posmatra probno gadjanje kada je na oko 1800 m daljine prvim pogotkom zbrisana meta veličine 1 x 1 metar. Na tenk M-55 S ugradjen je i aktivni oklop koji štiti posadu od najmasovnijeg protivoklopnog naoružanja, čija probojnost bazira na kumulativnom efektu. Tenk je usavršen i novim gusenicama, pozajmljenim od tenka M-84.

Prednosti tenka M-55 S jesu bitno povećana vatrena moć i preciznost gadjanja, kao i povećana mogućnost dejstava noću, sa sadašnjih 500-800 m na gotovo 2000 m, te bolja zaštita posade i vitalnih sklopova u unutrašnjosti tenka, a povećana je i prohodnost na raskvašenom i blatnjavom terenu. Ipak, nije sve idealno - modernizacija broji i nekoliko nedostataka. Tenku nedostaju savremeni uredjaji veze za komunikaciju sa višim komandama, pratećom pešadijom i artiljerijom. Pored toga, nove gusenice i aktivni oklop povećali su težinu tenka za gotovo tri tone, čime je znatno smanjen odnos mase tenka i snage motora. A upravo taj odnos se iskazao manjkavim još krajem 60-tih godina, što je bio osnovni nedostatak tenka T-55. Sovjeti su se trudili da osavremene prevazidjeni tenk T-55, što je imalo za posledicu seriju tenkova T-62 i T-64. Nepovoljan odnos snage motora i mase tenka bio je odlučujući faktor da Sovjeti stignu do tenka T-72 i njegove nadgradnje T-80 i T-82. Slovenačkoj varijanti modernizovanog tenka T-55 smanjena je pokretljivost izvan puteva, što je bitno za Slovenačku vojsku, s obzirom da je svega 22 % nacionalne teritorije pogodno za upotrebu tenkova a daljih 23 % za njihovu ograničenu upotrebu.

Najzad, najveći nedostatak projekta jeste njegova cena. Ministarstvo odbrane je prilikom kalkulacija za ulazak u modernizaciju tenka T-55 operisalo s troškom od oko 500.000 nemačkih maraka (dem), po komadu. Paradoks je da je vrednost celog projekta ocenjena na 103 miliona nemačkih maraka, odnosno čak 3,43 miliona dem, po tenku. Tu treba uzeti u obzir tumačenje Ministarstva odbrane da je za intervencije na tenkovima otišlo svega 35 % od ukupne sume, dok je 65 % potrošeno za nabavku municije, razvoj i modernizaciju. Pri čemu zvaničnici dolaze do računice da je obnova jednog tenka koštala oko 1,2 miliona dem. Ovakva tvrdnja nije objektivna; šta više, zavarava poreske obveznike iz čijeg džepa će na kraju biti pokriven ceh od gotovo tri i po miliona nemačkih maraka, po tenku. A ne bi se moglo reći da je uložen novac adekvatan povećanoj borbenoj sposobnosti Slovenačke vojske.

U čemu je onda suština ovog projekta, zašto je on dobar za Sloveniju? Za posao modernizacije tenka T-55 angažovana su slovenačka preduzeća, koja su time od države dobila sigurnu narudžbu i finansijsku injekciju kako bi brojni domaći radnici zaradili plate. Time je rasterećena kasa socijalnog osiguranja za nadoknade za nezaposlene, popunjeni su budžeti za penziono i zdravstveno osiguranje, a državna kasa je napunjena i drugim sredstvima iz poreza na lični dohodak. Možda su uvozni tenkovi jeftiniji, ali bi uistinu bili bitno skuplji za poreske obveznike. Tako je slovenački politički i vojni vrh konačno shvatio da je jeftinije uvozno oružje u konkretnoj situaciji praktično znatno skuplje od - skupljeg domaćeg.

Ponos projekta je da je uključio i slovenačku pamet. Nišanski uredjaj s laserskim daljinomerom, savremenom spravom za noćno osmatranje i računarom jeste plod domaćeg znanja nekadašnje Fotone, koja je sličnu napravu razvila za tenk M-84 još u vreme zajedničke države i za potrebe tadašnje JNA. U pripremnom periodu, dok je nastajao plan za modernizaciju T-55, mnoge domaće naučne ustanove ponudile su svoje ideje i usluge. Na primer Mašinski fakultet iz Maribora, koji je ponudio da poradi na modernizaciji i povećanju moći motora, odnosno da pripremi projekat za izradu novog motora, što je tada odbačeno kao preskupo, mada bi se možda vremenom isplatilo. Konačno, slovenačka privreda je obavivši poduhvat oko modernizacije ovog tenka stekla i odgovarajuće preporuke za druge potencijalne vlasnike istih mašina, kojih u borbenoj upotrebi širom sveta, prema ocenama stručnjaka, ima preko 20.000! Što je prilika ne samo za slovenačku industriju već i ovdašnje naučno-istraživačke ustanove. Trenutak je povoljan - posle deset godina potpunog razlaza sa narodima iz nekadašnje zajedničke države, sada se ubrzano obnavljaju privredne veze na prijateljskoj i tržišnoj osnovi. Ako se zna da je slovenačka privreda sredinom 80-tih godina proizvodila vojnu opremu i naoružanje u vrtednosti od preko 220 miliona američkih dolara, jasno je da je današnja zarada na tom polju (pet miliona dolara) više nego simbolična. Što nameće ideju da bi možda valjalo oživeti nekadašnju namensku proizvodnju (po uzoru na bivšu državu), ali na tržišnim osnovama i interesu. Činjenica je da ima mnogo naoružanja širom sveta koje je izašlo iz fabrika nekadašnje zajedničke države, oružja koje treba održavati i obnoviti, a još je više tog naoružanja ostalo u vojskama novih država nastalih na tlu bivše Jugoslavije...

Ipak, vratimo se na početak priče i dilemu jesu li Slovenačkoj vojsci ovakvi tenkovi uopšte potrebni. U Sloveniji je u vreme SFRJ bilo rasporedjeno oko 160 tenkova, spremnih da se odupru kako Natou, tako i Varšavskom paktu. Na nesreću, upotrebljeni su početkom devedesetih, ali protiv slovenačkog naroda. Većina tih tenkova je posle povlačenja JNA ostala na teritoriji Slovenije. Ostala su dva bataljona - preko 60 tenkova M-84, tri bataljona T-55 odnosno 90 tenkova i bataljon T-34 sa oko 40 tenkova. Ovi poslednji su delimično uništeni ali i najverovatnije prodati Hrvatima, kao i jedan bataljon T-55. U Slovenačkoj vojsci su danas zvanično u operativnoj upotrebi četiri bataljona ili oko 100 tenkova, ali je istina da je borbeno upotrebljivih svega nešto više od polovine. Slovenački vojni stručnjaci su ove tenkove nespretno rasporedili u dve motorizovane brigade, tako da 72. motbr u Mariboru ima bataljon modernizovanih tenkova M-55 S i bataljon tenkova M-84 u Cerklju, dok 52. motbr u Ljubljani ima bataljon M-84 u Vrhnici i bataljon T-55 u Pivki. Svet ima retku priliku da vidi motorizovanu brigadu s dva tenkovska bataljona i k tome dve brigade s različitim tipovima tenkova. Prema predlogu prve doktrine iz 1994. godine, predvidjalo se svrstavanje tenkova M-84 u posebne jedinice pod komandom tadašnjih regionalnih štabova, dok je tenkove T-55 trebalo staviti na raspolaganje u motorizovanim brigadama, za neposrednu podršku pešadiji. Predlog je prihvaćen, ali nikada realizovan. Visoki komandanti Slovenačke vojske ne znaju šta će s tim tenkovima, ne znaju da ih upotrebe na sopstvenoj teritoriji i zato su im višak. Otuda nije čudno da je američka inspekcija predložila Slovenačkoj vojsci da se otarasi svojih tenkova, pošto su "skupi i neracionalno upotrebljeni".

Utoliko je modernizacija tenka T-55 u M-55 S poslednji napor da se ta mašina osposobi za borbu s drugim tenkovima, iako je još uvek inferioran u sukobu s tenkom T-72, M-84, Arietom ili Leopardom 2. Jasno je da SV u slučaju agresije na Sloveniju neće izvoditi zamašne operacije napada, u kojima bi tenkovi biti nosioci borbe, već bi se oni koristili u akcijama napada i borbama na kraćim razdaljinama, za ograničeno vreme. Za takve borbe bi bili dovoljni tenkovi M-84, dok bi tenkovi T-55 i pored zastarelosti bili dovoljni za neposrednu podršku pešadiji na ispresecanom, pošumljenom i gusto naseljenom terenu, kakav je slovenački. Stoga je u smislu operativne upotrebe i namene Slovenačke vojske opisana modernizacija T-55 bila potpuno nepotrebna. Na šta su neki vojni stručnjaci ukazivali još u vreme pripreme projekta. Struka i znanje su, medjutim, potisnuti u treći plan, a u prvi plan je 1994. godine (kada je plan radjen) izbila želja za prestižom na zaraćenom Balkanu. U drugi plan je smeštena težnja za utroškom novca iz bazičnih razvojnih programa, gde je odobreno milijardu nemačkih maraka, uz lobiranje slovenačke industrije. Rezultat? Generali su dobili novu igračku, političari priliku za samohvalu, narod opijum za nacionalni ponos, a poreski obveznici povećane poreze.

Milan Gorjanc (AIM Ljubljana)