AIM: start



SUN, 09 DEC 2001 19:05:27 GMT

Nacionalni simboli i 'novi' kosovski identitet

Priština, 9.12.2001.

Zastava OUN će biti jedini "ukras" u ambijentima kosovskih institucija. Ovo je odluka Misije OUN (UNMIK) koja administrira Kosovom I nakon opštih izbora od 17. novembra. Šef ove Misije, bivši danski ministar odbrane Hans Haekkerup je potpisao Uredbu za prvi sastanak parlamenta Kosova kojom se uredjuje I pitanje upotrebe zastava ili bolje reći njihove "neupotrebe". Iako za dalji tok još uvek nije doneta nikakva jasna odluka, izgleda da će se ova Uredba I ubuduće primenjivati, barem sve dok se drugačije ne odluči. Sudeći po dosadašnjim razvojima, teško je da će g. Haekkerup izmeniti svoju odluku.

Pitanje zastave I zastava na Kosovu je uvek bilo (a I dalje jeste) veoma osetljivo. Kosovski Albanci su po prvi put "dobili" pravo upotrebe svoje nacionalne zastave tek nakon 1968. godine, kada su izbile velike demonstracije sa zahtevom ispunjavanja nekih prava koja do tada nisu važila za njih. Titovi komunisti su odlučili da "ugase" nezadovoljstvo Albanaca I učine neke ustupke omogućavajući im izmedju ostalog I upotrebu nacionalne zastave sa dvoglavim crnim orlom I komunističkom petokrakom u sredini, koja je bila ista kao I zastava Albanije. Srbi su tada doživeli veoma teško taj korak, a Albanci su donekle lakše disali. Do sredine '80-tih ova je zastava ostala ista. Medjutim dogadjaji iz 1981. godine su poslužili kao povod da komunisti, Titovi naslednici donesu odluku da naprave razliku izmedju Albanaca u Albaniji I onih na Kosovu I zato petokraku koja se nalazila iznad dvoglavog orla premeste u jedan ćosak zastave, ali sa većim dimenzijama. Albanci su to doživeli kao ruženje, no nisu imali hrabrosti da se tome usprotive. Čitav njihov "otpor" se sastojao u tome da se zastava savije oko koplja kako bi se pokrila zvezda petokraka koja se vremenom pretvarala u omraženu komunističku relikviju. '90-te godine su donele pravi miš - maš u upotrebi albanske nacionalne zastave, što je u većini slučajeva zavisilo od "rasploženja" policijskih patrola. Bilo kojoj od njih je moglo da padne na pamet da zaustavi kolonu svatova I čitave sate maltretira svatove, samo zbog prisustva zastave ili njenog izgleda. Ne može se tačno reći da li je podizanje zastave do "svetinje" bilo odraz "fanatične" ljubavi Albanaca prema njoj, ili više "zasluga" vlasti koja ju je zabranjivala.

Kraj srpske vladavine na Kosovu nije označio I kraj odesijade u upotrebi zastave. Nakon okončanja rata, Albanci su požurili da ugase svoju žedj, postavljajući zastavu na svakome mestu, na svakoj kući, čak I u svakom ćošku. Neretko, to je išlo do banalnosti, ljudi su počeli da postavljaju zastavu I na štalama koje su obnavljali.

Ali, jednoga dana jedna kolona svatova koja se kretala magistralnim putem Priština - Skoplje, zaustavljena je u selu Čaglavica na izlazu iz Prištine od strane mirovnih snaga (KFOR). Vojnici su zatražili da se zastava spusti, pošto ona "uznemirava pripadnike srpske nacionalne zajednice" koji žive izolovani u tom selu (kao uostalom I svim drugim enklavama). Zbunjenost, a zatim I bes albanskih svatova bio je vanredan I da nije bila još sveža "ljubav prema spasiocima", situacija bi mogla da eskalira u otvorenu konfrontaciju. Odmah nakon toga, KFOR je objavio da "neće dozvoliti upotrebu nacionalnih zastava u zonama gde one izazivaju medjuetničko uznemiravanje".

Medjutim, pitanje upotrebe zastave dobilo je političke razmere posebno nakon lokalnih izbora od 28. oktobra 2000./ te godine. Poslanici opštinskih skupština nisu pristali da polože zakletvu bez albanske nacionalne zastave I bez njenog postavljanja u skupštinske sale. No, bivši administrator Kosova, Francuz Bernar Kushner je ovo pitanje veoma lako rešio. On je jednostavno prihvatio da se u tim salama postave zastave svih zajednica I pitanje je tako zatvoreno, naravno ne I rešeno.

Opšti izbori od 17. novembra na Kosovu ponovo su izneli na površinu ovaj problem. Neka glasačka mesta nisu otvorena na vreme zbog toga što birači nisu pristali da glasaju bez nacionalne zastave I to u vreme kada je administrator Kosova Hans Haekkerup već ozbiljno razmatrao mogućnost upotrebe ili ne nacionalnih zastava. Ali, on je već bio odlučio da se u parlamentu Kosova, koji će proizaći iz tih izbora, postavi samo zastava OUN. Sedam raznih zajednica je obezbedilo mesta u ovom parlamentu I upotreba svih tih zastava bi predstavljalo teškoću za medjunarodne zvaničnike, imajući u vidu da neke od njih imaju zastave susednih zemalja a neke od zajednica (koje su kasnije započele proces nacionalnog diferenciranja) još uvek nemaju odredjenu zastavu. Njegovoj odluci su se usprotivili albanski predstavnici koji istrajavaju na stavu da se to pitanje rešava u parlamentu Kosova. Danac Haekkerup je objasnio da se pitanje zastave može rešiti zajedno sa pitanjem definitivnog statusa Kosova, ovo poslednje mora da čeka još neko vreme. Otud pitanje zastave izgleda da nije više stvar "emocija". Albanci koji streme nezavisnosti Kosova sada se već suočavaju sa dilemom - koji bi trebali da budu njihovi budući simboli ako se ostvare njihove aspiracije. Sve su češći glasovi da Kosovo treba da ima svoju zastavu I svoje posebne simbole koje bi ga razlikovalo od Albanije, koja već 90 godina ima svoju nezavisnost. Ipak, Dan te nezavisnosti I dalje slave svi Albanci I van njenih granica kao Dan njihove dravnosti. Ove godine, 28. novembar (nezavisnost Albanije proglašena je 28. novembra 1912. godine) na Kosovu je bio poseban dan. U centru grada je postavljen visok spomenik Djerdju Kastriotu - Skenderbegu, kojeg Albanci smatraju svojim glavnim herojem zbog 25.-dišnje borbe protiv Otomanskog carstva. Proslave prilikom postavljanja tog spomenika bile su medju najvećima koje su ikada organizovane na Kosovu, kojima su prisustvovale I delegacije Albanaca iz celog sveta. Stizanje spomenika iz Tirane gde je napravljen, do Prištine, za kosovske Albance je imalo posebnu simboliku, jer su time oni slamali nekada najčuvaniju granicu u Evropi, približavajuci se tako nacionalnom duhovnom ujedinjenju, ali I političkom. Medjutim, izgleda da su oni ovom prilikom želeli da daju I poseban naglasak "evropskoj pripadnosti" Albanaca. Skenderbeg je bio I heroj hrišćanstva I Evrope. Oni tvrde da je četvrt veka branio evropsku civilizaciju od azijatskog mraka.

Bilo kako bilo, albanska nacionalna zastava se već pretvorila u pitanje rasprava čak I unutar albanske zajednice. Proces stvaranja nacije za najveći deo njih je odavno okončan, ali nacionalno pitanje I dalje ostaje nerešeno. Opcija nacionalnog ujedinjenja za sada je malo prisutna medju Albancima, ako se polazi od činjenice da je na poslednjim opštim izborima partija koja se direktno zalaže za tu opciju dobila samo jedno mesto u parlamentu Kosova. Ipak, to ne čini tu opciju neprihvatljivom za Albance već, kako to iznose analitičare, to bi trebalo da dodje kao posledica njihovog pragmatičnijeg pristupa. Oni su svesni da bi rat za nacionalno ujedinjenje bio veoma mukotrpan I da bi obuhvatio šire prostore oko Kosova. Albanci tvrde da je aktuelna albanska država najveći paradoks u svetu. Ona se granici sa svih strana sa Albancima. Otud nezavisnost Kosova za kosovske Albance izgleda realnijom opcijom, mada to pokreće I veoma osetljivo pitanje. Da li treba da se oni diferenciraju od Albanaca u Albaniji. Jedna grupa analitičara tvrdi da je to neizostavno, predlažući čak I upotrebu termina "kosovar" čime bi se obuhvatili svi njegovi gradjani. Ostale grupe se oštro protive ovom obliku "primamljivanja" medjunarodne zajednice kako bi priznala nezavisnost Kosova, jer to bi za njih podrazumevalo odustajanje od njihovog nacionalnog identiteta. Za one gradjane koji su proveli više od 25 vekova u zatvoru (toliko je kazne zatvorom izrečeno Albancima '80/tih godina), zbog borbe za očuvanje svog identiteta, izgleda da je to veoma visoka cena, pa bila ona I za nezavisnost.

AIM Pristina, Besnik BALA