AIM: start



TUE, 04 DEC 2001 12:15:13 GMT

Stabilizovano snabdevanje električnom energijom u Srbiji

Prva zima bez restrikcija?

Stručnjaci ukazuju na to da bi za milione dolara koliko se daje za uvoz struje mogli da budu izgradjeni novi kapaciteti zašta su zainteresovane i jake svetske firme koje nude model finansiranja. Sme li zakonska regulativa i dalje da ostane zavesa iza koje se krije (ne)spremnost da se krene u promene, nadajući se da će svet i dalje brinuti o našoj energetici više od nas samih

AIM, Beograd, 30.11.2001.

Ako se procene eksperata pokažu tačnim, posle dugog niza godina ovo bi mogla da bude prva zima bez restrikcije struje. Energije, kažu nadležni, ima dovoljno, a najveći deo nedostajućih kilovata ugovoren je iz uvoza pri čemu su za taj uvoz, prvi put obezbedjena sredstva unapred, najvećim delom iz donacija. Ukoliko ne bude došlo do nekih neplaniranih havarija u elektranama ili prenosnom sistemu,ova zima bi, dakle, mogla da prodje bez isključenja.

Država se potrudila da za oporavak energetskog sistema obezbedi dve milijarde dinara od čega je samo za remont 42 toplane širom Srbije izdvojeno 62,7 miliona dinara, pored još dva i po puta više sredstava iz donacija. Inače, iz do sada pristiglih donacija od 1,114 milijardi maraka, kako kaže Goran Pitić, ministar za veze sa inostranstvom, najviše donatorskih sredstava otišlo je u upravo u enegetiku. Za remonte postrojenja i uvoz struje izdvojeno je 500 miliona maraka. Počela je rehabilitacija Kolubare, Kostolca, TE "Nikola Tesla", kao i prenosne i distributivne mreže.

Svetu je bilo sasvim jasno da bez oporavka energetskog sistema Srbija ne može da krene ni korak napred. Samo u oktobru, sklopljeno je nekoliko veoma povoljnih aranžmana. EPS je dobio od nemačke Kreditne banke za obnovu i razvoj kredit od 100 miliona maraka čija će polovina biti namenjena završetku preostalog remonta, a druga polovina je namenjena za projekte za narednu godinu u povećanju proizvodnje uglja u Kolubari i proizvodnji struje u TENT.Evropska banka za obnovu i razvoj je u isto vreme sa SRJ potpisala dva ugovora o zajmu ukupne vrednosti 157 miliona dolara kao podršku rehabilitaciji i dugoročnom programu elektroprivrede i železnice. Iz Evropske agencije za rekonstrukciju u okviru druge tranše ovogodišnje pomoći 27 miliona evra je izdvojeno za EPS, od čega za uvoz struje 15 miliona evra.Potpisan je i ugovor izmedju norveške vlade i "Elektroistoka" iz Bora o gradnji trafostanice Bor –3. Vrednost investicije je oko 10,5 miliona maraka. Čačansko preduzeće "Elektrovat" isporučilo je Elektrodistribuciji u Topoli tri električna transformatora kupljena u okviru projekta "Revitalizacija zajednice kroz demokratsku akciju"(CRDA), koji je pokrenula Američka agencija za medjunarodni razvoj. Predvidjeno je da projekat traje pet godina i njime će u prvoj fazi biti obuhvaćeno gotovo milion korisnika u 12 opština centralne Srbije. Za njegovu realizaiju USAID je obezbedio 40 miliona dolara.

Blagovremeno obezbedjena sredstava, dakle, omogućila su da bude obavljen remont 90 procenata postojećih postrojenja. Bio je to inače prvi ozbiljan remont izvršen u poslednjih deset godina, pa sada hidroelektarne u proseku dnevno mogu da proizvodu 17 miliona, a termoelektrane 78 miliona kilovat časova. To bi, uz dnevni uvoz struje od 12,2 miliona kilovat časova, pokrilo potrošnju od oko 105 miliona kilovat časova dnevno, kolika je prosečna potrošnja u Srbiji godinama unazad. Svi problemi oko uvoza struje nisu istina do kraja rešeni. Na primer, EPS još nema 35 miliona maraka koliko bi morao da plati EPS-u Republike Srpske.

Posebno je zanimljivo da se posle čitave decenije prvi put kao jedini parametri koji se posmatraju ne smatraju obezbedjene tone uglja i mazuta i efekti koji se time postižu u proizvodnji električne struje. Konačno su stručnjaci počeli da se bave do juče nezamislivim temama: ekonomskom cenom struje, organizacijom rada i problemom odgovornosti u sistemu elektroprivrede, analizom postojeće zakonske regulative. Logično, cena struje zaokupila je najveću pažnju. Ali, za razliku od svih dosadašnjih priča o tome kako gradjani u Srbiji plaćaju i dalje struju jedan cent jeftinije nego što ona košta prilikom uvoza, ovoga puta otvoreno je pitanje i ekonomske cene proizvedene struje.

Ima mnogo stručnjaka koji osporavaju pravo EPS da kao monopolista samo isporučuje Vladi zahteve za poskupljenjem, a da ništa predhodno nije uradjeno na snižavanju troškova proizvodnje, prenosa i distribucije. Recimo, pojavile su se ideje da se iz troškova proizvodnje izuzmu sredstva koja su obezbedjena iz budžeta kao i strane donacije, jer bi tek onda postojale jasne kalkulacije o domaćoj ceni. Ovo pitanje je aktuelizovano i oktobarskim štrajkom u "Kolubari" kada se na margini rudarskih zahteva za odledjivanjem njihovih plata moglo čuti da u ovom kombinatu ima 16.700 radnika, a da je za postojeću proizvodnju dovoljno 6.000, dok bi primenom novih tehnologija trebalo da radi samo dve hiljade. Njihov štrajk koštao je državu tri miliona maraka , prema računici koju je tada izneo Goran Novaković, republički ministar za energetiku. Postavljeno je stoga pitanje,da li gradjani plaćajući kilovate po ceni za koju svi tvrde da je neekonomska, plaćaju i cenu štrajka kolubarskih rudara koji nisu spremni da otvoreno govore o višku zaposlenih u svome kolektivu, odnosno nespremnosti vlasti da se u ovom trenutku ozbiljnije uhvati u koštac sa vlasničkim prestruktuiranjem velikih sistema kakav je EPS, prevashodno zbog socijalnih pitanja. "EPS neće biti frontalno privatizovan", čvrst je u stavu ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović. Njegovo mišljenje deli i Siniša Mali, direktor Centra za privatizaciju u okviru Agencije za privatizaciju koji kaže da se "pojedini delovi nikako ne mogu privatizovati, na primer, segment EPS koji obavlja prenos struje, jer imati državni monopl u tom segmentu znači imati stabilan sistem snabdevanja. Ali distribucija treba da bude predmet potpune privatizacije, jer se na taj način omogućava konkurencija izmedju različitih distributera što je garant kvaliteta usluga i nižih cena". Ako je suditi po rečima ministra, sigurno je da će biti privatizovane termoelektrane, ali je isto tako pitanje da li hidroelektrane mogu da budu privatizovane jer one na neki način omogućavaju stabilnost sistema u periodima najviše potrošnje.

Drugim rečima, pre ulaska u proces privatizacije, mora da se dodje do organizacionog restruktuiranja i izdvajanja velikog broja preduzeća koja mogu samostalno da idu u privatizaciju, pa da se nakon toga definiše koji deo EPS treba da bude privatizovan. Treba obaviti finansijsko restruktuiranje, izgraditi odgovarajuće regulatorne institucije kako bi se utvrdilo kolika je cena struje sa ciljem da se postigne ekonomska cena, pa tek onda ući u privatizaciju, što objektivno nije realno u naredne tri godine, kako kaže ministar Vlahović.

Da li to znači da ne treba ništa menjati u sistemu čekajući privatizaciju? Stručnjaci ukazuju na to da bi za milione dolara koliko se daje za uvoz struje mogli da budu izgradjeni novi kapaciteti zašta su zainteresovane i jake svetske firme koje nude model finansiranja, ali glavna prepreka je nedostatak savremene evropske regulative.

Oblast energetike odavno u razvijenim zemljama ne predstavlja samo bilansiranje proizvodnje i potrošnje prema mogućnostima i potrebama, nego umeće da se sa što manje energenata dobije što više kilovat časova. Mi smo u pogledu toga još u 19. veku, pa bi država što pre trebalo da pruži šansu i drugima da se ogledaju u ovoj oblasti, jedan je od sve češćih zaključaka koji se mogu čuti, uz opasku da tada "pred vladu ne bi stizali oni koji su godinama bili proglašavani nezamenjivim", a gradjani više nikada ne bi strepeli da li će biti restrikcija struje ili ne.

Dakle, i Srbiji predstoji liberalizacija energetskog tržišta. U zemljama Evrope na koju smo upućeni u nabavci struje sve je svedeno na kuporodaju i tu je veliki uticaj privatnih trgovaca strujom podpomognutih bankama. I u Srbiji mora da bude tako.Ona ima spremne projekte, recimo za gradnju malih hidroelektrana na Drini, ili spaljivanje gasa iz naftnih postrojenja. Postoje i zainteresovani strani finansijeri. Sme li zakonska regulativa i dalje da ostane zavesa iza koje se krije (ne)spremnost da se u ove promene i upustimo nadajući se da će svet i dalje brinuti o našoj energetici više od nas samih.

Tatjana Stanković (AIM)