AIM: start



TUE, 04 DEC 2001 09:34:15 GMT

Teški pregovori s Londonskim klubom poverilaca

Nikome se ne žuri

Veliki uspeh bio bi otpis 66 odsto duga, koliko je postignuto sa Pariskim klubom. U tom slučaju bi umesto sadašnjih 2,3 milijarde dolara bile izdate nove dužničke obveznice na oko 800 miliona dolara. Kreditori imaju jedan jak razlog da razmisle o jugoslovenskoj ponudi -bolje da uzmu ono što realno mogu naplatiti, nego da potraživanja, koja im ne donose nikakav prihod, unedogled vuku

AIM, Beograd, 4.12.2001.

"Ne znam zašto se u našoj javnosti stvarila klima kao da se pregovori sa Londonskim klubom banaka poverilaca moraju završiti za pet dana", pitao se Milan Zavađil, šef jugoslovenske delegacije (inače savetnik guvernera NBJ) posle neuspele druge runde pregovora sa poveriocima u Parizu. Guverner Mlađan Dinkić i ministar finansija Božidar Đelić, kao i guverner centralne banke Crne Gore Ljubiša Krgović nisu putovali u Pariz na pregovore – posle dva dana postalo je jasno da kreditori neće pristati na jugoslovenski predlog – otpis 70 odsto duga.

Koji procenat otpisa su poverioci bili spremni da prihvate, članovi jugoslovenke delegacije nisu želeli da obelodane – pregovori će uskoro biti nastavljeni i o procentima se ne može govoriti, izjavio je po povratku iz Pariza Milan Zavađil. On tvrdi da je sasvim uobičajeno da pregovori sa Londonskim klubom budu "tvrđi" od onih sa Pariskim klubom vlada poverilaca i to iz jednostavnog razloga: u prvom slučaju reč je o bankama koje žele da naplate što veći procenat svojih potraživanja, bez ikakve bolećivosti ili političkih kalkulacija. Kod Pariskog kluba doneta je politička odluka da se našoj zemlji izađe u susret i otpiše značajan deo duga, kako bi joj se omogućilo da "uhvati vazduh".

Pregovori sa Londonskim klubom su "tvrđi", objasnio je ministar Đelić, zato što sada poverioci uglavnom nisu oni koji su svojevremeno dali kredite, nego takozvani "unutrašnji lešinari", specijalizovani da što više izvuku od svakog dužnika. Njihove firme svojevremeno su jugoslovenske dugove kupovale na sekundarnom tržištu uz vrlo visok diskont, tako da je razlika između onoga što su tada platili i što sada pokušavaju da naplate, njihova dobit. Od toga koliko će naplatiti, zavisi njihov bonus, ali i rejting u firmi. Zato oni, po prirodi stvari, nisu skloni da otpišu ono što misle da mogu naplatiti.

U tome sada i jeste problem sa nama – "ako se njima ne žuri, ne žuri se ni nama", lakonski je guverner Dinkić, u svom stilu, prokomentarisao vest da su pregovori prekinuti. U to vreme on se sa predsednikom Vojislavoim Koštunicom nalazio u Londonu. "Mi te dugove ionako ne plaćamo, pa možemo da čekamo. A poverioci moraju još jednom da razmisle da li im je bolje da naplate nešto ili ništa", bio je sasvim jasan Dinkić.

Prema sadašnjem stanju, Jugoslavija duguje bankama poveriocima 2,3 milijarde dolara. Zapravo, taj dug je iznosio 2,8 milijardi dolara, ali su Beogradska banka, Karić banka i još neke tokom sankcija na sekundarnom tržištu (našta tada u stvari nisu imale pravo) otkupile 600 miliona dolara. Tako je već u prvoj rundi pregovora jugoslovenska dselegacija tražila da se ova suma odbije od duga. Sada je 2,03 milijarde dolara dospelo na naplatu.

Pregovori sa Londonskim klubom poverilaca vode se na različitom principu od onih sa Pariskim klubom, kaže Zavađil. Kod Pariskog kluba sve se praktično unapred dogovori i pripremi, tako da formalni pregovori mogu trajati i jedan dan. Kod Londonskog kluba predstavnici kreditora, kad čuju predlog dužnika, moraju da odu na konsultacije, da vide koliko mogu prihvatiti. Zato pregovori i teku u etapama. "Kako su to uglavnom banke u privatnom vlasništvu, na njih nema mnogo uticaja to što smo mi, možda, lobirali kod njihovih vlada, niti ih stav vlada obavezuje. Oni gledaju svoje interese", kaže Zavađil. On se slaže da kreditori imaju jedan jak razlog da razmisle o jugoslovenskoj ponudi – zemlja ne može, kaže, prihvatiti otpis od 30, 50, pa ni 60 odsto duga, jer bi je to vrlo brzo dovelo u dužničku krizu. Zato im je bolje da uzmu ono što realno mogu naplatiti, nego da ta potraživanja, koja im ne donose nikakav prihod, unedogled vuku.

U ove argumente jugoslovenska delegacija u nastavku pregovora "koji će uslediti vrlo brzo", tvrdi Zavađil, treba da ubedi savetodavni Komitet koji čini nekoliko banaka poverilaca SRJ. Ukoliko se tu postigne sporazum, moraju ga potom prihvatiti dve trećine kreditora. U Komitetu se nalaze najveći poverioci: Kredi Agrikol Indosuec banka sa potraživanjem od oko 400 miliona dolara, potom Morgan Čejs Menhetn sa potraživajem od oko 100 miliona dolara, zatim Siti bank, Vest Dojče Landest bank i Sosiete ženeral.

Veliki uspeh, kako sada stoje stvari, bio bi otpis 66 odsto duga, koliko je postignuto sa Pariskim klubom. U tom slučaju bi umesto sadašnjih 2,3 milijarde dolara bile izdate nove dužničke obveznice na oko 800 miliona dolara. Naravno, kad se stanje sredi, cena ovih obveznica na sekundarnom tržištu verovatno će skočiti, pošto će se njihov rizik smanjiti. Pošto se sada zna da zemlja ne može da plaća i traži ovoliki otpis, cena ne prelazi 22 centa za dolar. Jedan argument, međutim, odvraća poverioce od ovolikog procenta otpisa koliki mi tražimo – to bi bio, da kažemo, negativan primer za ostale dužnike koji bi, po principu "kad su mogli Jugosloveni, možemo i mi", tražiti iste uslove. A poverioci po prirodi stvari nikako ne vole da se ova epidemija mnogo širi.

Jedna stvar za nas je u ovoj priči povoljna – koliko je bilo neophodno da se pregovori sa Pariskim klubom poverilaca što povoljnije i što pre okončaju, jer je to signal za velike strane investitore da njihove vlade podržavaju Jugoslaviju, toliko se sa Londonskim klubom ne mora previše žuriti. To, naravno, ne znači da problem treba unedogled odugovlačiti, jer kamate teku. Zemlja je, uostalom, i došla do ovolikih dugova dobrim delom zato što su u protekloj deceniji samo pripisivane kamate, glavnica se uvećavala, a ništa nije plaćano. Tako sada, praktično, otpis treba da anulira povećanje duga iz Miloševićeve ere.

Treba se podsetiti da i Miloševićevi ljudi nisu sedeli sasvim skrštenih ruku, odnosno pokušavali su u svom stilu da problem reše. Osim pomenutih 600 miliona dolara koji su otkupljeni na sekundarnom tržištu (naravno, uz veliki diskont) a što bi se moglo tretirati kao "pozitivna tekovina, bivši potpredsednik savezne vlade Danko Đunić izazvao je opšti podsmeh i na domaćem terenu kad je 1997. godine objavio da će tražiti 80 odsto otpisa duga. Nije, naravno, ništa uradio, a vlast ga je, kao "preterano liberalnog" odstranila iz svojih redova. Potom je večiti funkcioner Jovan Zebić, koji je u tom trenutku nasledio Đunića, potpisao sledeće godine sa Londonskim klubom "uslovljeni sporazum". To je značilo da taj sporazum stupa na snagu po potpisivanju stend-baj aranžmana sa MMF-om. Naravno, od toga nije bilo ništa, a sada se u javnosti tvrdi – na našu sreću. Jer da je to realizovano, sada bismo bili oguljeni dva santimetra ispod kože.

Nije na odmet, na kraju, razmotriti kako će Jugoslavija ove dugove da plaća, čak i da se postignu najpovoljniji dogovori. Pošto je sa Londonskim klubom sve otvoreno, bolje je pokazati na primeru Pariskog kluba: otpis 66 odsto duga odnosi se na stanje na dan 31. jula ove godine. Tada je dug iznosio 4,5 milijardi dolara. Dogovor je da ostatak duga otplaćujemo 22 godine, s tim što je takozvani grejs period (mirovanje otplate glavnice, ali ne i kamate) šest godina. Dakle, iduće godine plaćamo oko 30 miliona dolara, 2003. i 2004. godine između 50 i 60 miliona dolara, 2005. do 90 miliona dolara, a od 2006. godine više od 100 miliona dolara godišnje. Tek od 2008. godine počinje i otplata glavnice. Ovo će moći da se plaća samo ako društveni proizvod raste po prosečnoj godišnjoj stopi od 4 do 5 odsto, a izvoz i nešto više.

Ako tome dodamo i dugove Londonskom klubu, a naša proizvodnja i izvoz ne živnu, nego ostanu u teškoj hibernaciji, preti realna opasnost da zapadnemo u novu dužničku krizu. U tom slučaju, nema tog pregovarača niti naklonjenih poverilaca, koji bi nam mogli pomoći. Tada bi nam pomogao samo neki mađioničar, koji bi poverioce "ubedio" da otpišu – sve.

Biljana Stepanović (AIM)