AIM: start



MON, 03 DEC 2001 15:23:12 GMT

CE-KA prodat funkcioneru vladajuće Demokratske stranke

Kostić ruši što Kavaja i NATO nisu uspeli

Zgrada će, najverovatnije, nestati sa lica zemlje tek polovinom sledeće godine, tri godine nakon što je pretvorena u nagorelu šibicu. Diretor Direkcije za imovinu SRJ Dragomir Popov, tvrdi da je postupak prodaje bivšeg sedišta CK SKJ sproveden po zakonu i da je izabrana najbolja od tri prispele ponude

AIM, Beograd, 3.12.2001.

Ono što nije uspelo Nikoli Kavaji, preteči svetskog teroriste broj jedan Bin Ladena, a potom i moćnim NATO bombarderima, uspeće, po svoj prilici, javnosti do sada nepoznatom poslovnom konzorcijumu u kome se nalazi i firma doskorašnjeg direktora vladajuće Demokratske stranke (DS) Miodraga Kostića.

Odlukom Vlade SRJ, naime, Kostić i pratneri okupljeni u Kompaniju MPC Grup srušiće zgradu sa verovatno najvećim simboličkim značajem u Beogradu – Poslovni centar Ušće, poznatiji kao zgrada CK, sedište Centralnog komiteta Saveza komunista bivše Jugoslavije (CK SKJ). Vlada im je prodala zgradu za 300 miliona dinara (10 miliona nemačkih maraka), a Kostić je već najavio da će na mestu solitera teško oštećenog u NATO bombardovanju aprila 1999. podići moderan poslovno-trgovinski kompleks od sedam spratova, u kome će se, pored ostalog, naći i šoping centar, multipleks bioskop i hotel de luks kategorije još uvek nepoznatog lanca.

Činjenica da će, uprkos tvrdnjama stručnjaka da je obnova nagorelog solitera moguća i ekonomski isplativa, zgrada biti srušena, nije za sada izazvala nikakve komentare, verovatno zahvaljujući danas preovladjujućem negativnom mišljenju o partiji čije se sedište u njoj nalazilo. Ono što se pokazalo kao sprorno jeste odluka Vlade SRJ da za novog vlasnika izuzetno prestižne lokacije odabere baš konzorcijum u kome se nalazi i preduzeće važnog funkcionera vladajuće stranke. Opoziciona Socijalistička partija Srbije (SPS) u politički oštro intoniranom saopštenju, najavila je čak i krivičnu tužbu, tvrdeći da, kao politički naslednik nekadašnje partije, polaže i vlasnička prava na soliter izgradjen prvenstveno novcem od članarina u toj partiji. Prema saveznom Zakonu o finansiranju političkih stranaka usvojenom početkom godine, medjutim, imovina nekadašnjeg SKJ, Saveza socijalističkog radnog naroda (SSRN) i Saveza socijalističke omladine Jugoslavije (SSOJ) prešla je u vlasništvo savezne države i poništene su sve odluke, ugovori i drugi akti kojima je ta imovina dodeljena dotadašnjim vlasnicima.

Na napise u štampi o nemogućnosti dolaženja do zvaničnih podataka o konkursu na kome je prodat perspektivni, iako polusrušeni objekat, odgovorio je direktor Direkcije za imovinu SRJ Dragomir Popov, koji je ocenio da je "postupak sproveden po zakonu" . Najavivši prodaju i drugih zgrada u vlasništvu savezne države (kao što je zgrada Saveznog Ministarstva unutrašnjih poslova u Ulici Kneza Miloša, takodje oštećena u vreme NATO bombardovanja) Popov je saopštio da će prihod od prodaje biti upotrebljen za isplatu stare devizne štednje i izrazio očekivanje da će na taj način biti prikupljeno 56 miliona DEM. Direktor Direkcije je ipak, na neki način "oprao ruke" od odluke o prodaji CK, istučući da sam nije bio član Komisije za administrativna pitanja koja je odlučivala o izboru kupca, već da je njen predsednik bio Božidar Milović, a potpredsednik savezni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković (inače potpredsednik DS), za koga je istakao i da je "u to bio jako involviran".

Prema saopštenju Komisije, na konkurs za prodaju zgrade CK prijavila su se tri ponudjača. Zastupnik prve ponude bio je Slobodan-Majk Pavlović, uspešni srpski biznismen iz Amerike, koji je već odradio i marketinški deo posla, lansiravši priču o svojoj nameri da kupi PC Ušće preko brojnih beogradskih medija. Komisija je, medjutim, ocenila da ta ponuda "nije ozbiljna", jer je "priloženom skicom predstvljen objekat od 64 sprata, a u tekstualnom delu ponude govori se o izgradnji objekta od 40 spratova". U saopštenju Komisije navodi se i da je tom ponudom "predložena izgradnja objekta od 96.000 kvadrata u maniru menhetenizacije Novog Beograda i ogromnih nebodera", što bi izazvalo probleme ogromnog parking prostora, parazitskih vazdušnih strujanja oko objekta i vizuelne degradacije slike grada. Pavlović je nudio i da za prostor plati 6,5 miliona maraka u roku od 45 dana od prihvatanja ponude, a da projekat završi za tri godine.

Drugu, izabranu ponudu, kako se navodi u saopštenju, podneo je Konzorcijum MPC, koji čine "Internacional trading partners" (prema navodima medija, registrovan u Londonu), "MK Commerce" d.oo (Kostićeva firma) i "Union intertrade" (mediji tvrde da je sedište fime na Devičanskim ostrvima, sedištu brojnih off-shore kompanija sumnjive delatnosti). Ponudom MPC Grup je predvidjeno ukljanjanje postojećeg objekta i izgradnja novog, površine 30.000 kvadratnih metara, saopštila je Komisija, dodajući da je ponudjač predvideo i angažovanje domaćih radnika i opreme na izvodjenju objekta.

Treću ponudu je podnela firma "Interglobal agencies" sa Britanskih devičanskih ostrva i adresom u Švajcarskoj, koja je i osnovana s ciljem učešća u ostvarivanju projekta "Ušće", saopštila je Komisija. U tekstu se precizira da je ta firma ponudila "rekonstrukciju i zakup Centra sa mogućnošću kupovine, a radi izgradnje vrhunskog poslovnog centra u srcu Beograda" koji bi imao 23 sprata sa opcijom izgradnje još dva sprata. Kompletnu rekonstrukciju zgrade je, prema ponudi, trebalo da izvrši beogradsko preduzeće "Energoprojekt". Zgrada bi bila zakupljena na 30 godina, zakup bi počeo tri godine po potpisivanju ugovora, jer bi se u medjuvremenu obavila rekonstrukcija zgrade. Za zakup bi bilo plaćeno milion dolara na početku, a onda 250.000 dolara svake godine, počevši od druge. Tokom prvih pet godina zakupa, prema tom predlogu, ponudjač zadržava pravo da kupi PC "Ušće" po ceni od 6,5 miliona dolara, koliko bi platio nakon isteka prve godine zakupa.

Sudeći prema zvaničnom saopštenju, na konkurs se nije javio Bogoljub Karić, koji je u intervjuu datom oktobra prošle godine, tvrdio da je "bio spreman da plati do 14 miliona maraka" za zgradu CK. Prema njegovoj tvrdnji, okruženje Mire Marković, supruge bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, tražilo je za tu zgradu "25 ili 30 miliona maraka" a bilo mu je rečeno i da "to može da kupi Beobanka za 50 miliona".

U saopštenju Komisije ne pominje se ni izraelski ponudjač, iako su mediji više puta pisali o nameri neimenovane izraelske firme da kupi PC Ušće, kao i pregovorima koje je ta firma vodila sa jugoslovenskim vlastima, kako onim pre 5. oktobra 2000, tako i sadašnjim. Milan Raonić, pomoćnik direktora u Odseku za urbanizam i arhitekturu "Energoprojekta", tvrdio je i da su se odmah nakon bombardovanja pojavili investitori iz Francuske i Italije zainteresovani za obnovu zgrade, ali ni njih, očigledno, nije bilo na konkursu. ("Energoprojekt" je, u saradnji sa Institutom za ispitivanje materijala Gradjevinskog fakulteta u Beogradu, sredinom 2000., na zahtev Direkcije za obnovu zemlje, naopravio Program za izradu studije stabilnosti objekta, ali ozbiljna studija o stabilnosti bombama oštećene zgrade, na osnovu koje je trebalo da se donese odluka o mogućnosti i isplativosti njene obnove, nikad nije napravljena.)

Da je MPC Grup ponudio bolje uslove od konkurencije, tvrdi i Miodrag Kostić (čije se političke veze ne završavaju u DS – Kostić je, naime i kum Nenada Čanka, presednika Skupštine Vojvodine). Osim početnih 10 miliona maraka, MPC Grup će, prema njegovim rečima, uložiti i još sedam miliona za rušenje zgrade i 18 miliona za komunalije, a ukupna vrednost investicije bi na kraju trebalo da iznosi izmedju 120 i 150 miliona DEM.

O izgledu budućeg poslovno-trgovinskog centra, medjutim, prema rečima predsednika Kompanije MPC Grup Petra Matića, za sada postoji samo idejno rešenje. Na osnovu njega biće napravljen projekat tek nakon raspisivanja medjunarodnog tendera. Najkomplikovaniji deo posla, prema njegovoj oceni, trebalo bi, zapravo da bude rušenje zgrade, koje bi trebalo da traje izmedju četiri i pet meseci.

Zgrada koja je preživela nekoliko pokušaja rušenja, tako će, najverovatnije, nestati sa lica zemlje tek polovinom sledeće godine, tri godine nakon što je, onako visoka i štrkljasta, zadobila izgled nagorele šibice. Četiri NATO projektila pogodila su, naime, 20. aprila 1999. godine, njene najniže spratove, a sedam dana kasnije dve bombe završile su let na vrhu solitera. Ali je nisu srušili – uprkos ozbiljnom oštećenju, zgrada CK se, nakon početnog iskrivljenja, vratila u gotovo identičan položaj u kome je bila.

Na ideju o rušenju zgrade CK, dvadeset godine pre NATO-a došao je, Nikola Kavaja, najčuveniji srpski terorista u pokušaju. On je planirao da se, u avionu punom putnika, obruši na zgradu u kojoj je, kako je pogrešno verovao, nalazio Josip Broz, hrvatski otac srpskog komunizma. "Lovac na Tita" uspeo je da ostvari samo početak scenarija, kidnapovavši, na areodromu u Čikagu, avion "boing" 727. Već na startu pratio ga je maler: pop Stoiljko Kajević, kome je trebalo da pripadne uloga vodiča nad Kavaji nepoznatim Beogradom, odustao je od dogovorenog poduhvata. Reagovala je i američka policija, što je tadašnjem jugoslovenskom političkom emigrantu donelo presudu tešku 65 godina zatvora. Kavaja je izdržao 17, od čega sedam u samici. Nakon toga je i revidirao stav pa je, došavši u postmiloševićevski Beograd, proletos tvrdio da je protiv rušenja spomenika režima koji je vladao 65 godina. "Treba ih ostaviti novim pokolenjima da imaju odakle da se uče, kako ne bi išli za ludilom, kao preci", tvrdio je.

Zgrada CK (još uvek) ima 25 spratova (od kojih su dva pod zemljom), skoro 25.000 kvadratnih metara prostora, 360 kancelarija, 12 kabineta, 20 sala, 10 liftova, parking za 350 automobila… Osim CK SKJ i CK SKS, tu su se, od svečanog useljenja 1965. godine, nalazile i gotovo sve druge društveno-političke organizacije (DPO) osim Saveza boraca Srbije, pa je zvaničan naziv i bio Palata DPO. Suprotno Kavajinom uverenju, Tito tu nije boravio: u zgradu je ušao samo jednom, 22. januara 1965. i zgranuo se:" Zar ovde ljudi da rade?"

Nakon raspada socijalističke Jugoslavije, zgrada je postala sedište stranaka-naslednica komunista, Saveza komunista – Pokreta za Jugoslaviju (SKPJ) i SPS. Najveći deo prostora, medjutim, nije bio neophodan za partijske delatnosti i dat je u zakup (najčešće po ceni od 30 do 40 nemačkih mraka po kvadratnom metru) tako da je u momentu bombardovanja tamo bilo nekoliko desetina zakupaca. Medju njima je bilo i nekoliko medijskih kuća,: RTV Pink (člana Jugoslovenske levice, Željka Mitrovića), RTV Košava Marije Milošević, RTV S, i RTV SOS kanal. Mira Marković je tvrdila da je "Ušće" i bombardovano upravo zbog toga što se tu nalazila firma njene ćerke Marije.

Vera Didanović (AIM)