AIM: start



SAT, 01 DEC 2001 00:10:58 GMT

Hapšenja kao deo političkog pritiska?

Priština, 30.11.2001.

Nekoliko dana nakon završetka opštih izbora od 17. novembra na Kosovu, zvaničnici policije OUN su objavili vest o hapšenju jednog pripadnika Zaštitnih trupa Kosova pod optužbama za ozbiljne zločine izvršene tokom 1998. - 1999. godine. Nakon pet sati ispitivanja u Okružnom sudu u Mitrovici od strane medjunarodnog istražnog sudije Leondi Asira, privedenom je odredjen pritvor u trajanju od 30 dana, kao deo istražnog procesa. Uhapšeni je zatim identifikovan kao potpukovnik Gani Imeri, jedan od bivših komandanata OVK, a sada komandant jedne brigade Zaštitnih trupa Koosva, organizacije osnovane nakon završetka procesa demilitarizacije I transformacije OVK.

Prema medjunarodnom tužiocu Mati Himenen, Imeri se optužuje za kidnapovanje I pokušaj ubistva, jer kako se u optužnici navodi, on je zajedno sa još dve osobe 25. juna 1999. godine u selu Gojbulja u opštini Vušitrn (koje se nalazi izmedju Prištine I Mitrovice), oteo pet osoba srpske nacionalnosti. Jedno lice je uspelo da pobegne, dok je sudbina ostalih jos uvek nepoznata. Uhapšeni je odbacio te optužbe, izjavljujući da se "tokom rata borio za slobodu svog naroda I da nikada nije imao za cilj da ugrozi prava drugih naroda. To što mi se stavlja na teret je vredjajući postupak za moj doprinos tokom rata I kao bivši komandant OVK nisam napadao civile, niti mi se može pripisivati takav postupak", kazao je pred sdijom Imeri. Pitanje sada ostaje organima istrage kako bi rasvetlili istinu oko slučaja Imeri, iako je on već ušao u hronike pravosudja kao čovek optužen za zločine nad pripadnicima manjinskih zajednica nakon rata na Kosovu.

Medjutim, mnogi kosovski posmatrači političkih kretanja smatraju da je glavni problem što se ratni zločini, kao I oni koji su usledili nakon konflikta, tretiraju kao deo političke igre. "Hapšenje Imerija odmah nakon opštih izbora izgleda više kao "nagrada" za učešće Srba na izborima za institucije samouprave na Kosovu, nego što je to prava borba za rasvetljavanje zločina", često je moglo da se čuje ovih dana po političkim kuloarima.

Skoro tri godine nakon završetka rata, samo je nekoliko osoba, za koje se smatra da su odgovorne za zločine, izvedeno pred lice pravde, ali gotovo da nijedan sudski proces nije završen. Jedan sud je osudjivao, dok je drugi zahtevao ponovno razmatranje slučaja, postavljajući čak I sporno pitanje tipa - da li je na Kosovu bilo ili ne genocida. "Infantilni" sistem pravosudja, koji neretko nije imao ni zakonsku osnovu (na Kosovu se I dalje primenjuju zakoni bivše Titove Jugoslavije), nije uspeo još uvek da uspostavi nekakvu ravnotežu u sistemu sudova, čime bi se izbegla svaka presuda koja bi za cilj imala "osvetu" prema optuženima za ratne zločine.

Ipak, najtragikomičniji deo čitave stvari oko tretiranja mogućih ratnih zločinaca je zatvor u gradu Mitrovici, koji se nalazi u sevrnom delu u kojem dominiraju srpski stanovnici. Više od 24 srpska zatvorenika otuzenih za ratne zločine uspelo je da pobegne iz ovog zatvora, kojeg je nekada bio glas kosovskog Alkatraza. Najbezbedniji zatvor pretvorio se tako u "luna park" za uhapsene pod otužbom za ratne zločine, a zvaničnici Misije OUN su zabeležili I slučaj kada se "odbegli zatvorenik" vratio u svoju ćeliju da uzme stvari koje je zaboravio I ponovo pobegao bez traga. Gradski zatvor, medjutim, nije bio izuzetak. I iz bolnice u Mitrovici bežali su "pacijenti" (takodje optuženi za ratne zločine), obučeni u belo I u pratnji onih koji su sebe identifikovali kao doktore. Svi su oni našli utočište u Srbiji (kao I ostali optuženi za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije), dok su zvaničnici medjunarodne policije na Kosovu čitav slučaj prebacili u dosije "pod istragom" obično odgovarajući da "je u interesu istrage potrebno izbegavati izjave za javnost".

Tek nakon uspostavljaanja bliskih razgovora izmedju Misije OUN i zvaničnika u Beogradu prenosi se da je "uzgred" pomenuto i pitanje odbeglih optuženih, ali to pitanje nije našlo mesto u zvaničnom dokumentu. Potpisani sporazum izmedju šefa Misije OUN Hansa Haekkerupa I potpredsednika srpske valde Nebojše Čovića kojim je obezbedjeno učešće Srba na opštim izborima na Kosovu, tretira brojne otvorene probleme od obostranog Interesa. Ne zaboravlja se ni medju Albancima toliko sporni jugoslovenski suverenitet, čak ni uredi za plaćanje električne energije I vode, ali se nijednom rečju ne pominju ratni zločinci. Ipak, Beograd je ispunio obavezu I izručio Slobodana Miloševića Hagu. Medjutim, kosovski Albanci smatraju da on jeste "glavni zlocinac" ali da je zločine vršio "čitav lanac egzekutora, na terenu koji treba da odgovaraju pred pravdom, ako se uistinu želi pomirenje I tolerancija na Kosovu".

Pitanje ratnih zločina I njihovih autora, optužbe I protiv optužbe izgleda da će još dugo biti deo političke igre na Kosovu, a da će ih medjunarodni predstavnici čuvati kao rezervnu kartu za vršenje pritisaka u trenucima značajnih političkih lomova. U tom sklopu se ovde posmatra I hapšenje Gani Imerija, koje se odigraalo I u vreme kada predstavnici srpskog pravosudja glasno zahtevaju hapšenje albanskih političkih lidera, kao što je na primer Hashim Thaci bivši politički vodja OVK I sada predsednik Demokratske partije Kosova Ili pak Ramush Haradinaj, bivši komandant OVK za zapadno Kosovo - sada predsednik Alijanse za budućnost Kosova. Našavši se u povoljnoj političkoj poziciji zbog "kooperativnosti" sa medjunarodnom zajednicom oko izbora na Kosovu, zvaničnici u Beogradu su iznova započeli ofanzivu za "rasvetljavanje istine o Kosovu", ne ustručavajuci se da ne štede ni porodičnu tragediju. Svi njihovi susreti sa medjunarodnim zvaničnicima praćeni su okupljanjima članova porodica nestalih tokom I odmah nakon konflikta na Kosovu. Na fotografijama koje nose članovi porodica mogle su da se vide I uniforme srpske policije I vojske koje su odgovorane za zločine protiv Albanaca na Kosovu, posebno tokom osvetničke kampanje Miloševića za vreme vazdušnih napada NATO protiv njegovih trupa.

Ipak, niko ne može negirati zločine, posebno u posleratnom periodu, koji su vršeni prema pripadnicima manjinskih zajednica, naročito prema srpskoj. Imeri je prvi Albanac koji je uhapšen I optužen za takvo delovanje odmah nakon završetka rata. Na Kosovu je u postratovnom periodu uhapšeno još nekoliko lica albanske nacionalnosti koja se terete za slične kriminalne akte. Neki se još uvek nalaze u zatvoru , ali nijednom od njih nije dokazana krivica. Takodje, gotovo nijednom licu srpske nacionalnosti nije dokazana potpuna krivica. Skoro je tri godine od završetka rata, a čini se da je Kosovo na samom početku, barem kada je u pitanju kažnjavanje zločina.

AIM Pristina, Besnik BALA