AIM: start



MON, 26 NOV 2001 09:08:02 GMT

Novi talas nasilja nad Romima

Ko je bacio u vatru Šabana Mujarića?

Fond za humanitarno pravo ukazuje da je položaj romske manjine posle promene vlasti ostao isti, ako nije i gori. Diskriminacija Roma postoji pri zapošljavanju, ulasku u bazene, kafane, diskoteke. Policajci nisu imuni na rasizam.

AIM, Beograd, 26.11.2001.

U nizu nasilničkih napada kojima su gotovo svakodnevno izloženi ovdašnji Romi, 31.oktobra zabeležen je jedan od najbrutalnijih. Trojica mladića presrela su u parku u jednom beogradskom naselju Roma Šabana Mujarića (36), izbeglicu iz Zavidovića nastanjenog u Beogradu. Psujući mu "majku cigansku", odvukli su ga do obližnjeg igrališta na kome je već gorela vatra. Nekoliko trenutaka držali su ga iznad plamena, a zatim i bacili u vatru. Na sreću, naišao je crveni "jugo", mladići su se razbežali, a vozač je protivpožarnim aparatom ugasio vatru. Mujarić je prebačen u bolnicu, lekari su konstatovali da je pacijent u teškom stanju sa opekotinama trećeg stepena.

Nekoliko dana ranije druga grupa nasilnika upala je u večernju školu "Braća Stamenković" i pretukla nekoliko učenika od kojih su većina bili Romi. Sledećeg dana oko dvadeset nasilnika ponovo je ušlo u školsko dvorište te škole i pretuklo nekoliko učenika tamnije puti. Crne hronike dnevnih novina prepune su sličnih vesti. Napadi domaćih skinhedsa na Rome - čistače ulica toliko su učestali da više i ne predstavljaju vest.

Proletos su beogradski skinsi iz organizacije Krv & Čast izašli iz "ilegale" i javno priznali u jednom intevjuu da stoje iza premlaćivanja Roma i crtanja nacističkih "svastika" ( kukastih krstova) po romskim i jevrejskim zidovima. Njihov predstavnik se čak žalio kako ih progoni policija, iako su "lojalni gradjani Srbije", a zatim "ponosno" dodao: "Mi nemamo ništa sa Hitlerom i nacistima, sa njima se slažemo samo u ideji da žele da očiste svoju zemlju od pripadnika drugih rasa".

Diskriminacija Roma postoji, ali se, nažalost, kao problem pojavljuje u medijima tek onda kada dodje do tragičnih dogadjaja, kakav je bio slučaj ubistva četrnaestogodišnjeg romskog dečaka Dušana Jovanovića, koga su oktobra 1997. godine do smrti pretukle bande skinhedsa. Šira javnost tada je burno reagovala, Beogradjani su se pridružili Romima u protestu i osudi ovog brutalnog čina. Najnoviji slučaj bacanja Roma u vatru ostao je, nažalost, zabeležen samo kratkim vestima u dnevnim novinama. Policija je potvrdila da traga za izvršiocima.

Činjenica da su skinhedsi ti koji najčešće napadaju Rome, ne znači da se samo oni loše ponašaju prema Romima. Mnogo je strašnije što se društvo u celini prema Romima ponaša na neprihvatljiv način. Kao primeri diskriminacije Roma navode se konkretni slučajevi pri zapošljavanju, rasistička zabrana ulaska u bazene, kafane, diskoteke...

Dr Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose, komentarišući ove pojave u društvu i odnos prema Romima izjavio je, "da su poslednjih pet-šest godina u porastu svi oblici rasizma. Rasizam se ne propagira zvanično, ali se ni ne goni". Po njegovim rečima sva istraživanja u Srbiji u poslednjih tridesetak godina govore da u Srbiji postoji velika etnička distanca prema Romima. "Stav prema njima nije ni pozitivan ni izuzetno negativan. Ljudi ih naprosto ne registruju – što znači da su totalno marginalizovani".

Petar Antić iz romskog Centra za prava manjina i Tatjana Pavlović Križanić, advokat Fonda za humanitarno pravo, na nedavno odžanoj tribini povodom Svetskog dana borbe protiv fašizma, antisemitizma i anticiganizma (9.novembra) izneli su brojne primere diskriminacije i nasilja prema Romima (posebno njihovoj deci) koji su zabeleženi u Nišu, Leskovcu, Novom Sadu, Beogradu, Šapcu, Kuršumliji... Tatjana Pavlović Križanić je istakla da je "zapažanje Fonda za humanitarno pravo da je položaj romske manjine posle promene vlasti ostao isti, ako ne gori". Po njenim rečima u najtežem položaju su Romi raseljeni sa Kosova, njih gotovo sto hiljada. "Oni nigde nisu upisani, ne vode se ni u jednoj evidenciji, pa tako ne mogu ni da ostvare najosnovnija prava... Predstavnici Komesarijata za izbeglice zaobilaze njihova naselja smeštena, često, pored deponija na obodima gradova, oni su izloženi sistematskoj torturi, kako od gradjana, tako i od policije... Jedina pomoć koju povremeno primaju stiže iz romskih zajednica iz sveta i poneke humanitarne organizacije".

Na istoj tribini Dragoljub Acković, direktor Romskog informacionog i dokumentacionog centra, urednik romskog programa u Radio Beogradu i predsednik Romske kongresne partije, predstavljajući dokument "Anticiganizam u vremenu sadašnjem" (pisanje medija o kršenju prava Roma u poslednje dve godine), svojevrsno svedočenje o stradanju ovdašnjih Roma, istakao je da se oni i na ovaj način uključuju u svetsku borbu Roma protiv kršenja njihovih prava. "Naravno, da bih više voleo da se koristi termin "antiromizam", ali medju članovima Svetskog parlamenta Roma odomaćen je termin anticiganizam, pa je on ušao u zvaničnu upotrebu".

"Naša istraživanja pokazuju da je etnička distanca izmedju Srba i Roma, koji zajedno žive već osam vekova, izuzetno velika. Na sličan način o Romima razmišljaju i ovdašnji Madjari i Rumuni", kaže Dragoljub Acković. Stoga, kaže on, njihova borbra protiv anticiganizma ima za cilj da reafirmiše romsku kulturu i da njihovu decu dovede u jednakopravan položaj sa ostalom decom, kao i ostvarivanje statusa nacionalne manjine. "Gorući problem Roma je obrazovanje. Gotovo 70 odsto Roma je potuno nepismeno, 30 odsto Roma ima završenu osnovnu školu, samo oko 200 ljudi ima završenu višu školu ili fakultet".

Samo tri posto romske populacije je stalno zaposleno. Romi se tako nalaze u začaranom krugu – ne mogu da se zaposle jer nisu školovani, a nisu školovani zato što nemaju uslova za školovanje...Jedna petina romskih porodica je bez prihoda, a najveći broj živi od zarade u "sivoj ekonomiji". Njihova deca prinudjena su da postanu prosijaci ili da se odaju kriminalu...

Prisustvo latentnog rasizma poslednjih godina prerasta u otvoreni rasizam medju skinhedsima, koji tvrde da ne seju rasnu mržnju, ali smatraju da je "normalno" da ne vole one "koji ih mentalno okupiraju, kao Cigani". "Pod njihovim uticajem naš narod je skoro poverovao da je normalno krasti, lagati i švercovati. Svojom potkulturom i muzikom vratili su nas sto godina unazad", javno i bez trunke sumnje, objašnjava svoje "srbočistunstvo" jedan od, kako se predstavlja, vodja skinhedsa.

Sociolozi smatraju da jedan od razloga može biti i sveprisutna klima agresivnog nacionalizma u kojoj su odrasli. Nije isključeno da su skinsi i ranije osećali netrpeljivost prema pripadnicima druge rase, pre svega prema Romima, ali su dobro znali da je otvoreno ispoljavanje agresivnosti zabranjeno. U medjuvremenu su, medjutim, granice izmedju zabranjenog i dozvoljenog postale mnogo "mekše" pa su pojedinci shvatili da su praktično dobili prećutnu dozvolu da javno i brutalno ispoljavaju netrpeljivost prema Romima, Jevrejima, homoseksualcima...

Da tragedija po Rome bude veća, i oni koji bi trebalo da ih štite od napada i gotovo svakodnevnog šikaniranja, ovdašnji policajci, nisu imuni na rasizam. Tako je osim službenog postupanja, koje kad su u pitanju Romi, gotovo redovno uključuje i teško batinanje, zabeleženi su i otvoreni rasistički ispadi. Tako je krajem januara ove godine Odbor za zaštitu ljudskih prava iz Leskovca, potvrdio da je prilikom racije u romskom naselju u selu Vinarce, koja je imala za cilj nalaženje nelegalnog oružja, uhapšena grupa Roma i dva dana (bez hrane i vode) premlaćivana, kako bi priznala gde je oružje, pošto ga policija u pretresu nije pronašla. Osim što je pretrese vršila bez naloga, policija je, po rečima advokata, brutalno zlostavljala (poredeći ih sa mučenjima u logorima) uhapšene Rome. Brutalnošću se isticao inspektor koji ih je tukao naizmenično palicom, pesnicama, nogama i svaki udarac začinjavao psovkom "majku cigansku", dok se policajac u uniformi " posebno isticao" govoreći nesrećnim Romina: "Ja sam gori od Hitlera za Cigani i za Jevreji".

SUP iz Leskovca u svom saopštenju demantovao je pisanje štampe i izjave Roma, navodeći da "za vreme vršenja službenih radnji ni prema jednom od lica nije iskazana nacionalna ni rasna netrpeljivost, niti se bilo ko od njih pismeno ili usmeno pritužio na postupanje službenih lica nadležnim starešinama u Sekretarijatu ili MUP Srbije", ali i potvrdjujući da kod privodjenih "nisu pronadjeni predmeti krivičnih dela". Advokati Odbora za zaštitu ljudskih prava iz Leskovca pokrenuli su krivične postupke protiv inspektora i policajca leskovačkog SUP-a.

Iako je širenje nacionalne, rasne i verske mržnje krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, državni organi uglavnom ne reaguju na rasistička dela osim u slučaju ubistva trinaestogodišnjeg Roma (prve zvanične žrtve rasizma posle Drgugog svetskog rata kod nas), ili ako reaguju ispostavi se da nema dokaza.Očekivanja Roma da će se posle promene vlasti u zemlji njihov položaj popraviti, očito, nisu ispunjena. I sami su bili zapanjeni provalom besa skinhedsa tokom jednomesečne izložbe "Beogradjani - Romi u Beogradu od početka XX veka do danas" u kulturnom centru "Rex", koji je bio oblepljen plakatima i grafitima sa najpogrdnijim porukama upućenim Romima i Jevrejima.

Dragoljub Acković, uprkos svega što se dešava Romima, smatra da je sa dolaskom vlasti počelo rešavanje problema sa kojima se Romi susreću, i da su naišli na razumevanje. U prilog tome on navodi kao veoma značajnu i reakciju predsednika Koštunice koji je se posle poplave pogrdnih grafita na ulicama javno izvinio Jevrejima i Romima. "Predsednik Koštunica je prvi predsednik koji je došao na jedan skup Roma, koji je primio našu delegaciju i razgovarao o našim dugogodišnjim problemima".

Reakcija i osuda antisemitizma i rasizma u Srbiji od strane predsednika, saveznog i republičkih ministarstva i svih stranaka, osima radikala, jeste nova i važna činjenica u ponašanju novih vlasti, smatra sociolog Laslo Sekelj. Ono, što po njegovom mišljenju, "još nedostaje, jeste da, za razliku od dosadašnjeg iskustva, MUP već jednom zaista sprovede istragu i protiv počinilaca podnese prijavu, a da tužilaštvo, za razliku od prethodnih deset godina – postane svesno postojanja Zakona o suzbijanju nacionalne mržnje, i da autore i izdavače antisemitskih i rasnih pamfleta, najzad preda sudu". Koliko je bio u pravu, posvedočili su novi grafiti kojima je sam predsednik bio vredjan i osudjivan "kao zaštitinik Cigana i cionista". Policija se ni u ovom slučaju nije oglasila.

Da smo daleko od reagovanja primerenog pravnoj državi, svedoči i Izveštaj Fonda za humanitarno pravo o sprovodjenju Konvencije UN protiv torture u periodu posle 5. oktobra. U njemu se, izmedju ostalog, naglašava da je "policija u SRJ izrazito opterećena rasnim predrasudama, posebno u odnosu na pripadnike albanske i romske etničke zajednice". U prilog tome svedoče i brojni primeri, kako oni koje je istražio Fond, tako i slučajevi koje je istražio već pomenuti romski Centar za prava manjina.

U izveštaju se navodi da su i pored promene režima, javna tužilaštva u najvećem broju istraženih slučajeva nastavila da se ponašaju pasivno. "Tužioci uglavnom ne preduzimaju samoinicijativno krivično gonjenje počinilaca, niti se izjašnjavaju o krivičnim prijavama prebijenih gradjana... U retkim slučajevima kada tužioci odluče da razmotre prijave protiv policajaca, najčešće ih odbacuju samo na osnovu njihovog negiranja krivice". U ovom izveštaju pominje se i nekoliko slučajeva u kojima je policija umesto da pokrene istragu o odgovornosti onih koji su prekoračili ovlašćenja, podnosi prijavu protiv žrtve, koja je, navodno napala policajca.

Jedno od zanimljivih zapažanja u Izveštaju je da se "funkcioneri MUP-a u daleko većem broju slučajeva nego pre promene režima oglašavaju i dopisiju sa organizacijama za zaštitu ljudskih prava, pokušavajući da demantuju konkretne slučajeve torture. Ukoliko je to nemoguće, jer su dokazi o policijskom nasilju očigledni i jasni, onda javnost ubedjuju da će slučaj biti istražen". Policiji često ide na ruku i strah, posebno Roma, koji se ne usudjuju da podnesu krivične prijave protiv policajaca pribojavajući se osvete".

Zatvaranje očiju prema stradanjima Roma nije naša specifičnost. Ono je ovde, medjutim, opasnije po svojim posledicama, jer su, kako smatraju analitičari, i ukupni položaj Roma i posebni vidovi ispoljavanja netrpeljivosti prema njima, i opšti društveni kontekst, značajno drugačiji nego u većini drugih istočnoevropskih zemalja. Možda zato i najistaknutiji predstavnik romske zajednice, Dragoljub Acković, iako polaže nade u novi zakon o manjinama kojim će i Romi dobiti status nacionalne manjine i mogućnosti da reše neke od svojih problema, ne gaji preveliki optimizam, "pošto je položaj Roma izuzetno težak, a to je balast s kojim se ne može baš daleko".

Vesna Bjekić (AIM)