AIM: start



SUN, 25 NOV 2001 21:03:10 GMT

Kome će se prikloniti G 17 plus

Eksperti izmedju dve vatre

Dva ključna čoveka G 17 plus, potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus i guverner Mlađan Dinkić, imaju najviše pozitivnih a najmanje negativnih poena u javnom mnjenju, od svih političara koji bi se mogli kandidovati za "trećeg čoveka" u trenutnoj podeli izmedju DS i DSS. U interesu je obema glavnim strujama da eksperte pridobiju za sebe, ili bar da ih ne vide kao svog protivnika

AIM, Beograd, 25.11.2001.

Eksperti će na kraju, izgleda, doći glave nekome u Srbiji. Naravno-politički. Previranja unutar DOS-a, koja su usled preteranog praktikovanja javnosti prešla u dosadu, poprimila su i treću dimenziju: kome će se prikloniti i da li će se uopšte nekome prikloniti ekspertski deo vlasti, okupljen u organizaciji G-17 plus?

Glasovi o tome da li će ova organizacija na neke sledeće izbore izaći samostalno, prilično su kontroverzni. Prvi je, po svom običaju, istrčao predsednik Političkog saveta Predrag Marković, tvrdnjom da G-17 plus izlazi samostalno na izbore, računajući na visok rejting svojih ključnih članova. Potom ga je guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić malo korigovao, tvrdnjom da "to još nije odlučeno, za takvu odluku još je rano, a biće onako kako odluči Politički savet". Na kraju je potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus dodatno zakuvao, svojim istupom na Skupštini Demokraske stranke(DS), rečima da on jeste i ostaće član ove partije. To je u javnosti shvaćeno kao poruka kolegama iz G-17 plus da na njega, u političkom osamostaljivanju, ne računaju.

To što izbori još nisu na vidiku, uopšte nije razlog da se igrači na terenu ne pregrupišu i ne zauzmu startne pozicije na vreme, ne čekajući da se odsvira start. Nije ni malo beznačajno pitanje kome će G-17 plus pružiti podršku, odnosno kome će, u slučaju samostalnog izlaska, pokupiti glasače. Istraživači javnog mnjenja uglavnom su saglasni da bi u tom slučaju dvostruko više na gubitku bila Đinđićeva Demokratska stranka nego Koštunicina Demokratska stranka Srbije(DSS). Male, takozvane kombi stranke, ne uzimaju se u razmatranje. Sve je izraženija netrpeljivost političkih aktera vlasti prema "tim ekspertima". A opet, niko se ne usuđuje da svoju nesimpatiju javno obznani, upravo zbog pomenutih istraživanja javnog mnjenja. Ko bi ih javno napao, morao bi da računa i na potonja pravdanja šta je time mislio i zbog čega mu eksperti smetaju.

Dva ključna čoveka ove organizacije, potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus i guverner Mlađan Dinkić imaju najviše pozitivnih a najmanje negativnih poena, od svih političara koji bi se mogli kandidovati za "trećeg čoveka" u trenutnoj podeli izmedju DS i DSS. Ne zaostaje preterano ni treći jak čovek iz G-17 plus, republički ministar finansija Božidar Đelić, uprkos svom upornom, a nepopularnom insistiranju da i Srbi, po ugledu na sav ostali svet, moraju početi da plaćaju poreze.

"Zašto bismo se bilo kome priklanjali", odgovara kontrapitanjem guverner Dinkić na zanimanje javnosti kome će se carstvu privoleti ova, nesporno jaka organizacija. Po prirodi stvari, u interesu je obema glavnim strujama da ih pridobiju za sebe, ili bar da ih ne vide kao svog protivnika. Uprkos istraživanju javnog mnjenja, po kome je G-17 prirodno bliža opciji liberala i levog centra oko Demokratske stranke, nego narodnjaka i desnog centra oko Demokratske stranke Srbije, izgleda da ova prva, suprotno svom pragmatičnom običaju, ne čini mnogo da se "zbliži" sa svim ključnim igračima ove formalno nevladine, a faktički dobrim delom vladine organizacije.

Spor oko Poštanske štedionice i njenog direktora, a zapravo oko kontrole nad tim novcem, izazvao je već na početku čeoni sudar guvernera Dinkića i premijera Đinđića. Dinkić je tada dozvolio sebi šaljivu konstataciju, koju su neki okarakterisali kao neopevani bezobrazluk, da je "Laki malo nervozan".

Taman kad se ova gužva smirila, nastao je spor oko kursa dinara. Dok guverner sve vreme tvrdi kako je kurs savršeno realan sve dok ga Narodna banka može braniti bez odliva deviznih rezervi, dotle je Đinđić lakonski obećao večito nezadovoljnim izvoznicima "ako kurs nije dobar, menjaćemo ga". Isto je poručio i Dinkićev bivši kolega i pevač iz grupe "Monetarni udar"(Dinkić je i tamo frontmen), republički ministar za odnose sa inostranstvom Goran Pitić. I njemu je Dinkić odgovorio – o kursu dinara brine Narodna banka i njen guverner. Sledeći front otvorio se sa ministrom za privatizaciju Aleksndrom Vlahovićem . Dinkić ga je optužio da reforme kasne zato što kasni privatizacija a za to je, prirodno, odgovoran resorni ministar. Vlahović mu je otpozdravio – velika preduzeća se ne mogu prodati dok se ne restruktuiraju. A ne mogu se restruktuirati dok se ne reši problem banaka za koje su ta preduzeća "vezana". A za to što kasni sanacija banaka – odgovoran je guverner.

Dinkić je,zatim, kao predsednik Komisije za ispitivanje zloupotreba u privredi tokom bivšeg režima, na opšte iznenađenje, a u svom stilu, sazvao konferenciju za novinare i obnarodovao spisak preduzeća ekstreaprofitera. Još je i nalaze Komisije poslao svim bibliotekama po Srbiji, da svaki zainteresovani građanin svojim očima vidi koliko je ko u Miloševićevo vreme profitirao, dok su oni jedva preživeli. Malo je reći da je to aktiviralo bombu – reakcije su više ličile na lančane eksplozije. Jedino niko nije pokušao da objasni u čemu je to Dinkić pogrešio. Ovo je, naime, bilo jedno od glavnih predizbornih obećanja DOS-a.

Kad je to pregrmeo, Dinkić opet nije uspeo da oćuti – prozvao je Slobodana Milosavljevića, republičkog ministra trgovine koji je bio zadužen da kompletira spisak ekstraprofitera, dodajući preduzeća ali i pojedince koji su dobijali famozne kontigente, odnosno uvozno-izvozne dozvole za trgovinu deficitarnim i atraktivnim proizvodima i tako inkasirali zamašno bogatstvo. Milosavljević je posao, kaže Dinkić, preterano otegao, a ništa nije uradio. Ovaj mu je odgovorio da ne može da radi, kad nema dokumentaciju – lako je Dinkiću kad je sve papire našao u Narodnoj banci, pa su ih drugi obradili, a on u javnost izašao sa (često i netačnim) rezultatima. Kako god bilo, posle toga su se nekako i kod Milosavljevića slili neki papiri i prikupila se dokumentacija, pa sad posao može da počne.

I na kraju izbio je konflikt sa ministom za rad Draganom Milovanovićem. Taman što je Dinkić obznanio svoj program za zbrinjavanje radnika koji će u procesu likvidacije (ali i sanacije) banaka ostati bez posla, Milovanović ga je javno opomenuo da "ne ispostavlja svoje račune Vladi Srbije, koja iz budžeta treba da isplaćuje njegove troškove i ličnu promociju". Na stranu pitanje od kada to ministar za rad, pored živog ministra finansija Božidara Đelića, brine o budžetu, izgleda da se ovde izleteo - da li iz neobaveštenosti, ili iz drugih razloga. Tek, ispalo je kako nije bio upoznat da će kroz republički budžet proći 1,4 milijarde dolara, koje su u dogovoru sa Svetskom bankom i MMF-om predviđene za potrebe restruktuiranja bankarskog sistema. Deo od toga ide za socijalni program (dakle zbrinjavanje pomenutih viškova radnika), ali ministar Đelić, kažu, ni dolar još nije iskoristio. U vreme Milovanovićevog izletanja, on je bio na pregovorima sa Pariskim klubom poverilaca.

Tako je sada, kad se sve sumira, jedini Božidar Đelić ostao kao medijator na relaciji vlada Srbije – Narodna banka. U međuvremenu, postao je i pevač "Monetarnog udara" umesto Gorana Pitića.U takvoj atmosferi dočekan je guvernerov najnoviji "estradni nastup" – likvidacija Astra banke posle mesec dana administracije. Prvobitno joj je bio obećao šest meseci. Upućeni kažu da je namera Narodne banke od početka bila da ovu banku zatvori, ali je guverner prethodno izveo manevar, manje ili više dopadljiv moralnim čistuncima: naveo je Bogoljuba Karića da spašava šta se spasti može, pa je ovaj zato uneo u zemlju blizu 30 miliona maraka. To nije baš ni blizu onih 72 miliona dolara za koje je kontrola Narodne banke utvrdila da su plasirani takozvanim "povezanim licima", odnosno pretežno samim Karićima. Kad je, verovatno, procenio da Karići više novca nemaju, Dinkić je zatvorio banku. Za to vreme je većina eksternih deponenata od tog novca isplaćena, a i devizne štediše su uglavnom obezbeđene.

Svestan da Karić ima veliki broj "svojih" ljudi ne samo u staroj, nego i u novoj vlasti, "pokupovanih" još od ranije, Dinkić je svima njima uputio javni izazov – "baš me zanima", rekao je "ko će sad da brani Karića". E, sad situacija je zanimljiva – Đinđić ćuti, Čedomir Jovanović (šef Poslaničkog kluba DOS-a) staje na stranu Dinkića, Koštunica naravno ćuti, a Dejan Mihajlov (šef Poslaničkog kluba DSS-a u Skupštini Srbije) javno, ali nedorečeno sumnja da je guverner možda i prekoračio ovlašćenja. Svi ostali (ne računajući marginalne figure) upadljivo se ne izjašnjavaju.

Zašto je u težište razmatranja pozicije (sadašnje i buduće) G-17 plus stavljen Mlađan Dinkić? Jednostavno – ako Miroljub Labus zaista ostane veran Demokratskoj stranci, onda neprikosnoveni frontmen ove organizacije ostaje Dinkić, bez obzira što je on, tokom svog guvernerskog mandata, gotovo nije ni pomenuo. On tvrdi da ga politika ne zanima – dobro mu je na mestu guvernera. To mu se može verovati, sve dok mu ta ista politika, eventualno, ne ugrozi izrezbarenu fotelju. A ako se to desi, njegovi potezi ne mogu se predvideti. Zato i nije prijatan protivnik. Ako, pak, Labus ostane uz Dinkića, onda pojedini posmatrači to ovako opisuju – iza Dinkića stoji Labus, a iza Labusa MMF i Svetska banka.

Biljana Stepanović (AIM)