AIM: start



SUN, 18 NOV 2001 09:45:27 GMT

Radjanje fudbalske nacije

Slovenija do Tokija

Plasiranje slovenacke fudbalske ekipe na Svetsko prvenstvo u fudbalu 2002. godine proslavljeno je s do sada nevidjenim izlivima narodnog veselja.

Ljubljana, 17.11.2001.

"Dan kada su se rodile legende!", "Slovenacki junaci se vracaju!", "Novi zvezdani trenutak!", "Slovenacka fudbalska bajka jos traje!", "Najveci uspeh slovenackog sporta u istoriji!", "Slovenija do Tokija!", "Predlog za drzavni praznik - 14. novembar, dan kada su rodjene legende"... To su neki od naslova u slovenackim medijima dan posle utakmice slovenacke fudbalske reprezentacije sa ekipom Rumunije u Bukurestu na (1:1, posle 2:1 za ekipu Slovenije u Ljubljani). Ukratko, Slovenija je pobedila Rumuniju u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u fudbalu.

Posle proslogodisnjeg evropskog prvenstva, na kome je slovenacka fudbalska ekipa postigla prvi uspeh, izgledalo je da je to kraj serije srecnih trenutaka. Usledilo je novo iznenadjenje i delirijum za navijace. Na kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u fudbalu koje ce se odrzati naredne godine u Japanu i Juznoj Koreji, slovenacka fudbalska reprezentacija je pokazala odlicne rezultate. Na poslednju etapu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2002. godine doputovala je u Bukurest s jedanaest pobeda i bez dva kljucna igraca - Zlatka Zahovica i Aleksandra Knavsa. Do tada su se cak i najveci optimisti i poklonici fudbala slagali s ocenom da je 26. mesto za Sloveniju i 15. mesto za Rumuniju na rang listi 30 najboljih fudbalskih reprezentacija na svetu, vise nego dobar opis stanja svari.

Utakmica u Bukurestu donela je, medjutim, neocekivan obrat. "Slovenacka reprezentacija je u igri zivaca u kojoj je prezivljavala teske i zvezdane trenutke ponovo demonstrirala svoje najjace oruzje: fanaticnu kolektivnu igru na granici jedva verovatnog. S njom je - kao toliko puta do sada - neutralisala slavne rumunske virtuoze i ponovo sokirala svet fudbala. Katanceva ceta je tokom solidne tri godine odigrala mnogo znacajnih utakmica, ali derbi stoleca ili milenuijuma je ipak bio jucerasnjo u Bukurestu. Pobeda male Slovenije nad velikom Rumunijom," pise dan posle utakmice u uvodniku ljubljanskog dnevnika "Delo" Franci Bozic, publicista i fanaticni ljubitelj fudbala. Presudni gol dao je Mladen Rudonja, fudbaler kome je to bio prvi gol za reprezentaciju a za koga je selektor reprezentacije Srecko Katanec nekom prilikom izjavio da ce "dati ostavku kada Rudonja postigne gol". To je ocigledno bila sala s happy end-om, posto je Rudonja dao gol u najpresudnijem trenutku. Ne samo da je krunisao uspeh ekipe iz Ljubljane - slovenacka reprezentacija je posle 1:0 za Rumuniju uspela da izjednaci i povede sa 2:1.

Usledili su do sad nikad vidjeni izlivi narodnog veselja po ulicama i trgovima sirom Slovenije. Sto nije bilo tesko, posto su gradske vlasti u Ljubljani, uprkos hladnoci, organizovale za ljubitelje fudbala u centru grada veliko platno za gledanje prenosa utakmice na trgu. Okupilo se nekoliko hiljada ljudi. Odjekivala je fudbalska himna "Slovenija ide napred!" koju su pre godinu dana srocile ovdasnje muzicke legende (Predin, Lovsin i Kreslin), pucale su petarde i bacane flase, ljubila slovenacka zastava, kamerama pokazivale gole guzice i ostali aspekti folklora takvog narodnog veselja. Horda ljudi je zagrljena poskakivala u mestu (nesto nalik na do pre nekoliko godina toliko omrazeno "kolo s juga"), vicuci "Ko ne skace nije Slovenac!" (sto je parafraza jedne anti-naci-TV reklame, koja je sad dozivela salto mortale). Sve zajedno je izgledalo na momente simpaticno, tu i tamo groteskno, ponekad zastrasujuce... Iako je fudbal u Sloveniji do nedavno uzivao reputaciju sporta za koga su se prevashodno "zagrevali" pripadnici nizih drustvenih staleza i "oni iz juznih republika", sada su, valjda konteksta radi, il' zbog naknadnog smisla za humor na sopstveni racun - u Bukurestu i Ljubljani istaknute cak i velike parole ispisane (srpskom) cirilicom: "Slovenija do Tokija!"

Ko su novopeceni poklonici fudbala najbolje ilustruje izjava jednog od navijaca: "Sigurno idem u Tokio. Samo jos da nadjem posao..." U takvoj atmosferi su docekali i slovenacke fudbalere u sitnim nocnim satima, po povratku iz Bukareste na aerodrom Brnik. Reprezentativce je sacekalo hiljadu najvatrenijih obozavalaca. Narednog dana su se novim nacionalnim junacima poklonili i politicki prvaci; prijem, posebno za fudbalere, priredili su predsednik drzave Milan Kucan i premijer Janez Drnovsek. Pored toga sto su tom prilikom usicarili i po neki politicki poen, tetosanje fudbalera ima i racionalnu osnovu - ucesce Slovenije na Svetskom prvenstvu bice za imidz drzave vaznije od miliona tolara potrosenih za razne promocijske kampanje drzave, koje nisu imale ni priblizan efekat. Konacno, procesiji politicara koji su se preko fudbalera ulizivali friskoj fudbalskoj javnosti pridruzio se i zamenik gradonacelnice Ljubljane Andrej Colaric, koji je ponovio obecanje da ce u Ljubljana kroz koju godinu dobiti novi, veci fudbalski station. Posto je sadasnje stanje neprihvatljivo, kako to vec mesecima pumpaju domaci mediji, uz kljucan argument da "cak i Albanija" ima bolji stadion.

Naravno, ni nove zvezde slovenackog neba nece ostati praznih ruku. Iz sportskih krugova je procurela informacija da su fudbaleri navodno dobili izmedju 200.000 i 300.000 nemackih maraka na ime nagrade za svoj uspeh, a upravo je visina obecane nagrade (pre istorijske utakmice) navodno bila i pravi razlog sto neki igraci nisu ucestvovali na utakmici u Bukurestu. A da je fudbal doneo neko novo raspolozenje primetili su i komentatori koji se inace bave politikom. "Pre deset godina, kada se Slovenija osamostalila i kada smo dobili veliku igracku koja se zove drzava, Tine Hribar je otprilike napisao: dosada smo bili narod, sad smo nacija. Medjutim, neko vreme smo bili jos i jedno i drugo, zbog nesigurne nacionalne svesti. Kada su (na stadionu - prim.aut.) za Bezigradom igrale Slovenija i Bosna, po pivnicama su padali komentari da su bosanski Bosanci pobedili slovenacke Bosance. Kada je pobedjivala Jugoslavija je u Fuzinama (deo Ljubljane, gde zive pretezno doseljenici - prim.aut.) trestalo kao da smo na nekom balkanskom bojistu... Sada, posle deset godina, izgleda da smo vec nacija. Sa mog balkona se vidi i cuje kako se u Fuzinama senluci i onda kada zabije gol slovenacka reprezentacija," belezi Delov kolumnista Boris Jez.

Ulagivanja politicara masama i obecanja o prekoj izgradnji novog stadiona docekana su sa nesto vise kritike. "Stanje duha u nas je otprilike takvo, kakvo je bilo u velikim italijanskim gradovima sestdesetih i sedamdesetih godina: nista ne deluje, pare nestaju u nepoznatim pravcima, ali fudbalski stadion, sto veci i sto lepsi - mora da bude... Svakako nemam nista protiv stadiona, ali treba da znamo da ce na taj ili slican nacin znaciti mediteranizaciju gradske politike. Dakle - pamet u ruke. Na svetskom prvenstvu necemo pobediti, pa cak ako bismo bili drugi i treci, svako slavlje se pre ili kasnije zavrsi i ponovo pocinje crncenje za svakodnevni hleb. Hrvati su bili na poslednjem prvenstvu drugi ili treci i sta sad imaju od toga? Skoro 400.000 nezaposlenih, tempiranu socijalnu bombu, jedanaest milijardi dolara spoljnog duga i devastiranu privredu. Fudbalski uspesi imaju smisla samo ako su praceni ekonomskim i socijalnim dostignucima. Ako ne - onda imamo Juznu Ameriku." Poslednji freneticni i na trenutke primitivni izlivi narodnog derta zbog pobede nacionalne fudbalske reprezentacije dokazuju da za deo stanovista zivot u Sloveniji tokom poslednje decenije uprkos uspesnom razvoju drzave i nije tako daleko od "juznoamerickog modela" - sto manje hleba, toliko vise igara.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)