AIM: start



SUN, 28 OCT 2001 09:59:07 GMT

Slovenija i rat

Špijunaža privatne pošte

Neposredno posle američkog napada na Afganistan slovenačka javnost je šokirana otkrićem da domaća tajna služba kontroliše telekomunikacije u unutrašnjem saobraćaju. Afera je iscurela u javnost tek kada su mediji objavili da su agenti posetili nekoliko dilera internet-usluga i tražili da im njihovi serveri omoguće praćenje elektronske pošte.

Ljubljana, 27.10.2001.

Kolektivna histerija zbog opasnih pošiljki s antraksom, koja se posle američke intervencije u Afganistanu proširila svetom, brzo je stigla i do Slovenije. Mediji iz dana u dan donose novosti o lažnim alarmima zbog pisama sa navodnim opasnim sporama antraksa. Tako je u ljubljanskom predgradju Koseze paniku izazvala čudna pošiljka zbog koje je policija hermetički zatvorila čitavo naselje solitera. Kasnije se ispostavilo da je "nepoznata pošiljka" samo mašina za mužu koju je poručio kombinat Hmezad. Sledila je lekarka, koja je alarmirala policiju zato što je iz inostranstva dobila reviju koju nije naručila... Na nekoliko adresa u Celju i Kopru stigla su pisma iz Amerike, od nepoznatih pošiljaoca. Panika nije zaobišla ni vrh države; sumnjivu pošiljku koja je stigla u Vrhovni sud Slovenije iz Dubaia odmah su prosledili policiji, a pismo s belim praškom stiglo je i na adresu vodje opozicijske Socijal-demokratske partije. Policija je do sada obznanila trinaest slučajeva prijave neidentifikovanih pošiljki, mada ne krije da je dostava mnogo više.

Posledice antiterorističke kolektivne histerije proširile su se i na druga područja društvenog života. Neposredno posle američkog napada na Afganistan slovenačka javnost je šokirana otkrićem da domaća tajna služba (SOVA - Slovenačka obaveštajno- bezbednosna agencija) kontroliše telekomunikacije u unutrašnjem saobraćaju. Afera je iscurela u javnost tek kada su mediji objavili da su pripadnici slovenačke tajne policije posetili nekoliko dilera internet-usluga i tražili da im njihovi serveri omoguće praćenje elektronske pošte. Da sve bude bizarnije, kao pripadnici tajne policije predstavila su se neka lica "poznata u kulturnoj i civilno-društvenoj sferi", a agenti su pride imali i sudske naloge.

Nedoumice oko pitanja je li SOVA "upala" u privatnu poštu (koju korisnici šalju internetom) još su više usplahirile pučanstvo. Posebno zato što su dileri internet usluga izbegli da javnosti pruže jasan odgovor jesu li upozorenja u medijima tačna. "Zakonodavstvo predvidja da je nadzor telekomunikacija moguć samo uz odobrenje suda. Trenutno ne sprovodimo nikakvu kontrolu," objašnjava Gorazd Božič, direktor Akademske istraživačke mreže Arnes. Takav odgovor nije zadovoljio korisnike internet servisa. Izvesno je da internet-provajderi ne bi smeli sami da sprovode kontrolu elektronske pošte. Što ne znači da rečeni provajderi nisu tehničarima slovenačkih obaveštajnih službi omogućili pristup na "zadnja vrata" svojih kompjutera, sve kako bi agenti mogli da kontrolišu e-mailove. Zašto zvanično niko nije potvrdio navode o elektronskom nadzoru Interneta objasnio je tek Mišo Alkalaj, vodja kompjuterskog centra Instituta Jožef Štefan u Ljubljani: "Ukoliko bih sličan zahtev dobio ili video, odmah bi sledilo upozorenje da je informacija označena kao 'državna tajna'. Što znači da bih počinio krivično delo ukoliko bih slične informacije po osnovu takvog eventualnog zahteva saopštavao dalje. Zato mogu da kažem samo to da vaše pretpostavke ne mogu ni da potvrdim, ali ni da odbacim."

Za razliku od vremena kada je slovenačka tajna policija (tada kao deo jugoslovenske Udbe) na pošti imala svoje prostorije u kojima je po nahodjenju snimala telefonske razgovore, danas je situacija nešto perverznija. Tajna policija je u socijalizmu sličan posao obavljala kako joj se prohtelo, dok zakoni u demokratskim državama nalažu gradjanima i preduzećima da sa tajnim službama saradjuju prema potrebi. Slovenačko zakonodavstvo, naime, predvidja da sa Sovom moraju da saradjuju i "preduzeća koja obavljaju prenos poštanskih pošiljki i telekomunikacija". Dalje, takva preduzeća moraju tajnim službama da "osiguraju uslove za sprovodjenje sudski odobrenih posebnih oblika prikupljanja podataka". U takva preduzeća su uvršćeni Telekom, Pošta Slovenije, internet-provajder SiOL, Mobitel i slično. Medjutim, kako je tajna policija zatražila saradnju i od nekih javnih zavoda, koji nisu preduzeća u smislu navedene zakonske regulative, a koja koriste Internet zbog naučnog i istraživačkog rada, postupak Sovinih agenata teško bi mogao da se opravda, još manje da stekne oreol zakonitosti. Zato navodni sudski nalozi, kojima su bili opremljeni pripadnici tajne policije, u ovom slučaju imaju ulogu smokvinog lista, pošto su po svemu sudeći oni slovenački sudovi koji su odobrili kontrolu elektronske pošte - prekoračili svoja ovlašćenja.

Druga primedba na račun najnovijeg poduhvata domaćih tajnih službi odnosi se na razlog zbog koga bi slična mera uopšte mogla da bude dozvoljena. Slovenački zakon o tajnoj službi jasno odredjuje da tajne službe mogu da nadziru pre svega "medjunarodne sisteme veza", a tek u iznimnim situacijama je upotreba posebnih metoda dozvoljena i prema gradjanima Slovenije. Jedini izuzetak je situacija kada "postoji velika verovatnoća da preti opasnost po bezbednost države". A o pitanju - da li se Slovenija posle 11. septembra i terorističkih napada na SAD zaista našla u takvoj, iznimnoj situaciji - očigledno postoje različita mišljenja i u državnom vrhu. Iz kabineta predsednika vlade Janeza Drnovšeka saopšteno je mišljenje članova Saveta za nacionalnu bezbednost (najviši organ koji brine o bezbednosti u Sloveniji) da je "neposredna ugroženost Slovenije od sličnih terorističkih napada u ovom trenutku mala". Medjutim, u slovenačkoj tajnoj službi i u sudovima koji su odobrili najnovije "posebne mere" o tome očito imaju drugačije mišljenje. I to uprkos činjenici da do sada nije saopšten ni jedan podatak koji bi opravdao uvodjenje posebnih mera u civilnoj sferi širom Slovenije.

Ono što je izvesno jeste da do danas niko od prozvanih - Sova i sudovi - nije demantovao glasine o kontroli elektronske pošte. Njihova reakcija je zapravo celu priču samo potvrdila. Počevši od Aleša Zalara, predsednika ljubljanskog suda koji je izdao neke od dozvola za kontrolu slovenačkog dela Interneta, koji je potvrdio da zakon omogućava takve mere i u momentu kada nije neposredno ugrožena bezbednost Slovenije. Prema toj interpretaciji, zakon dopušta uvodjenje posebnih mera i u slučaju kada bi neko želeo da upotrebi teritoriju Slovenije za planiranje nezakonitih akcija u inostranstvu ili radi aktivnosti koje bi štetile "geostrateškim interesima Slovenije". Zakon je, ipak, tu mnogo precizniji i jasno dozvoljava takvu interpretaciju samo u slučaju ako je istovremeno neposredno ugrožena bezbednost i Slovenije, tako da akcija Sove ni posle Zalarovog tumačenja ne izgleda ništa manje proizvoljna nego što je bila na početku afere.

Ukratko, ostaje sumoran zaključak da opsežna antiteroristička akcija koja traje u dalekom Afganistanu u globalno povezanom svetu ima posledice i na svakodnevicu u Ljubljani. Slovenački ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel je Americi odmah posle 11. septembra obećao "razmenu obaveštajnih podataka". Mesec dana kasnije, "saradnja" je ovekovečena i proširena na pravno neosnovano kršenje tajnosti pismenih pošiljki i ličnih podataka. Ovakvi manevri slovenačke tajne službe upozoravaju da jedina opasnost od vojnih akcija antiterorističke koalicije nije sve veća "kolateralna šteta" u Afganistanu, već i ugrožavanje lične slobode pojedinaca u ostalim društvima.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)