AIM: start



TUE, 23 OCT 2001 13:20:05 GMT

Privatizacija cementara

Ko će kupiti Beočinsku cementaru

Pošto je Vlada Srbije sada i formalno ovlašćena da traži strateškog partnera svakoj firmi u društvenom vlasništvu (a takvih je još oko 7000) i pošto je i formalno ovlašćena da uzme sve pare (za 70 odsto vlasništva)– ugovor sa "Lafaržom" o prodaji Beočinske cementare bi napokon mogao biti zaključen. Ali ova kompanija se sada verovatno ponovo pita pod kojim uslovima taj ugovor može ralizovati mimo volje političkog centra u Novom Sadu i neće li Đinđićev premijerski mandat trajati kraće nego što se očekivalo, a, što je najvažnije, i da li će on, s obzirom na poznatu prisnost s nemačkim vodećim političarima, održati ranije dato obećanje

AIM, Beograd,23.10.2001.

Stalni zapleti, svađe i politički manevri već nekoliko godina prate planove o privatizaciji srpskih cementara, a najviše zavrzlama ima u priči o privatizaciji Beočinske fabrike cementa (BFC). Prema poslednjoj vesti, Iv Leklerk, generalni menadžer francuskog koncerna "Lafarž", posle mnogobrojnih ranijih dogovora o kupovini Beočinske cementare sa nekadašnjim srpskim premijerom Mirkom Marjanovićem u Beogradu, pa potom sa aktuelnim premijerom dr Zoranom Đinđićem u Parizu, najzad je u Novom Sadu posetio i Nenada Čanka, predsednika Skupštine Vojvodine, koji je u Miloševićevo vreme galamio da će posle pobede na izborima poništiti prodaju vojvođanske cementare Francuzima, a proletos je bukvalno zapretio i Đinđiću da će realizaciju navodno ponovo sklopljenog ugovora sa "Lafaržom" zaustaviti i fizičkom blokadom Beočina. Čini se da je Leklerk sada bio bolje sreće, pa je od Čanka napokon (10. oktobra) dobio načelno objašnjenje da on nema ništa protiv ni da ova kompanija preuzme Beočinsku cementaru "ukoliko ponudi kvalitetan proizvodni, socijalni i ekološki program obnove BFC".

To još ne znači da je stvar sada definitivno utanačena – jer se u međuvremenu pojavilo nekoliko novih problema za Francuze. Najmanji je, izgleda, problem što "Lafarž", nije do predviđenog roka, 1. septembra ove godine, poslao posebna pisma (prijave da će učestvovati na tenderima) o zainteresovanosti za kupovinu kapitala svake od tri srpske cementare. Vlada Srbije je i inače bila prinuđena da odustane od pokušaja da uz atraktivnu beočinsku, u svojevrsnoj "vezanoj trgovini", udomi i druge dve srpske cementare (u Kosjeriću i u Popovcu). O tome govori i izjava republičkog ministra za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahovića (6. septembra) koji je najavio da će jedna cementara biti prodata u novembru ove, a druge dve u februaru iduće godine ili možda i kasnije, posle tendera u aprilu ili maju 2002. godine.

Važniji od proceduralnih problema može iskrsnuti zbog toga što se "Lafarž" navodno preinvestirao kupujući od svog globalnog konkurenta "Redimixa" iz Londona lanac cementara u Americi, pa se postavlja pitanje ima li on sada dovoljno likvidnog kapitala da Srbiji plati ono što je ranije obećao. Ovaj ulaz "Lafarža" u kapital "Redimixa" objašnjava i okolnost da se ova britanska kompanija sada nije prijavila kao potencijalni učesnik tendera za prodaju BFC, mada je pre tri godine vodila ogorčenu borbu sa Francuzima da dobije taj posao.

"Lafarž", međutim, sada ima još oštriju konkurenciju, jer su u spomenutom roku, do 1. septembra, svoja pisma o namerama za kupovinu kapitala u BFC poslale jake svetske firme: nemačka "Hajdelberger", italijansko-francuska "Italcement grup – francuske cementare" i austrijsko-nemačka "Atlas internacional – Ginter Papenburg". Kao svojevrsni autsajderi prijave su još poslali i italijanska kompanija "Cementir" i nemačka firma "Šveng". Čuje se da su nemačke firme sa ovog spiska poslale poruke da imaju spremljene pare za BFC i da one nude više od Francuza, neke čak i pola milijarde maraka, pa se stalne izjave srpskog ministra za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahovića, da Vladi Srbije nije najvažnija ukupno najkrupnija novčana ponuda, već ona koja obezbeđuje najviše investicija, može razumeti kao njegov preventivni pokušaj da opravda svoju reč koju je izgleda dao "Lafaržu" - da će ipak sa njima dovršiti posao koji je Mirko Marjanović počeo još pre tri godine.

Svi konkurenti za ulaz u vlasništvo BFC imaju u ranijim peripetijama oko dokapitalizacije ove cementare jasne finansijske parametre o tome na koje pare u ovom poslu računa Vlada Srbije. Od trenutka kada je republički premijer dr Zoran Đinđić (10. maja ove godine) izjavio da je Beočinska fabrika cementa prodata za 133 miliona nemačkih maraka francuskoj korporaciji "Lafarž", ne prestaju priče ne samo o tome da li drugi nude više, već i o tome - ko zapravo treba da proda ovu cementaru (pa i da li da je proda) – Vlada Srbije ili Skupština Vojvodine. Politički sukob koji se sada, drugim povodom, razgoreo između Novog Sada i Beograda može ponovo da zakomplikuje i tender za prodaju BFC.

Ministar Vlahović je, inače, spomenuti majski pokušaj prodaje BFC u Parizu branio objašnjenjem da se mora poštovati odluka Marjanovićeve vlade iz 1998. godine, a pri tome je dodavao da je Đinđićeva vlada vodila "dodatne pregovore" i da je pri tome uspela da poveća transakcionu cenu sa 95 na 133 miliona maraka, kao i da se unutar finansijskog aranžmana poveća, za 30 miliona maraka, iznos investicionog kapitala. Kasnije se ispostavilo da su Đinđić i Vlahović jedan razgovor sa predsednikom Širakom i nekoliko konsultacija sa "Lafaržom" prikazali u pogrešnom svetlu – jer se ispostavilo da sa Marjanovićevom vladom nikad nije zaključen nikakav ugovor o prodaji BFC po tada važećim propisma, već su samo vođeni razgovori o zaduženju Vlade Srbije kod te firme, a kao garancija za otplatu eventualnog zajma bilo je predviđeno da se u polog daju vlasničke akcije Republike Srbije u portfelju vlasništva nad BFC. No, kako su na početku rata na Kosovu prema SRJ ponovo uspostavljene finansijske sankcije, posao je propao. Pravna suština je u tome da sama Beočinska cementara nije formalno bila preduzela ništa što bi ličilo na ugovor sa "Lafaržom" o dokapitalizaciji u visini od oko polovine vlasništva nad firmom, pa se po starom zakonu i nije moglo govoriti da je ugovor zaključen.

Pošto je po novom zakonu o privatizaciji Vlada Srbije sada i formalno ovlašćena da traži strateškog partnera svakoj firmi u društvenom vlasništvu (a takvih je još oko 7000) i pošto je i formalno ovlašćena da uzme sve pare (za 70 odsto vlasništva) koje bude uplatio takav strateški partner – ugovor sa Lafaržom bi napokon mogao biti zaključen, ali se ova kompanija sada verovatno ponovo pita pod kojim uslovima taj ugovor može ralizovati mimo volje političkog centra u Novom Sadu i neće li Đinđićev premijerski mandat trajati kraće nego što se očekivalo, a, što je najvažnije, i da li će on, s obzirom na poznatu prisnost sa nemačkim vodećim političarima, održati ranije dato obećanje.

Inače, veliki interes za BFC oslonjen je na činjenicu da je reč o jednoj velikoj cementari, tehničkog kapaciteta od blizu 3 miliona tona cementa godišnje, koja je smeštena na Dunavu i iz koje se može jeftino snabdevati celo evropsko tržište još 100 godina (takva je procena kapaciteta nalazišta lapora na Fruškoj gori). Svi evropski konkurenti za kupovinu Beočinske cementare dobro znaju da se radi o potencijalno veoma profitabilnoj firmi, mada je ona proteklih desetak godina gotovo stalno imala tekuće gubitke (prošle godine 7 miliona maraka). Preciznije rečeno njeni dosadašnji gubici su bili posledica od Vlade stalno kontrolisanih i depresiranih cena, pa je, na primer, tona cementa na domaćem tržištu po odobrenim cenama 1993. godine iznosila 5 nemačkih maraka, kada je na svetskom tržištu cena te tone bila 150 nemačkih maraka. Sada, kada su cene oslobođene direktne kontrole, tona cementa je oko 120 –130 nemačkih maraka, a u tu cenu već mogu da stanu visoki energetski troškovi proizvodnje (uvozni gas prelazi 50 odsto ukupnog proizvodnog troška).

Dimitrije Boarov (AIM)