FRI, 19 OCT 2001 20:28:57 GMT

Kosovska predizborna 'obećanja'

Priština, 19.10.2001.

Predizborna kampanja na Kosovu ulazi već u drugu fazu. Političke partije i nezavisni kandidati se svakodnevno obraćaju i svojim simpatizerima i potencijalnim biračima, obećavajući štošta - i ono što je zaista ostvarljivo sa malo truda i želje, ali i ono što se barem u bliskoj budućnosti ne nazire. I jedno i drugo se doduše može realizovati, ali pod jednim uslovom. Da postoji i stvarna namera međunarodne zajednice - bilo da je u pitanju dodeljivanje donacija ili što se tiče političkog stava. Drugim rečima, malo se šta od obećanog može ispuniti ako nema novca ili pak prihvatljivog političkog rešenja za sve strane koje žive ili se trenutno nalaze na Kosovu. Šta, u svari, u svojim predizbornim programima nude politički subjekti koji, na primer, imaju najviše šansi da formiraju budući parlament Kosova? Kakvu budućnost obećavaju kada je status ove regije u pitanju, odnosno šta bi manjinske zajednice mogle da očekuju od pobednika na opštim izborima?

Gotovo sve albanske političke partije obećavaju građanima da će Kosovo dovesti do nezavisne države i to je zajednička karakteristika njihovih programa. Izuzetak predstavlja jedna mala politička partija pod nazivom Nacionalni pokret za oslobođenje Kosova, koja je u svom programu kao svoj primarni cilj zacrtala ideju ujedinjenja albanskih teritorija na Balkanu, potencirajući da je nezavisnost nedostižna ako se ne reši svealbansko nacionalno pitanje.

Tri su političke partije koje pretenduju na najveći broj mesta u budućem parlamentu Kosova. To su Demokratski savez Kosova (LDK) čiji je predsednik dr. Ibrahim Rugova, zatim Demokratska partija Kosova (PDK) bivšeg političkog lidera OVK Hashima Thacija, i Alijansa za budućnost Kosova (AAK) Ramusha Haradinaja, takođe jednog od bivših komandanata OVK.

Postavljeni politički ciljevi ova tri politička subjekta su od posebnog značaja, jer će institucije Kosova koje će proizaći iz novembarskih izbora funkcionisati na osnovu Privremenog ustavnog okvira koji se oslanja na Rezoluciju 12 44 Saveta bezbednosti OUN. Dakle, te institucije će morati da usko sarađuju sa predstavnicima administracije OUN. U tom kontekstu je i zanimljiva činjenica da nijedna politička partija ne oslanja svoj program na pomenutom najvišem pravnom aktu kojim se ne predviđa rešenje definitivnog statusa Kosova. Ovo upozorenje ili podsećanje od početka predizborne kampanje su više puta isticali članovi medjunarodne administracije na Kosovu, pa čak i Saveta bezbednosti. Međutim, očito da to nije imalo odjeka kod političkih lidera koji se listom zalažu za nezavisnost. Ne ulazeći u to da li se radi o njihovom predizbornom triku ili ne, činjenica je i da ovdašnji građani albanske nacionalnosti sebe više ne vide u sastavu Srbije ili Jugoslavije, sada posebno jer će po prvi put birati svoje predstavnike za centralne organe vlasti. Neki predstavnici političkih partija ne smatraju da je uporno angažovanje za nezavisnost u suprotnosti sa određenim izbornim pravilima. Oni to obrazlažu slobodnim i demokratskim izražavanjem njihovih ciljeva, sve dok se neki od političkih subjekata ne bude angažovao da silom rešava finalni status Kosova.

Za Kosovo ideja o nezavisnosti nije nešto novo. Međutim, za albansko biračko telo bi predstavljalo novinu kada bi neki politički subjekt nastupio sa konkretnim projektom kako ostvariti tu nezavisnost, kao njihov prvenstveni politički cilj. Aktuelno najveća partija na Kosovu - LDK već u prvim redovima svog programa zahteva da se nezavisnost Kosova prizna što pre. Taj zahtev je zasigurno adresiran na međunarodnu zajednicu. Odmah iza nezavisnosti u programu te partije se navodi i sledeće: ''Integracija u NATO, integracija u EU, specijalne veze sa SAD, dobri odnosi sa susednim zemljama, albanske integracije - ekonomske, kulturne i političke od zajedničkog interesa, stvaranje prijateljstva sa narodima regiona, Evrope i sveta i rad na definisanju državnih simbola Kosova'', koji predstavljaju glavne političke ciljeve LDK.

Sa političkog stajališta programe sa sličnim ciljevima imaju i ostale partije. Tako, PDK, aktuelno po veličini druga partija na Kosovu, je u svom programu istakla da je ''nezavisnost Kosova jedino rešenje''. A u sledećim pasusima njihovog programa se objašnjava ''put'' kako stići do te nezavisnosti, gde se potencira da ''PDK zahteva referendum kao demokratsko izražavanje volje građana Kosova, a nezavisnost Kosova je neophodnost za mir i stabilnost u regionu''. Sa ovog aspekta, ova partija posebno poglavlje u svom programu posvećuje i nepovredivosti teritorijalnog integriteta Kosova, gde se fokusira sever Mitrovice i Kosova, koje aktuleno kontrolišu pripadnici srpske zajednice. Što se tiče saradnje sa međunarodnom zajednicom, i ova se partija angažuje za dobre odnose sa SAD i zemljama Zapada i pominje značaj integracije Kosova u međunarodne institucije.

Izgradnja demokratske države Kosova nalazi se na prvim stranicama programa, trećeg po veličini političkog subjekta, AAK. ''Mi smo u procesu stvaranja države, demokratije i slobode. Želimo da živimo slobodni i u miru s drugima. Nezavisno Kosovo je faktor stabilnosti u regionu'', kaže se u tri ključne rečenice političkog programa ove politčke partije, a najveći deo programa posvećen je ekonomskom razvoju.

Isti rečnik političke partije koristile su i ranije ili sada na predizbornim skupovima. Ibrahim Rugova je više puta do sada izjavljivao da je ''Kosovo de facto nezavisno, ali da je potrebno još formalno priznanje međunarodne zajednice''. Na jednom predizbornom skupu on je čak obećao da će se u novom kosovskom parlamentu dati na usvajanje i dokument o nezavisnosti koji treba samo formalno izglasati. Ramush Haradinaj je nedavno pred svojim pristalicama kazao: ''Nikada više ne samo pod Srbijom, već ni sa Srbijom''... Štaviše, ovakva obećanja nailaze na duge aplauze i ovacije građana učesnika predizbornih skupova.

S druge strane, u programima političkih partija se izbegavaju fraze kojima bi se pominjalo njihovo angažovanje za Kosovo kao države Albanaca kao većine, kao što se ne pominju ni mogući vremenski period potreban za ostvarivanje političkog cilja - nezavisne države Kosova. Takođe se ne pominju ni kriteriji i standardi koji se moraju ispuniti ili koji danas nedostaju Kosovu i sprečavaju ga da ima status države. Albanske partije SRJ smatraju samo susednom državom i nikako drugačije, iako je po Rezoluciji 12 44 Kosovo barem formalno u njenom sastavu.

Drugo pitanje, i veoma važno i osetljivo koje takođe obavezuje Kosovo i njegove građane, je tretiranje pripadnika manjinskih zajednica. Do sada se uglavnom govorilo da je za tretman manjinskih zajednica, a ako se uzme u obzir Rezolucija 12 44 Saveta bezbednosti OUN, odgovoran UNMIK - kao administrator, jer ''kosovari nemaju nikakvih ingerencija''. Međutim, kao što je izjavio novi komandant KFOR-a, Francuz Marsel Valentin, do sada se ''igralo sa dva igrača, ali nakon izbora broj se povećava na tri igrača'', imajući pritom u vidu da će deo vlasti preći na kosovare.

Inače, što se tiče dela programa političkih subjekata koji obuhvataju njihov stav oko pitanja manjinskih zajednica, uočljivo je da oni nisu potrošili baš mnogo energije. Samo su uzgred pomenuli da će garantovati i štititi njihova prava. U programu LDK se navodi da ova partija garantuje zaštitu etničkih grupa, njihovu punu integraciju u politilčki, ekonomski i socijalni život društva - države Kosova, očuvanje njihovog nacionalnog, kulturnog i jezičkog identiteta kao i uvažavanje njihove tradicije. Na prvi pogled može se učiniti da je reč o konstruktivnom stavu, ali ako se pogleda faktičko stanje manjinskih zajednica na Kosovu, ni ovaj program ne nudi konkretna rešenja za postojeće probleme.

Politički predstavnici manjinskih zajednica na Kosovu se između ostalog žale da njihovi sunarodnici nemaju dovoljnu slobodu kretanja, no to se uopšte ne potencira u programima stranaka, što dovodi do zaključka da ne postoji vizija o izlasku iz krize. I druge partije u svojim programima samo garantuju prava u skladu sa međunarodnim standardima. Drugi subjekt, PDK, u poglavlju pod nazivom ''Zaštita manjina'', tvrdi da će voditi pravednu i demokratsku politiku prema ovim zajednicama i da im garantuje prava u skladu sa međunarodnim standardima. ''PDK će i dalje dokazivati svim manjinama da njihovu budućnost treba da grade zajedno sa Albancima u demokratskom Kosovu'', kaže se u programu ove partije.

Prema nezavisnim kosovskim analitičarima problem broj jedan na Kosovu je postojanje tzv. srpskih enklava. Međunarodna zajednica je prihvatila privremenu enklavizaciju Kosova jer, kako su naveli njegovi predstavnici, nije pronađen drugi način kako zaštititi Srbe i Rome. Ova samoizolacija kosovskih Srba usledila je nakon rata kada su se prema njima preduzimali akti osvete zbog toga što su pripadnici ove nacionalne zajednice deset godina usko sarađivali sa Miloševićevim režimom koji je, opšti je stav u ovdašnjoj javnosti, na Kosovu vodio politiku genocida. Problem enklavizacije se ne pominje u programima glavnih političkih partija od kojih se očekuje da još sutra rukovode Vladom. Mogući zaključak: Nedostaje način izgradnje, tretmana i prevazilaženja ''bolesnih'' međuetničkih odnosa.

Problem manjinskih zajednica u potpunosti minimizira AAK koja nema posebno poglavlje namenjeno njima. ''Alijansa će stvarati toleranciju, bolje međuljudske i međuetničke odnose'', je sve što oko ovog pitanja piše u njihovom programu. S druge strane, njen predsednik Ramush Haradinaj je jedini albanski lider koji je javno izrazio spremnost da se sretne sa jedinicama ''čuvara mosta'' koji pod kontrolom drže deo industrijskog grada Mitrovice i koji su od UNMIK-a ocenjeni kao paralelna struktura na Kosovu. Haradinajev korak je pozdravljen od strane međunarodnih predstavnika na Kosovu i smatran je kao veoma dobra odluka u pravcu uspostavljanja dijaloga oko postojećih problema na Kosovu.

No, pitanje međuetničkih odnosa i skorog uspostavljanja poverenja je, s jedne strane, koliko značajno pitanje za budućnost svih na ovom prostoru, toliko se, s druge strane, ne nazire da bi se ovaj problem mogao rešiti preko noći. Kosovo još uvek nije uspelo da reši unutrašnje međuetničke probleme nasleđene iz oružanog konflikta i sistema bivšeg Miloševićevog režima. Zbog toga se i očekuje da ovo pitanje bude ključno i prioritetno za sastav budućeg parlamenta, Vlade i izabranog predsednika Kosova.

AIM Priština, Zijadin GASHI