AIM: start



FRI, 21 SEP 2001 11:46:23 GMT

Slovenija i Austrija

Hajderov poen

Koruški deželni poglavar Jerg Hajder (Jörg Haider) iznova je dokazao da je nenadmašan igrač ne samo u domaćoj, nego i u medjunarodnoj politici.

Ljubljana, 20.09.2001.

Hajderovi politički potezi, kojima uspešno izigrava medjunarodnu izolaciju na koju ga je "svet osudio", zaslužuju posebnu pažnju. Uprkos činjenici da se tokom poslednjih godina naročito radikalno i perfidno zauzeo za zatvaranje slovenačkih škola, medija i drugih "manjinskih" institucija u Koruškoj, u medjunarodnoj javnosti se pojavljuje u roli zaštitnika manjina i lidera koji se zalaže za svestrane dobrosusedske odnose. Poseban je cinizam da Hajder kao polugu za politiku permanentnog pritiska na manjine koristi upravo neefikasne mehanizme odlučivanja u samoj Evropskoj Uniji. U tome mu, paradoksalno, zdušno pomaže i slovenačka diplomatija, što zbog inferiornog položaja Slovenije u pregovorima sa EU (za ulazak medju punopravne članice Evropske Unije), što zbog nesposobnosti aktuelnih predstavnika Ljubljane.

Poslednji poen Jerg Hajder je zabeležio posle promocije nanovijeg dogovora o medjusobnom vraćanju dokumenata izmedju Koruškog arhiva u Klegenfurtu (Celovec) i Arhiva Slovenije. Pošto je obelodanjen dogovor o razmeni arhivske gradje, Jerg Hajder je nedavno posetio Sloveniju, sve kako bi članovi njegove delegacije (direktor Arhiva u Klagenfurtu s pratnjom) predali direktoru slovenačkog državnog arhiva i ministarki za kulturu gradju koju je do sada čuvao arhiv iz Klagenfurta. Time su, prema mišljenju Jerga Hajdera, ispunjene "najvažnije odredbe starog jugoslovensko-austrijskog sporazuma iz 1923. godine".

Tako je u arhiv Slovenije vraćeno 45 originalnih dokumenata iz perioda od 14. do 19. veka, šest rukopisnih knjiga iz 17. i 18. veka, 2.123 takozvanih "Kranjskih spisa", sudski dokumenti, kupoprodajna pisma i drugi akti koji su nastali na tlu sadašnje Slovenije. Konačna razmena ostale arhivske gradje trebalo bi da se obavi korz dva meseca. Naravno, ni koruški poglavar nije otišao iz Slovenije praznih ruku. Slovenačka ministarka kulture predala je Koruškom arhivu 21 originalan dokument iz perioda od 1406. do 1654. godine koje su parafirali i izdali različiti carevi, pape, kardinali i druge velmože.

Tom prilikom je ministarka kulture naglasila "ekskluzivnost" dogadjaja, pošto se radi o dogovornoj razmeni izmedju dva arhiva, formalno bez patronata države. Direktor slovenačkog Arhiva Vladimir Žumer je istim povodom izjavio kako bi takva razmena, da se desila ranije, "u jugoslovenskim vremenima, mogla biti velika politička senzacija u odnosima izmedju Jugoslavije i Austrije". Zašto to danas nije bio slučaj, objašnjava Alfred Ogris, pregovarač koji se još 1977. godine zalagao za tzv. "pragmatično rešenje, uz neposrednu razmenu koruško-slovenačke arhivske gradje, bez posebnog potpisivanja sporazuma izmedju država". Do te razmene u vreme postojanja SFR Jugoslavije nije došlo zato što je "jugoslovenska strana to pitanje uvek povezivala sa hrvatskim i srpskim zahtevima, te sa slovenačkim zahtevima u vezi Štajerske". Ideja je reaktivirana posle osamostaljenja Slovenije. Na inicijativu pokrajinskog arhiva iz Klagenfurta 1995. godine su ponovo obnovljeni razgovori u okviru kojih je došlo do nekoliko radnih susreta na kojima je dogovoren obim razmenjene gradje.

Sve bi bilo sjajno kada bi time i slovenačka diplomatija postigla bar neki spoljnopolitički poen; ovako je ispalo da se Rupelov kabinet s tim, na prvi pogled "odličnim primerom dobrosusedske saradnje", uistinu pobrinuo za sjajnu spoljnopolitičku promociju Jerga Hajdera, pristavši uz to i na poraznu degradaciju vlastite države. Jer, u ovom slučaju nije presudno to što je arhiva konačno vraćena, već pod kojim uslovima i kada je došlo do razmene. Izjave za medije odisale su zadovoljstvom zbog "uspeha" koji ranije nije bio moguć zbog "hrvatskih i srpskih zahteva". Da je to sasvim tačno, arhiv bi Ljubljani bio vraćen još pre deset godina, odmah posle osamostaljenja Slovenije. Istina je, dakle, nešto drugačija; sporazum po modelu "pragmatičnog rešenja" do sada nije bio moguć iz tri razloga, prevashodno. Prvo, zato što bi time bilo zaobidjeno medjunarodno pravo koje jasno odredjuje da svaka država mora bez uslovljavanja predati svu arhivsku gradju novonastaloj državi, dakle gradju koja se odnosi na teritoriju države koja preuzima deo teritorije prethodne zajedničke države. Jugoslavija i Slovenija su nastale i na teriotoriji nekadašnje Austrougarske. Stoga "pragmatično rešenje" do sada nije bilo moguće, pošto je isključivalo deo arhiva (ne samo arhivsku gradju koja bi trebalo da bude predata sadašnjoj Hrvatskoj ili Srbiji, nego i slovenačkoj Štajerskoj)...

Najzad, takav parcijalni sporazum izmedju Slovenije i jedne austrijske pokrajine o vraćanju arhivske gradje degradira Sloveniju kao državu i svodi je na nivo Bečke provincije. Tako je smatrano do sada, sve dok nije došlo do najnovije "razmene" arhiva u Ljubljani. Umesto da se razmena obavi na osnovu medjudržavnog ugovora potpisanog izmedju Slovenije i Austrije, sve je završeno na osnovu sporazuma izmedju arhiva Slovenije in Koruške, uz aktivnu asistenciju koruške pokrajinske i slovenačke državne administracije. Time je Hajder uspeo da decenijama izvrdavanu obavezu austrijske države prema Sloveniji predstavi kao čin dobre volje pokrajine Koruške, a za uzvrat je nešto akata i poneo iz Ljubljane. Hajder je pride uspeo da sruši i pravnu osnovu sporazuma postignutih izmedju Austrije i Slovenije, zbog čega će biti veoma otežano dalje vraćanje svih drugih arhiva koji pripadaju Sloveniji, a ne nalaze se u Klagenfurtu.

Dobro je tempiran i trenutak vraćanja arhiva; slovenački mediji su proteklih sedmica na široko izveštavali o zatvaranju škola, medija, državnih ureda i drugih institucija u austrijskoj Koruškoj koje su pripadale slovenačkoj manjini. Pozirati u društvu sa Hajderom pred kamerama u takvom političkom trenutku u sred Ljubljane nije samo znak pogrešnog tajminga slovenačkih zvaničnika, već nešto mnogo gore. Hajder svakako zaslužuje čestitke za majstorsko izrugivanje evropskoj izolaciji, dok je za slovenačku diplomatiju ovakav debakl, nema sumnje, još jedna stepenica koju Slovenija mora da predje na putu ka Evropskoj Uniji. Kako sada stvari stoje možda ne bi bilo loše da slovenački MIP, umesto da fingira nekakve odnose sa saveznom vladom u Beču, odmah akredituje svoje predstavnike u Klagenfurtu, kako bi Slovenija lakše prilagodjavala svoju spoljnu politiku zahtevima koruškog poglavara. U Klagenfurtu se ionako odlučuje o svemu, pa bi bilo bar manje "pokvarenih telefona".

Igor Mekina (AIM Ljubljana)