AIM: start



MON, 20 AUG 2001 12:31:39 GMT

Slovenija i Hrvatska

Odžak za sela

Ankete nedvosmisleno pokazuju da većina ispitanika podržava kompromisni predlog sporazuma o razgraničenju slovenačko-hrvatske teritorije na kopnu i moru.

Ljubljana, 18.08.2001.

Slovenačka javnost je detalje oko postignutog sporazuma o granici na moru i kopnu zvanično saznala tek iz informacija koje su osvanule u hrvatskim medijima krajem jula posle posebne konferencije za štampu hrvatskog premijera Ivice Račana. Reakcije na sporazum su bile isprva usporene, a potom sve eksplozivnije. Protesti su bili naročito burni od strane organizacija koje su pod uticajem desničarskih političkih partija, pre svega Narodnjačke partije Slovenije, pošto je ona godinama zastupala rigidna stanovišta u pogledu rešavanja teritorijalnog spora s Hrvatskom; tako su Narodnjaci uistinu i pravi gubitnici na slovenačkoj političkoj sceni, pošto je njihova opcija propala...

U medjuvremenu su se pojavili stručnjaci iz raznih "civilnih inicijativa" s namerom da dokažu da je rečeni sporazum po Sloveniju loš, posebno što je poslednja "medjunarodno priznata" granica izmedju Slovenije i Hrvatske zapravo bila medja "zone B" nekadašnje "Slobodne Tršćanske teritorije", na reci Mirni. Drugim rečima, stav desnice je da bi Slovenija morala od Hrvatske da traži i dobije mnogo više. Ankete javnog mnenja su, medjutim, pokazale da takav radikalizam ne uživa javnu podršku, posebno što čak više od dve trećine ispitanika podržava sadašnji kompromisni predlog o slovenačko-hrvatskoj granici.

Mnogi se pitaju odakle tako nagli napredak u medjudržavnim odnosima, posle deset godina natezanja i relativne stagnacije. Ima nekoliko razloga koji su požurili sklapanje sporazuma o nerešenim teritorijalnim pitanjima; hrvatski premijer Račan i slovenački premijer Drnovšek sada su na polovini svojih mandata, što je idealno vreme za diplomatske uspehe, ali i nepopularne kompromise. Naravno, to nije sve - Hrvatska strahuje od momenta kada će zvanična Ljubljana krenuti da praktikuje "šengenski režim" na svojoj južnoj (za Zagreb - severnoj) granici, a situaciju je olakšala činjenica da ni Slovenija ne želi komplikacije zbog nesredjene razdeobe s Hrvatskom, što bi joj bila otežavajuća okolnost i za prijem u NATO. Najzad, taktično povlačenje Račana iz Piranskog zaliva ima i pouku - to je "dokaz Zapadu da je Račan političar evropskog formata i garant stabilnosti na Balkanu, najmanje onoliko koliko je to Djindjić u Beogradu," ocenjuje kolumnista Mile Šetinc u ljubljanskom Dnevniku.

Kakve su pojedinosti ovog sporazuma? Dogovor kojim su službena Ljubljana i Zagreb podelili nekada jedinstveno, federalno more (u severnom delu Jadrana) sasvim je jednostavan. Slovenija dobija 80,2 % površine Piranskog zaliva, dok ostatak pripada Hrvatskoj. Granica na moru počinje na sredini rukavca reke Dragonje u Piranski zaliv, u tački koja je približno 270 metara udaljena od savudrijske obale. Od te tačke granica teče ravnom crtom do zamišljene kote koja je od hrvatske obale udaljena 1.200 metara, a od slovenačke 3.600 m. Zbog nesimetričnog oblika Piranskog zaliva Slovenija dobija nešto više, a Hrvatska manje Piranskog zaliva. Dalje, granica ide 12 kilometra prema Italiji, po principu usporednika, sve do osimske granice sa Italijom.

Najosetljivije pitanje - pristup Slovenije otvorenom moru (što je bio ključan zahtev Ljubljane) - rešeno je lukavstvom. Slovenija je posle dugogodišnjih muka "dobila" 3,6 kilometara širok i oko 12,77 kilometara dug pojas, koji je već stekao nadimak "dimnik" (čunak). Takav "odžak", površine 46 kvadratih kilometara, imaće kvalitet medjunarodnog mora. To znači da je tu dozvoljeno ribarenje, preletanje, slobodna plovidba, polaganje kablova i slično. Obe države su se dogovorile da u "odžaku" ni jedna strana neće moći da proglasi isključivo ekonomsko zonu ili postavi svoje instrumente. Porsko dno imaće status nepodeljenog epikontinentalnog pojasa, što takodje znači da nijedna od dve države neće imati pravo da sama eksploatiše eventualna podmorska bogatstva. Zanimljivo je da s druge strane "odžaka", dakle prema Italiji, ostaje mali trougao površine šest kvadratnih kilometara, koji treba da predstavlja nekakvu "enklavu hrvatskog teritorijalnog mora". Ta enklava omogućiće Hrvatskoj da zadrži teritoriijalni kontakt sa italijanskim teritorijalnim morem - što je sve vreme bio zahtev hrvatskih diplomata.

Jasno je da je predlog povoljan i za samu Sloveniju. Hrvatska je do sada nudila samo "nesmetan prolaz" brodova kroz svoje teritorijalno more. Loša strana takvog rešenja bila je što bi ona zadržala pravo da zaustavlja brodove u "svom" moru, pa čak i zabrani prolaz ladji iako je ona na putu ka Sloveniji. Drugim rečima, nesmetan prolaz značio je da Hrvatska može da klistira sve što plovi ka Sloveniji. Instalacija "dimnjaka", medjutim, omogućava Sloveniji da u svoje luke prima koga želi, bez nadzora Hrvatske koja više nema pravo da zaustavlja brodove pod stranim zastavama, niti da istražuje šta prevoze. Stoga neki komentatori u Sloveniji zlurado zaključuju da je "Slovenija dobila nešto što joj ne treba i što neće biti samo njeno" (misli se na medjunarodni "odžak"), dok je Hrvatska dala nešto što je samo teoretski bilo njeno. U pomenutom "odžaku" je još prošle godine zajedno sa Italijom utanačen medjunarodni režim uplovljavanja u Tršćanski zaliv...

Što se tiče granice na kopnu, ona je definisana na osnovu stanja na dan 25. juna 1991. godine, kada su Hrvatska i Slovenija proglasile samostalnost. Time je dužina od čak 670 kilometara granice u glavnim crtama rešena komprimisno, izmedju slovenačkih i hrvatskih diplomata. Iako granica većinom prati katastarsku granicu opština, trebalo je dogovoriti i neke izmene. Jer, većina granica opština nastala je još u 19. veku ili čak ranije, pa su mnoge bile bez pravog smisla, pošto teku sredinom korita reka. Razlika do 50 metara u prirodi rašiće se tokom odredjivanja granice na terenu, dok je odstupanja većih od 50 metara bilo svega 53. Od toga je u 33 slučaja rešenje pronadjeno na nivou stručnjaka, dok su zbog preostalih 20 otvorenih pitanja Hrvatska i Slovenija na kartama "trampile" do 700 hektara površina u Prekmurju, u Sekuličima blizu Gorjanaca, u šumama Snežnika i pored reke Dragonje. Pitanje tri sporna zaseoka na južnoj strani Dragonje (Mlini-Škrile, Bužini i Škodelin) rešeno je u korist Hrvatske, iako će stanovnici tih sela imati neke povlastice i s druge strane medje, poput prava da dobiju slovenačko državljanstvo i budu oslobodjeni carina i dažbina za uvoz roba iz Slovenije. Slično je regulisano i sporno pitanje Trdinovog vrha (ili Svete Gere) - severni deo brežuljka, na kome se nalazi odašiljač ostaće u rukama Slovenije, dok druga strana brega, gde je stacionirana kasarna, pripada Hrvatskoj. Obe države su se obavezale da će granicu označiti u roku od pet godina, da će se pridržavati standarda što se tiče zaštite prirode i da će jedna drugoj omogućiti nesmetano snabdevanje vodom u periodu od 30 godina.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)