AIM: start



SAT, 28 JUL 2001 18:20:55 GMT

Slovenija i NATO

Obostrana ljubav

Politička klima u Ljubljani je uzavrela. Vidjeniji evropski političari bukvalno jedni drugima prepuštaju kvaku važnijih slovenačkih institucija, a ono malo vremena izmedju pojedinih poseta ovdašnji političari koriste za lobiranje tokom poseta zemljama EU ili NATO.

Ljubljana, 27.07.2001.

Domaći mediji na široko prenose podsticajne i pohvalne reči pojedinih posetioca odnosno domaćina, ali i samohvalisave izjave vodećih slovenačkih političara, prema kojima je Slovenija takoreći s obe noge već u EU odnosno NATO-u. Malo ko postavlja pitanje kakvi su uistinu interesi i mogućnosti za skorašnji prijem Slovenije u NATO?

Činjenica je da su Slovenci sve sumnjičaviji u neophodnost pridruživanja NATO-u. Nije ništa manje zanimljiva činjenica da niko od priznatih stručnjaka (sa područja nacionalne bezbednosti i odbrane) nije izračunao koliko će poreske obveznike koštati ulazak i opstanak u NATO-u. Postoji samo jedan parametar, izračunat davnog proleća 1994. godine, kada je u političkim krugovima počelo da se šuška o mogućem pristupu NATO-u; tada je jedan analitičar na osnovu analize budžeta, opremljenosti i ugroženosti pojedinih manjih država uključenih u NATO izračunao da bi Sloveniju ulazak u NATO koštao izmedju 800 miliona do milijardu američkih dolara (USD). Začudo, ova tvrdnja tada nije izazvala nikakve komentare ili neslaganja ni u političkoj, još manje stručnoj javnosti... Projekcija razvoja Slovenačke vojske do 2010. godine predvidja porast izdvajanja za potrebe odbrane na 2,3 % bruto nacionalnog dohotka, što uz predvidjeni porast od 4 % godišnje predstavlja približno jednaku sumu zelenih novčanica. Slovenci jesu osetljivi na pitanje trošenja novca koji izdvajaju u državnu kasu, zato nije malo onih koji su skeptični prema NATO-u. Druge, koje novci ne brinu, brinu zbog mogućeg gubitka teško stečene suverenosti, a treći ne bi voleli da umesto turista sa zapada u kratkim pantalonama od Alpa do Jadrana šetaju bahati strani soldati.

Opisano raspoloženje dobrog dela Slovenaca (prema nekim istraživanjima javnog mnenja ima preko 50 % Nato-skeptika) artikulisao je na kongresu podmladak Združene liste socijal-demokrata, stranke koja je nasledila nekadašnji Savez komunista Slovenije. Tek posle melodramatičnog nastupa predsednika partije Boruta Pahora (inače predsednika slovenačkog parlamenta) mladi pripadnici stranke povukli su svoju rezoluciju. Zanimljivo je da prave rasprave nije ni bilo, pošto predsednik stranake nije ponudio ni jedan argument, već je apelovao isključivo na nužnost koalicione kohezije i poštovanja potpisanih obaveza u partnerskom dogovoru sa Drnovšekom i vladajućom LDS.

Da li NATO treba Sloveniju?

Odgovor može biti i pozitivan i negativan; mada je NE bliže istini. U prilog prijema Slovenije u NATO može se navesti nesmetan i logistički podržan prolaz NATO-ovih snaga iz Italije prema Madjarskoj (kao novoj članici Pakta), odnosno dalje prema istoku i jugoistoku. Taj argument, medjutim, ima klimave temelje, jer je još pre nekoliko godina nekadašnji savetnik za bezbednost predsednika SAD Bžežinski u razgovoru sa predsednikom Slovenije Milanom Kučanom naglasio da NATO neće ni pitati za odobrenje za prolaz svojih trupa. To se umalo tako i desilo prilikom preletanja slovenačkog vazdušnog prostora tokom intervencije NATO-a u BiH 1995. godine, odnosno u SR Jugoslaviji 1999. godine; tada, doduše, jesu pitali, ali je Drnovšekova vlada bez ikakve rasprave i bez odobrenja Parlamenta dala svoj pristanak. Drugačiji izbor praktično nije ni imala. Danas se preko Slovenije valjaju kolone italijanskih vojnika na putu prema BiH i Kosovu, pa i prema Madjarskoj (uz jednodnevnu najavu), a pojedina vozila čak i bez najave. Kao da je Slovenija već u NATO-u!

Pogledajmo kakvi su vojni efektivi Slovenije u slučaju sukoba većeg obima. Rečju - gotovo zanemarivi, pri čemu je stvaranje vojske koja bi igrala zapaženiju ulogu u NATO-u nemoguće i izlišno. Otuda je jasno da će slovenačka vojska u zajedničkim operacijama u sastavu NATO-vih snaga igrati potrčkalo, a najverovatnije nikad neće uzeti učešća u nekoj samostalnoj akciji. To se već iskazalo u nekim mirovnim operacijama; npr. kada je odeljenje Slovenačke vojske na Kipru bilo u sastavu austrijskog bataljona, dok je vod vojne policije u BiH uključen u italijanski bataljon. Što je zanimljivost, istorijski gledano, za sve one koji se pitaju zašto jedinice Slovenačke vojske nikako da stignu u sastav američkih snaga?

Američki vojni stručnjaci su prošle godine temeljito pregledali i ocenili stanje u Slovenačkoj vojsci (SV) i dali primedbe i predloge na šta treba dati težište. Predložili su ukidanje avijacije, oklopnih i mehanizovanih jedinica, smanjenje teške artiljerije i povećanje jedinica pešadije obučene za ratovanje u gorskom ambijentu. Amerikanci (iz NATO-a) uočili su da Slovenija nema para da opremi svoju vojsku savremenim NATO oružjem, pa bi zato bilo zgodno da SV preuzme zadatke u kojima se doktrina i vojska NATO-a nije pokazala uspešnom i pored zapanjujuće tehničke nadmoći. Borbe i duži boravak odnosno marš kroz bespuće planinskog sveta jugoistočne Evrope ili Kavkaza traže žilavog i otpornog vojnika. Obuka ciljne grupe za takve zadatke veoma malo košta, a čini se da su Slovenci, kao dobri smučari, prosto predestinirani za takvu službu. Iz opisane američke analize može se zaključiti šta se očekuje od SV u slučaju borbene upotrebe u NATO-u.

Dalje - Slovenija nema poligone za uvežbavanje NATO snaga. Jedini vojni poligon nalazi se u blizini Postojne, ali je stalno na meti lokalnog stanovništva koje želi da otera vojsku. Zna se da stvaranje logističke baze za pozadinsko obezbedjenje NATO snaga u BiH i na Kosovu nije zanimljivo za NATO-ove stratege. Nedavno je potpisan dogovor izmedju luke Kopar i logističke komande NATO-a o korišćenju te luke za pretovar, ali ne i za duže čuvanje i manipulaciju vojnim materijalom. Dakle, Slovenija sa vojnog aspekta i kao oružana snaga nije zanimljiva za NATO. NATO će svoje potrebe, kad ih ima, zadovoljiti drugim formama. Jedna od tih je trilateralna brigada Italije, Madjarske i Slovenije. Mada brigada postoji samo na papiru, Italijani se trude da bi je što pre oživili bar u zajedničkoj komandi u Udinama. Učešće u toj brigadi automatski obavezuje Sloveniju da omogući nesmetan prolaz pripadnicima vojski ostale dve države preko svoje teritorije, pa je utoliko člansatvo u NATO-u gotovo suvišno. S obzirom da NATO svoje intervencije u trećim zemljama želi da prikaže kao očuvanje svetskog mira, nema te zemlje pa ni Slovenije, koja bi odustala od učešća u obezbedjivanju mira, pa će tako pripadnici slovenačke vojske učestvovati, iako simbolično, u operacijama po celom svetu, mada isključivo na minornim ili preopasnim zadacima.

Na kraju, treba priznati da Slovenija ni politički nije zanimljiva za NATO. Period hladnog rata je prošao, a zna se i da je Titova Jugoslavija još pre nekoliko decenija jednom nogom već ušla u NATO - kada su SAD stvarale slične paktove po celom svetu ne bi li okružile tadašnji Sovjetski Savez i komunističke zemlje istočnog bloka. U poslednje vreme, medjutim, Buš govori o partnerstvu s Rusijom, ne o neprijateljstvu. Buš i Putin su u Ljubljani pominjali Kaspijski bazen i nedotaknute zalihe nafte kao moguće krizno žarište. U tom kontekstu treba gledati interes SAD i NATO-a na jugu Balkana - kao odskočnu dasku za moguću vojnu intervenciju na naftom bogatim područjima Istoka. Zato bi prijem Slovenije u NATO, pre i mimo ostalih nekadašnjih republika Titove Jugoslavije, zasigurno izazvao u rečenim državama neočekivane i nepoželjne reakcije. Zaključak? Više je argumenata da NATO ne treba Sloveniju, nego što ima razloga da Slovenija postane članica NATO-a.

Treba li Sloveniji NATO?

Odgovor je ponovo na rubu pozitivnog i negativnog. Pogledajmo, prvo, koji su razlozi da Sloveniji ne treba NATO? Već je pomenuto da će ulazak u NATO koštati Sloveniju mnogo, a da zauzvrat neće dobiti toliko apanaže iz zajedničke kase. Prilagodjavanje SV standardima NATO-a skupo je, jer to znači posebno školovanje oficira na šta Slovenija izdvaja više nego simbolična sredstva, posebno za štabno i komandno obrazovanje. Slanje brigadira Slovenačke vojske Toneta Krkoviča, na primer, na potpuno nepotrebno školovanje u Englesku koštaće slovenačke poreske obveznike preko 10.000 engleskih funti, obaška plata i troškovi boravka. Zastrelo naoružanje koje je Slovenija nasledila od JNA treba zameniti novim ili stečeno modifikovati. Ali ni to nije džabe; recimo, modifikacija tenka T-55 porasla je od predvidjenih 500.000 nemačkih maraka (dem) na preko milion dem. Već sada više od polovine vojnog budžeta odlazi na funkcionalne troškove (plate, osiguranja i druga izdvajanja za osoblje). Amerikaci neprekidno ističu potrebu rapidnog povećanja vojnog budžeta i novih izdvajanja, dok Drnovšek sluša puls biračkog tela i uporno zadržava rast vojnih troškova.

Poklonici NATO-a ističu kao prednost da bi Slovenija ulaskom u Pakt ojačala sopstvenu nacionalnu bezbednost. Ako se pogleda okruženje, medjutim, postaje jasno da Slovenija ni danas niti u dogledno vreme neće biti ugrožena stranom vojnom silom od strane kakve susedne ili neke druge zemlje. Iako neke komšije (sa izuzetkom Madjarske) iskazuju neke pretenzije i neslaganja prema Sloveniji. Ta neslaganja se rešavaju, srećom, isključivo političkim sredstvima. U želji da što pre udje u EU ili NATO Slovenija pristaje na gotovo sve zahteve susedne Italije. Tako je po kratkom postupku i gotovo bez debate posle pritisaka Italije izmenila svoj ustav tako da državljani zemalja EU mogu da kupuju nepokretnosti u Sloveniji, dok državljanima država nastalim na tlu nekdašnje SFR Jugoslavije čak odriče ranije stečeno vlasništvo.

Očekuje se da će u istom stilu Slovenija postupiti i prema austrijskim zahtevima. Priznata je nemačka manjina u Sloveniji, a razvlašćenim grofovima će najverovatnije biti vraćena imanja. Šengenska granica sa Karavanki silazi na Kupu i Sutlu na zahtev Austrije. Pitanje je hoće li Sloveniju ostale članice EU želeti pošto ispuni sve zahteve svojih suseda? Šta, na primer, ako tada neka druga članica EU izrazi neslaganje sa prijemom Slovenije? Slovenački političari dobro pamte Genšerova obećanja iz 1991. godine da će Slovenija odmah biti primljena u EU. Njegov naslednik Kinkel nije ni pocrveneo kada se odlučno usprotivio prijemu Slovenije u NATO, prilikom prvog odlučivanja o proširenju. Jasno je da će Slovenija, ako udje u NATO, biti prinudjena da pristane na sve zahteve moćnijih država i suseda radi mira u kući. Zasigurno Francuzi ili Nemci u zahtevima Italijana neće stati na stranu Slovenaca, u nekoj kriznoj situaciji. Dakle, čini se da Sloveniju čeka napeta budućnost, puna odricanja, uz satisfakciju da je ipak medju prvima uspela da udje u elitne evropske klubove.

Argument protiv ulaska u NATO predstavlja i činjenica da će Slovenija izgubiti deo >teško stečene suverenosti<. U NATO-u svakako neće moći da diktira politička rešenja kao što je to činila u nekadašnjoj Jugoslaviji. Svoju vojsku u društvu NATO-vih vojnika i oficira neće moći da razvija kao što je gajila svoju TO uz prisustvo JNA. Već sad je izvesno da nikada ni jedan visoki slovenački oficir neće biti na nekom značajnijem komandnom položaju u NATO-u, a kamoli načelnik Generalštaba ili zamenik saveznog ministra... Jeste da se privrednici nadaju obimnim poslovima u proizvodnji naoružanja i vojne opreme za NATO, ali i to je stvar za diskusiju. Ono što se čini kao dobar posao može predstavljati mrvice sa bogatog stola i (uz nisku cenu radne snage) proizvodnju manjih sklopova. Mercedes, Puh, Iveco neće oživeti proizvodnju vojnih kamiona u TAM-u. Već danas je proizvodnja oklopnih vozila Pandur sasvim zavisna od Austrijanaca. Ukratko, kako stvari sada stoje, pre će se dogoditi da Slovenija bude primorana da kupuje od NATO država i onu opremu koju sada sama proizvodi.

I najzad, ključno pitanje - pored svega rečenog, može li Slovenija ostati izvan NATO-a? Teško. Okružena sa dve članice (Italija, Madjarska), mada je treća - Austrija, neodlučna i teško napušta svoju neutralnost. No, kao članica EU svakako će podržati političku pa ako treba i vojnu intervenciju prema ne-članovima. Uostalom, još dok Austrija nije bila u EU već samo sastavni deo zapadnog demokratskog sveta, Istok i tadašnja Jugoslavija gledali su je kao potencijalnog saveznika NATO-a. Vezivanje zvanične Ljubljane za Zagreb bilo bi, s druge strane, kontraproduktivno i beznačajno, ukoliko istovremeno ne bi došlo do povezivanja s drugim državama na jugoistoku. A kako i te zemlje teže ka EU i NATO-u, to je Slovenija više nego prinudjena da svim snagama zalegne za ulazak u EU ili NATO, što pre. Iako je slovenačko naprezanje za ulazak u NATO više u funkciji ulaska u EU, gde je istinski interes službene Ljubljane.

Zato se Slovenija nada da će prijem u NATO obezbediti realnu podršku ili bar dostojanstveno posredovanje SAD u odnosu na vodeće evropske ili susedne zemlje, u njihovim zahtevima prema Sloveniji. Bilo to u neposrednom interesu države ili ne, jasno je da Slovenija ne može izigravati Don Kihota medju balkanskim državama. Mora da se prikloni jačem i, za sada, jedinoj sili - NATO-u.

Milan Gorjanc (AIM, Ljubljana)