AIM: start



THU, 26 JUL 2001 15:18:31 GMT

Srpska vlada protiv Milana Panića

Djindjićeva terapija u ICN-u

Dva dana nakon jasnog stava Vlade da preuzme "Galeniku", održan je novi sastanak nadležnih ministara sa upravom ICN Jugoslavije iz kojeg se moglo zaključiti da će se stari prijatelji, Đinđić i Panić, ipak, nekako nagoditi

AIM, Beograd, 26.7.2001.

Samo dan nakon što je guverner NBJ Mlađan Dinkić obznanio famozni spisak srpskih tajkuna koji treba da plate porez na ekstra profit, republička Vlada se oglasila saopštenjem u kojem je poručila da ICN "Galenika" ima novog direktora i novi Upravni odbor, izabrane, dakako, od strane te iste vlade. To je, praktično, značilo da je poslednja runda tihog rata između srpske vlade i američkog biznismena srpskog porekla, Milana Panića, predsednika kompanije ICN Farmasjutikals, završena u korist države. Činjenica da je vlada postavila "svog" čoveka na čelo ove farmaceutske kuće znači da će ona u narednom periodu upravljati fabrikom, a ne Panićev jugo-američki menadžment.

Da li je ova odluka ažurirana zbog toga što se na Dinkićevom spisku našlo i ime gospodina Panića (doduše, bez preciznog objašnjenja ko tu koliko duguje),ili je stigao trenutak da se, sa liste poslova koje srpski premijer Đinđić obavlja sam, konačno odradi i ovaj, videće se u narednom periodu. Može se pretpostaviti da su oba ova faktora – Dinkićeva hajka na velike kompanije koje su pod sumnjivim okolnostima zgrnule bogatstvo i Đinđićeva davna rešenost da se obračuna sa Panićem i fabriku vrati državi – učinila svoje.

"Akcionarsko društvo 'Galenika' pripada državi Srbiji, koja je svoj kapital prenela Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, zato što Milan Panić (vlasnik ICN) nije poštovao ugovor, koji je potpisao početkom devedesetih i nikada nije platio za razvoj ove fabrike. Umesto toga, Panić je iz 'Galenike' samo uzimao a to je jedina fabrika koja u njegovom sistemu radi", deo je prilično oštrog saopštenja Zavoda za zdravstveno osiguranje Republike Srbije, objavljenog na dan kada je vlada odredila novog direktora ove fabrike. Ton poruke nije ostavio mesto za dilemu o rešenosti države da ovu priču istera do kraja.

Upravo zbog toga je dodatnu zabunu unelo novo oglašavanje Vlade, samo dva dana nakon imenovanja direktora, kojim se javnosti objašnjava da je tokom vikenda (!?) održan sastanak premijera Đinđića, ministra za finansije Božidara Đelića, vlasnika ICN Milana Panića i rukovodeće ekipe fabrike. Rešeno je da se u upravljačku strukturu ove kuće ne dira do odluke Međunarodne arbitraže, inače nadležne da reši spor oko vlasništva.

Onoliko koliko je prvo saopštenje vlade pokazalo jasnu nameru da fabriku vrati pod okrilje države (ma šta to u ovom trenutku značilo), toliko je drugo saopštenje otvorilo prostor za razmišljanje na temu: da li su se to stari prijatelji iz Saveza za promene, opozicionari Đinđić i Panić, opet našli na istoj talasnoj dužini, u pokušaju da izdejstvuju neki kompromis?

Deo sindikalno organizovanih radnika jugoslovenskog ICN, iako zadovoljan potezima Vlade, veruje da je ovaj sastanak tekao u tom pravcu i pribojava se da će se, po njima dobro započeti posao, ipak zaustaviti. Na sastanku su, navodno, doskorašnji čelni ljudi kompanije uveravali predstavnike Vlade da su u poslednjih devet meseci, koliko vode fabriku, uspešno radili svoj posao te da im, zbog toga, treba omogućiti da i u narednom periodu imaju deo upravljačkog kolača. Bar dok arbitraža u Parizu ne odluči ko će suvereno vladati ovom kompanijom.

Od 23. jula, u "Galenici" su ekipe finansijskih, deviznih i tržišnih inspektora, rešenih da provere koliko su tačne tvrdnje bivšeg rukovodećeg kadra o ispravnosti poslovanja. U isto vreme, radnici fabrike su, rečeno nam je u jednom od tri postojeća sindikata, na tronedeljnom kolektivnom odmoru. Praktični rezultat ove dve činjenice – posete tri inspektorata i kolektivnog odmaranja radnika – je da se lekovi ne proizvode u ovom periodu i da su, stoga, ona optimistična obećanja o punim apotekarskim policama (pa još sniženim cenama lekova) pod ozbiljnim znakom pitanja.

Na udar države na ICN, ova kompanija, tačnije njen jugo-američki menadžment, odgovorila je nastavljanjem medijske kampanje, ovog puta obučene u nešto agresivnije ruho. Nebojša Pešić, doskora prvi čovek ove fabrike u ime ICN (pošto je fabrikom rukovodio tročlani privremeni organ) je odluku Vlade uporedio sa nekadašnjim julovskim upadom u ICN i osorno poručio da je ICN u pravu "i da će se, zbog toga, boriti i sa samim Bogom a ne sa gospodinom Đinđićem".

Iako su se Panić i njegovi poverljivi ljudi u jugoslovenskom ICN trudili da nikada izričito ne apostrofiraju srpskog premijera kao svog protivnika, vodeći celu bitku u maniru: "Vlada ne zna šta radi, ali mi ćemo joj, kao poslovni i iskusni ljudi, objasniti da smo mi u pravu", Pešićev izlet pred novinarima je pionirski bar u jednoj stvari: prvi put je istaknuto ime Zorana Đinđića i prvi put je, ne baš uvijeno, poručeno da će se "panićevci" boriti protiv njega. Dan-dva nakon toga, održan je vikend-sastanak u prostorijama srpske vlade koji je mnogima mirisao na kompromis, ili bar na njegov početak.

Ovakav trend u pregovorima između Panića i Đinđića, dve ključne osobe u internom (dakle, bez međunarodne arbitraže) rešavanju spora – oličen u kombinovanju pritiska i popuštanja – nije novitet u njihovim međusobnim odnosima. Možda je upravo činjenica da su njih dvojica bili deo istog opozicionog talasa i doprinela utisku da je spor "Panić vs Vlada" dobrim delom uzrokovan i nekim ličnim sukobom ova dva čoveka.

Mada mu kurtoazija ne dozvoljava da to često ističe, a inat ga prisiljava da se time katkad pohvali, Panić povremeno natukne srpskom premijeru i njegovom probranom kabinetu kako da nije bilo njegovih para teško da bi oni danas sedeli u ministarskim foteljama. Novac koji se slivao iz Panićevog džepa u preteču Demokratske opozicije Srbije – Savez za promene neko danas može i da omalovaži, ali samo ako hoće da bude maliciozan. Tada je svaka parica bila više nego dobrodošla, a svaka podrška iz sveta koja je preko Panića mogla da doplovi, više nego korisna. Sudare ličnih sujeta, kojih ni u ovoj koaliciji nije manjkalo, a koji se, po pravom srpskom običaju, pamte i do danas, bilo je lakše prevazići uz zelene novčanice i ohrabrenja iz američkog Kongresa: oba poklona stizala su od Milana Panića.

Da li je još tada bilo govora o tome da se Paniću ostavi fabrika čak iako on nije ispunio sve uslove iz ugovora, potpisanog početkom devedesetih, zarad bratskog ponašanja u vreme pohoda na režim, nije najjasnije. Rešenju ove enigme mogla bi doprineti rečenica koja se, kažu, mogla čuti na sastancima Kolegijuma srpske vlade a koju su kasnije preneli i neki mediji. Stavljena je u usta premijera, prvog i najodlučnijeg među jednakima: "On nam jeste davao novac da rušimo Miloševića, ali to ne znači da moramo da mu damo Galeniku!".

Tom rečenicom je predsednik Vlade ukazao na dve stvari: prvo, da je dovoljno pragmatičan da bi dozvolio da profitabilnu fabriku prepusti nekome ko za njeno korišćenje nije platio potrebnu cenu i drugo, da je isto tako dovoljno pragmatičan da lavinu novca ,koja bi mogla da potekne ukoliko ova kuća počne normalno da radi, bar delimično preusmeri u slivove Demokratske stranke. Stari, dobro oprobani mehanizam, samo malo bolje upakovan u modernu tehnokratsku odeždu: vratićemo fabriku državi i od silnog oduševljenja našim potezima u slavu radničke klase, niko neće ni primetiti da je u igru vraćen model zvani "uhlebljenje partijskog interesa".

Tako se na mestu direktora "Galenike" našao čovek koji se zove Zvonko Ostojić, široj javnosti nepoznat. Ali, u DS-u znan kao čovek koji je vlasnik jedne od najvećih stomatoloških ordinacija u Beogradu, a u "Galenici" kao potencijalni kupac tzv. "pogona dentala", tj pogona koji proizvodi sredstva potrebna za stomatološko-protetičarske intervencije. Vrednost ovog pogona procenjuje se na nekoliko miliona dolara te se, shodno tome, može proceniti "težina i značaj" ovog zainteresovanog kupca. Da je DS očigledno "zagrizao" u ICN potvrđuje još jedan splet okolnosti: najpre, iz pregovora o statusu ove kompanije potpuno je izbačen aktuelni ministar zdravlja, dr Obren Joksimović, kadar DSS-a. Potom, bilo je govora da je kandidat za mesto direktora fabrike dr Predrag Obradović, pomoćnik ministra zdravlja i član iste stranke. Međutim, oba Koštuničina čoveka su efektno zaobiđena u ovoj podeli karata.

Iako je očigledno sa se iza kulisa vodi bitka, zvanično nam je saopšteno da će konačnu reč dati Međunarodna arbitraža u Parizu. Ovo telo treba da kaže da li je Panić ispunio sve obaveze kada je sklapao ugovor sa tadašnjom "Galenikom" AD. Trebalo je, kažu papiri, da Panić uplati 50 miliona dolara na račun švajcarske banke UBS ,a da 220 miliona dolara uloži kroz tzv. nematerijalna sredstva, odnosno kroz prenošenje prava na ICN Jugoslaviju za četiri jedinjenja, tj. četiri potencijalna nova leka. Koliko bi novca ova fabrika dobila da su ta četiri jedinjenja u međuvremenu postala lekovi, sam Bog zna. Stručnjaci ICN-a kažu da je protekli period suviše kratak za pojmove farmaceutske industrije i da je nemoguće da jedinjenje za tako kratko vreme prođe kroz sve faze ispitivanja i postane lek od kojeg se može izvući profit. Dosada je samo jedno od četiri jedinjenja registrovano u Americi i reč je o leku "tijazafurinu".

Radnici nemaju više strpljenja da čekaju, što su dokazali i stalnim organizovanjem štrajkova, pobuna i drugih oblika konfrontacija sa "ajsienovcima". Ni oni im, međutim, ne ostaju dužni te dosada ni suspenzije i otkazi "pobunjenicima" nisu bili neostvarljiva pretnja u ovoj fabrici. Deo zaposlenih koji je protiv Panićevog rukovodstva sklon je da tvrdi da je deo novog vladinog kabineta protiv toga da država preuzme rukovođenje fabrikom. Tu nimalo ne štede minsitra pravde, Vladana Batiča, čoveka koji je bio pravni zastupnik kompanije u sporu sa državom, a koji se proslavio liderstvom nad postoktobarskim upadom u fabriku, kada je ťoteranaŤ režimska vodeća ekipa.

Onoliko koliko je Panić imao "popusta" pri kupovini najveće fabrike lekova u bivšoj Jugoslaviji i onoliko koliko su mu u tome pomogli ljudi bliski Miloševiću (Dušan Mitević je čovek koji je Panića doveo) toliko je danas, istom vrstom "bratskih" veza, ovaj biznismen vezan za novu srbijansku garnituru na vlasti.

U šumi tako neraščišćenih odnosa biće teško utvrditi ko je u pravu. U međuvremenu, lekove na policama naših apoteka obezbeđuje Evropska unija, kao deo paketa pomoći demokratskoj vladi Jugoslavije. Sva je prilika da će se taj trend nastaviti i ubuduće.

Suzana Miličić (AIM)