AIM: start



TUE, 17 JUL 2001 18:21:10 GMT

Poslednja Jugoslavija

Peripetije pred rasplet

Vidovdansko izručenje Slobodana Miloševića Tribunalu u Hagu izazvalo je politički potres koji je u protekle dve nedelje produbio podele u DOS-u, srušio saveznu vladu i SR Jugoslaviju doveo korak bliže raspadu

AIM, Beograd, 17.7.2001.

Beogradsko leto sve je vrelije, stvarno i politički. Ni sporazum o formiranju nove savezne vlade sigurno neće doprineti lakšem disanju, naročito sujevernih građana, budući da je sklopljen i objavljen u petak, 13. jula. Predsednik SRJ Vojislav Kostunica prihvatio je predlog Socijalističke narodne partije da novi premijer bude Dragiša Pešić, ministar finansija u kabinetu Zorana Žižića. Prema prvim, poprilično šturim izjavama, nova savezna vlada imaće samo devet ministarstava i potpredsdnika zaduženog za ekonomske odnose sa inostranstvom. Ukidaju se ministarstva vera, poljoprivrede, sporta i zdravlja, a od postojeća dva formira se ministarstvo za saobraćaj i veze.

Demokratska opozicija Srbije (DOS) dobiće pet, a crnogorska koalicija za Jugoslaviju četiri ministarstva i mesto saveznog premijera. Prema izjavi Predraga Bulatovića, predsednika Socijalističke narodne partije (SNP) Crne Gore, novi raspored snaga u saveznoj vladi onemogućava preglasavanje između njenog srpskog i crnogorskog dela, što on smatra bitnom promenom u odnosu na stanje pre 28. juna. Dragoljub Mićunović, jedan od lidera DOS-a i predsednik Veća građana savezne skupstine, obavestio je novinare o dogovoru po kom nova vlada nastavlja sa radom na reformama, nastojeći "da očuva Jugoslaviju dok se priprema platforma za ustavno preuređenje".

S obzirom na zbivanja koja su prethodila i sledila izručenju Slobodana Miloševića, čak i pomenute škrte izjave deluju suviše optimistički. Neuspeh u postizanju dogovora između DOS-a i koalicije za Jugoslaviju o usvajanju zakona o saradnji s haškim Tribunalom koji bi izglasala savezna skupština, na čemu je posebno insistirao predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica, doveo je do toga da savezna vlada - bez članova iz Crne Gore, osim jednog koji je svojim prisustvom i uzdržanošću pri glasanju omogućio donošenje odluke - saradnju omogući donošenjem uredbe. Na zahtev Miloševićevih branilaca, Ustavni sud SRJ - takođe u nepotpunom, "Miloševićevom" sastavu - rutinski je suspendovao primenu uredbe do ocene njene ustavnosti. Vlada Srbije reagovala je istog dana, 28. juna, donoseći odluku o saradnji tj. izručenju Slobodana Miloševića - pozivajući se na odredbe "Miloševićevog" ustava Srbije - verovatno kad je on već bio u helikopteru za Tuzlu. Na odluku su se potpisali svi članovi Đinđićevog kabineta, ali i neki savezni ministri, nekolicina faksom iz inostranstva; potpredsednik Miroljub Labus direktno sa donatorske konferencije koja je SR Jugoslaviji donela 1,28 milijardi dolara. Premijer savezne vlade, Zoran Žižić (SNP), podneo je ostavku, što je automatski dovelo do pada kompletne savezne vlade.

Posledice tih događaja će, po svemu sudeći, ostati trajne i nesumnjivo uticati na političke odnose u Crnoj Gori i Srbiji, onoliko Jugoslavije koliko je preostalo, ali i na DOS, koaliciju koja je 5. oktobra prošle godine srušila Slobodana Miloševića sa vlasti. U protekle dve nedelje žestina izjava, optužbi, protivoptužbi i objašnjenja koje su dali akteri zbivanja nadmašila je čak i standarde radikalskih istupa u Skupštini Srbije. Oni su, uostalom, i brojniji i glasniji na tekućim protestima i demonstracijama protiv "izdajničke" predaje-prodaje: spram njih, Miloševićevi socijalisti tek se uče "srbovanju". Vojislav Koštunica je način izručenja Miloševića Hagu nazvao državnim udarom, a svoj položaj predsednika savezne države opisao kao položaj taoca međunarodne zajednice s jedne, i unutrašnjih političkih snaga, s druge strane. Crnogorska koalicija za Jugoslaviju, opozicija u matičnoj republici, optužila je DOS za dvoličnost - naročito potpredsednika vlade Miroljuba Labusa zbog načina na koji je "smuvao" donošenje uredbe - i zapretila raskidanjem koalicije ukoliko se odnos prema SNP kao političkom partneru iz nužde bitno ne promeni.

Premijer srpske vlade, Zoran Đinđić, nastojao je da deluje u skladu sa reputacijom pragmatičnog i odlučnog političara koja mu se očigledno dopada, ali iz koje poprilično često "isklizne". Optužbu da je Milošević već bio na putu za Hag dok je vlada o izručenju tek odlučivala demantovao je neuverljivo, o tome da li je Vojislav Koštunica bio obavešten dao je čitavu seriju izjava ("jeste znao", "ćutao je, pa je rekao 'da'", "njegov ministar je znao", "obavešten je", "nije bio obavešten... ali ni ja nisam sve znao") i dopustio je sebi neukusno, takođe kontraverzno, samohvalisanje otkrivanjem tehničkih detalja operacije. Čini se da izručenje ili bar način na koje je izvedeno nije naišao na pohvale ni u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ako se Đinđićeva najnovija naprasna odluka o uvođenju veronauke u prve razrede osnovnih i srednjih škola već od septembra, bez ikakvih priprema, i najava nastavka gradnje hrama sv. Save mogu dovesti u vezu. Kako god bilo, analitičar beogradskog nedeljnika "Vreme" taj potez je okvalifikovao kao Đinđićevo ubrzano podizanje crkve pokajnice, aludirajući na ubistvo Karađorđa, slanje glave sultanu i vrlo brzo pokajanje ubice.

Osim teških reči, brze odluke poslednjih dana dovele su i do posledica čiji bi se značaj mogao pokazati tek u budućnosti. Koštuničina Demokratska stranka Srbije (DSS) donela je odluku da u skupštinama Srbije i Vojvodine svoje predstavnike izdvoji iz zajedničkih, poslaničkih klubova DOS-a. Istu odluku donela je i Nova Srbija (NS) Velimira Ilića, "prvoborca" srpske oktobarske revolucije i samoproglašenog kandidata za mesto predsednika Srbije, a najavljuje je i Pokret za demokratsku Srbiju bivšeg načelnika Generalštaba VJ Momčila Perišića. Teorijski bar, 46 poslanika DSS i 8 poslanika NS "ubijaju" dosadašnju komotnu većinu DOS-a u Skupštini, što pre može značiti opreznije ili tegobnije dogovaranje koalicionih partnera u buduće, nego saradnju sa skupštinskom opozicijom koju čine socijalisti, radikali i bivša Arkanova Stranka srpskog jedinstva(SSJ).

Zahtevi crnogorske koalicije za Jugoslaviju u pregovorima o formiranju nove savezne vlade naveli su potpredsednika u ostavci, Miroljuba Labusa, da prošle nedelje Vojislavu Koštunici, Zoranu Đinđiću i svom bivšem "šefu" Zoranu Žižiću uputi pismo kojim ih obaveštava da odlazi na zasluženi odmor, uz molbu da ga obaveste kad se pregovaračka farsa završi. Javnosti inače nepoznat kao plahovit, u čemu ga nadmašuje samo Vojislav Koštunica, Miroljub Labus je kopiju pisma dostavio medijima, tako da su ljubitelji skandala saznali da je u proteklih meseci Labus radio i umesto premijera Zorana Žižića. Ovaj je na to odgovorio porukom da, šta god da je radio - "uglavnom korektno" - Labus je radio za Žižića i po njegovom nalogu. Čini se da je razlog za ovo prepucavanje zahtev SNP i koalicije za Jugoslaviju da u novoj saveznoj vladi preuzmu kontrolu nad ministarstvom finansija ili ekonomske saradnje sa inostranstvom. U svakom slučaju, prevelik zalogaj - ne zbog kvalifikacija i kadrova, već zbog činjenice da Đukanovićeva Crna Gora odavno ne finansira savezni budžet s jedne, i očekivanog priliva sredstava iz inostranstva, s druge strane.

Dr Slobodan Samardžić, stručnjak za pitanja federalizma i političkih zajednica, savetnik Vojislava Koštnice, zapaža da je u prostor nastao sukobima unutar DOS-a i, u većoj meri, DOS-a i koalicije za Jugoslaviju, spremno uskočio - Milo Đukanović. Proteklih meseci ponešto utišanja, kampanja za samostalnu Crnu Goru ponovo se rasplamsala. Milo Đukanović, crnogorski premijer Filip Vujanović i savetnik Miodrag Vuković dobacili su već razigranim prepucavanjima nove šlagvorte: referendum o samostalnosti najavljen je za mart iduće godine, razgovore o budućnosti treba da vode republičke, Đukanovićeva i Đinđićeva vlada, formiranje nove savezne vlade samo "otežava posao i odlaže susret s neminovnim" jer je "krpljevina" i "ćorav posao"... Odziv na tu vrstu poruka ne bi se mogao nazvati očekivanim spram intenziteta unutardosovskih rasprava. Savezna vlada će biti formirana, a svi učesnici slažu se u tome da je njen cilj nastavak uključivanja u međunarodne institucije i nastavak rada na pripremama zajedničke platforme za ustavno preuređenje zajedničke države. Zoran Đinđić je na izjavu kolege premijera Filipa Vujanovića da će (nezakazani) razgovor dve vlade "na sasvim kvalitetan, jasan i prihvatljiv način prezentovati potrebu da se međusobni odnosi regulišu u smislu saveza nezavisnih i međunarodno priznatih država" odgovorio: "Umoran sam više od taktiziranja Crne Gore". Kao uvređen Đinđićevom porukom da bi, pošto se svi slažu kako je izjašnjavanje o statusu Crne Gore neophodno, već jednom trebalo održati taj referendum a ne beskrajno ga najavljivati i odlagati, Milo Đukanović je odgovorio da Srbija ne može i neće određivati kada će se Crna Gora izjasniti.

I tako, usred nepodnošljivo sparnog i vrelog leta, građani Jugoslavije nagađaju šta će se sledeće desiti. Dr Slobodan Samaržić predviđa dva mogućna raspleta sadašnje situacije. Oko načela federacije s minimalnim funkcijama - ljudska prava, spoljni poslovi, odbrana, osnovi ekonomskog sistema te saobraćaj i veze - slažu se vladajući DOS i koalicija za Jugoslaviju, i sve srpske opozicione stranke. Potpunu samostalnost Crne Gore traže Liberalni savez (LS)i Socijaldemokratska partija(SDP), a "razvod pa labavo venčanje" program je Đukanovićeve Demokratske partije socijalista (DPS). Drugim rečima, odluka će zavisiti od toga da li će DPS platformu o preuređenju federacije prihvatiti ili odbiti. U drugom slučaju, teško se može govoriti o bilo kakvoj Jugoslaviji. Čak i da SNP odnosno koalicija za Jugoslaviju privuče većinski deo biračkog tela u narednih nekoliko meseci, to neće ukinuti očiglednu činjenicu političke podeljenosti Crne Gore. U tom slučaju, po oceni dr Slobodana Samaržića, na političkoj sceni bi se samo promenili akteri.

Sudeći po govoru na praznik 13. jula, dana ustanka Crne Gore, Milo Đukanović nastoji da tradicionalni deo biračkog tela privuče na svoju stranu. U njegovoj interpretaciji, crnogorski komunisti su 1941. godine obnavljali državnost Crne Gore, izgubljenu pod pritiskom velikosrpskih ambicija 1918. Ovoj reinterpretaciji istorije možda ne bi trebalo pridavati odviše značaja, da ona indirektno ne potvrđuje ocenu političkih analitičara da je predsednik Crne Gore u proteklim godinama isrpio "svoj" rezervoar u biračkom telu, te da su dve sestrinske partije, DPS i SNP, "zakovane" za "svoje" delove biračkog tela. U proteklih deset godina u Crnog Gori nije nastala niti se u senci dva krila bivših komunista razvijala autentična opozicija. Što se Srbije tiče, očigledna je izvesna ravnodušnost prema pitanju osamostaljivanja Crne Gore. Veći interes javnost pokazuje za pitanja sopstvenog svakodnevnog života, u kome se za proteklih osam meseci malo šta uočljivo promenilo na bolje. Tek potom ljudi se mogu zabavljati pitanjem da li će se, kada i na koje frakcije raspasti DOS. Osnovne četiri grupacije - Đinđićev DS sa satelitima, DSS uznet Koštuničinom popularnošću, vojvođanski "autonomaši", regionalne,nacionalne partije - jasno su vidljive, kao i nesumnjiva prednost DSS u odnosu na sve druge stranke pojedinačno ili u koalicijama. Otuda, verovatno, i izvesno nestrpljenje vojvođanskih "autonomaša" da se pitanje Vojvodine reši teritorijalno pre nego na nekim eventualnim novim izborima, kao i povremeno neočekivano velika Đinđićeva verbalna spremnost na rekonstrukciju republičke vlade - bez ičijih izričitih zahteva za to.

Pretposlednji čin antičke tragedije, peripetije, razrešavao je često deus ex machina, božansko uplitanje u zbivanja. U zapletima produžene jugoslovenske drame, ni milosrdni anđeli nisu se pokazali dorasli toj ulozi. Otuda, koliko god paradoksalno i neverovatno zvučalo, u ovom slučaju mora se osloniti na ograničeni ljudski razum.

Aleksandar Ćirić (AIM)