AIM: start



TUE, 03 JUL 2001 04:50:05 GMT

Milošević u Hagu - moguće implikacije po Kosovo!

Priština, 01.07.2001.

O slanju Miloševića u Hag predstavnici Albanaca su reagovali sa kašnjenjem, i, kako se moglo i očekivati, kao raštimovani klavir. Saopštenja, izjave partija i političara bila su zakasnela, rutinska, bez neke dobro promišljene teze oko uticaja akta njegovog izručenja na sudbinu Albanaca i Kosova. Za razliku od partija i političara, elektronski mediji su odmah reagovali još iste noći. Izmenili su uobičajene programske šeme i počeli su da bombarduju javnost dokumentarnim emisijama koje su gledaoci i slušaoci već videli i čuli po ko zna koji put. Radio stanice su svoje programe otvarale stavovima slušalaca. I prvi i drugi jedva su dočekali da prekinu monotoniju svakodnevnih šablona, ali se nije moglo videti niti čuti ništa novo ili barem interesantno za taj posebni trenutak. U toj opštoj buci teško je bilo razabrati neki stav koji bi vredelo izdvajati, što ne znači da i takvih stavova nije bilo.

Uzimajući u obzir sve ranije i sada iskazane stavove, može se zaključiti da su albanska gledišta, iako raštimovana, ipak ispala dosta uniformisana. Miloševića je optužio Haški sud upravo zbog izvršenog zločina na Kosovu. Međutim, svi su ovde ocenili da je on poslat tamo nakon snažnih uslovljavanja i pritisaka Zapada, gde je svoj interes našlo i sadašnje srpsko društvo. U pitanju su velike sume novca bez kojih se ne može obnoviti posrnula srpska privreda. U odvojenim razmišljanima se zacrtava i ocena da će slanje Miloševića u Hag dobiti istinski smisao tek kada se otvori nova stranica između država i naroda Balkana, istovremeno i u njihovim unutrašnjim odnosima. S te tačke gledišta, ovde su iznete velike sumnje još od svrgavanja Miloševića sa vlasti prošle godine. Veoma pragmatična objašnjenja srpskog premijera, Zoran Đinđića, i unutarsrpska neslaganja oko ekstradicije Miloševića, potvrđuju albanske sumnje da srpsko društvo i država još uvek nisu spremni za promene koje bi stavile pod znak pitanja ciljeve Miloševićeve politike kao i suočavanja sa praktičnom primenom te politike, koje je nanela mnogo zla narodima bivše Jugoslavije.

Ovde se s razlogom smatra da će prva i najznačajnija kušnja o eventualnim promenama u Beogradu biti Albanci i Kosovo. U tom smislu nije zapažena i najmanja promena. Zato, od zaokreta sudbine Miloševića u albanskim krugovima, barem u bliskoj budućnosti, se od Beograda ne očekuje ništa pozitivno što bi pomoglo procesima smirivanja i konsolidacije na Kosovu. Nasuprot. Od hapšenja Miloševića aprila ove godine, brojni analitičari i intelektualci smatraju da će Srbija, sada uz veću međunarodnu podršku, biti istrajnija u zahtevima za integraciju Kosova u okviru nje. Albancima za sada to izgleda nemoguće. Ali, ko zna kako bi se mogli odvijati procesi u relativno dužem periodu vladavine međunarodne administracije (UNMIK).

UNMIK i svetska diplomatija ne kriju da bi želeli da vide demokratsko Kosovo u demokraskoj Srbiji, ili kako to kažu uljepšanije, u okviru demokratske Jugoslavije. Zato, mnoge mere UNMIK-a u sklopu njegove delatnosti, posebno u oblasti privrede, skreću vodu u mlin očuvanja veza Kosova sa Srbijom i vraćanja njenog uticaja. U oblasti politike, najilustrativniji primer je faktička podela Mitrovice, gde UNMIK već dve godine toleriše kontinuitet srpskog pravnog sistema sa posebnom policijom, bez obzira na uniformu i naziv, i koje i dalje primenjuje Miloševićevu politiku. Isto je i u drugim srpskim enklavama. U albanskim krugovima se iznose velike sumnje da su u njima našli utočište i mnogi ratni zločinci. S druge strane, albanski faktor nije pokazivao organizacione, delatne, kreativne i druge sposobnosti kako bi dokazao da zna da traži i otvara puteve za praktično oživotvorenje, i korak po korak, projekta sticanja nezavisnosti Kosova od Beograda. Bez obzira na to šta misle Albanci, sve dok njihovi predstavnici ne pokazuju zrelost u rukovođenju kosovskim društvom u skladu sa demokratskim principima i prijateljstva sa susedima, projekat nezavisnosti i dalje ostaje nesiguran.

Ovi problemi u velikoj meri su povezani i sa slanjem Miloševića u Hag i posebno sa njegovim suđenjem. Oko ovih pitanja, u prvim albanskim reagovanjima su se mogla zapaziti dva karakteristična stava. Jedan, koji bi se mogao smatrati nešto optimističnijim, je izneo Adem Demači, a drugi nešto pesimističnije, se pojavio u redakciji dnevnika ''Koha ditore''. Demači iznosi dve teze. Pošto se slaže sa ocenama da je Milošević poslat u Hag zbog novca koji je potreban srpskom premijeru Zoranu Đinđiću da ostane na vlasti i za uništenu srpsku privredu, Demači tvrdi da će suđenje Miloševiću imati velike i pozitivne posledice po Kosovo. Po njemu, ''...Hag će dokazati da je Srbija izgubila sva prava, čak i moralna, nad Kosovom. Upravo procesi koji će se odvijati protiv ratnih zločinaca, sa Miloševićem na čelu, će dokazati da je stremljenje Albanaca za sticanje nezavisnosti od Srbije realna i fundamentalna činjenica za stabilnost Balkana i Evrope''. Druga Demačijeva teza je da će se ''...izručenjem Miloševića rasvetliti hegemonistički, fašistički i kolonijalistički ciljevi i postupci srpske države na Balkanu. Ovo skidanje maske će predstaljati šansu za popravljanje nekih grešaka koje međunarodna zajednica čini u odnosu na Kosovo, pošto je samo njegova nezavisnost rešenje koje obezbeđuje mir na Balkanu.

U komentaru redakcije dnevnog lista ''Koha ditore'' ocrtava se ideja koja sugeriše da ne bi trebalo očekivati brzo otvaranje ovih pitanja. Čak, iznosi se i stav da će i srpsko društvo nastojati da se nikad ne suoči sa posledicama prethodne politike, za šta je postojao konsenzus u sprskom društvu i politici. Prema komentaru, opšte priznato mišljenje o ''prodaji'' Miloševića može biti samo deo istine. Iako je novac možda bio jedan od glavnih razloga, ipak ''...mlada srpska demokratija pokušava da njegovim izručenjem zatvori još jedno tamno poglavlje u istoriji srpske nacije. Zato, ne bi trebalo da se niko začudi ako, ubrzo, Srbi ponovo zaćute u vezi sa telima masakriranih albanskih civila, dece i majki, koji se otkrivaju po Srbiji, i ako proces suđenja u Hagu posmatraju kao neki film''.

Druga teza komentara je da bez obzira na to šta budu uradili Srbi u vezi sa zločinima koji su vršeni u njihovo ime, Albanci barem ne bi trebali nikad da zaborave šta su pretrpeli i od koga. ''Nije zadatak nas, bivših žrtava, da kažemo susedima Srbima šta treba da čine. Ali, naš zadatak je da ne zaboravimo 28 jun (dan kada je Milošević predat Hagu), i takođe da ne zaboravimo da je to istina. Pošto nije na nama da govorimo šta treba da nauče susedi Srbi, onda barem našu decu treba da naučimo da uvek znaju ko im je sused''.

I sasvim na kraju, još nekoliko reči o nekim činjenicama koja svakako treba imati u vidu povodom izručenja i suđenja Miloševića u Hagu. Ako ne usledi i proganjanje i suđenje konkretnih zločinaca, ovde se ocenjuje da će njegovo suđenje biti samo jedan mali korak u primeni zakona i pravde. Ocenjuje se da je na Kosovu ubijeno oko 11.000 ljudi i da je do temelja razrušeno ili oštećeno do 250.000 kuća. Individualizacija zločina se ne može izvršiti bez izvođenja pred lice pravde onih stotina i hiljada miloševića koji su svojim rukama izvršili te zločine. Bez toga, ni formalno se ne može uspostaviti pravda. Gonjenje konkretnih kriminalaca, posebno nekadašnjih suseda Albanaca, još od završetka rata predstavlja izvor svakodnevnih tenzija i čini uzaludnim nastojanja za uspostavljanje niti komuniciranja između Srba i Albanaca. Ne bi bilo ni moralno očekivati da će spektakularna sudjenja poravnati zločine i da će smiriti duhove mrtvih i živih na Kosovu.

AIM Priština, Fehim REXHEPI