AIM: start



SAT, 30 JUN 2001 03:30:27 GMT

Privremena privreda i političko-diplomatski rezoni

Priština, 29.06.2001.

Kosovska carinska služba prikuplja više od 90% sredstava kosovskog dela konsolidovanog budžeta Kosova. Osim carina i akciza, na granici se ubira i porez na promet u visini od 15% vrednosti robe. Samo oko 7% ovog dela budžeta prikuplja Poreska služba Kosova u unutrašnjim prometu. U razvijenim zemljama odnos između izvora sredstava budžeta države je suprotan. U tim zemljama carina je veoma selektivna. Ili se štite domaći proizvodi carinama i ostalim taksama, ili se stimuliše proizvodnja oslobađanjem njenih elemenata od carina i drugih uvoznih taksi.

Već druže vremena kosovski biznismeni i stručnjaci zahtevaju da se i u kosovskoj privredi primene selektivne carine i takse. Insistira se na tome da repromaterijal i uvozna oprema za proizvodnju podvrgne nižim nametima ili da se u potpunosti oslobode od uvoznih taksi, kao što se to radi u razvijenim zemljama. Ovdašnji međunarodni zvaničnici koji odlučuju o ovim pitanjima, u principu prihvataju opravdanost takvih zahteva. Ali, kažu da se Kosovo nalazi u nenormalnom privrednom stanju. Koliko god da su ubedljivi i logički, ovi se zahtevi ne mogu realizovati zbog toga što se moraju obezbediti sredstva za budžet Kosova, od kojeg zavisi funkcionisanje nekoliko segmenata od životne važnosti po kosovsko društvo: zdravstvo, obrazovanje, ostale javne službe, uključujući i demokratske institucije koje su u razvoju.

Iako nezadovoljni, kosovski biznismeni i eksperti imaju razumevanja za ove stavove međunarodne administracije (UNMIK). Ali, oni istovremeno iznose na videlo duboke nedoslednosti u praktičnoj primeni uredbi (zakona) UNMIK-a, koja nanose veoma velike štete i budžetu i privredi Kosova. Uveliko dokazuju da se s jedne strane ne oslobađaju od carina i poreza robe za investicije na Kosovu, a s druge strane Srbija, Crna Gora i Makedonija, koji su najveći izvoznici roba na Kosovu, uživaju privilegije u toj trgovini čak i na uštrb samog budžeta Kosova. Ove zemlje uživaju apsurdne privilegije koje se s ekonomske tačke gledišta ne mogu ničim opravdati. Utoliko gore što su njihove privilegije otvorile široke mogućnosti za velike fiskalne zloupotrebe i ilegalnu trgovinu.

Na kontrolnim punktovima sa Srbijom i Crno Gorom, koji zbog protesta lokalnih Srba često ne funkcionišu, ubire se samo porez. Čak službe na tim punktovima se i nazivaju službama za ubiranje poreza. To znači da se na tim punktovima ne ubiraju carine i akcize za robu koja ulazi iz tih zemalja, čak i za robu koja je proizvedena u trećim zemljama. Ima dosta elemenata koji navode na zaključak da carinu i akcizu ubiraju srpski šverceri, koji imaju punu kontrolu nad protokom roba na severnom delu Kosova. Na taj način, Kosovo jednostavno postaje tržište za plasiranje tuđih roba.

To je moguće pošto se ovdašnja administracija stalno dvoumi, i to ne samo u privredi, već i u drugim oblastima. Zato, i ne treba da čudi činjenica što Kosovo nema ekonomsku politiku, ni globalnu ni operacionalizovanu, i ono što bi se moglo nazvati razvojnom strategijom. Praznine u ovim poljima direktno su povezane sa dilemama oko definitivnog statusa Kosova. Na taj način postaje jasno zašto se u oblasti privrede deluje polovičnim merama i danas za sutra. Oni koji odlučuju o ovim pitanjima misle da bi na taj način mogli biti zadovoljni ili nezadovoljni i Beograd sa svojim saveznicima i Kosovari. Navodno, prave se koncesije obema stranama i postiže se tako neka vrsta kompromisa. Međutim, kada je reč o privredi, Kosovari ne mogu prihvatiti takvu logiku niti da budu zadovoljni, pošto ta logika u najboljem slučaju izaziva tapkanje na mestu, a realno ona vodi prema propasti privrede. Na kraju krajeva, sve će se to lomiti na leđima Kosovara. Beograd je u sasvim drugačijem položaju, on bi bio zadovoljan da bilo šta izvuče od Kosova, čak u eventualnom privrednom slomu on može računati da će izvući mnogo više.

Brojni eksperti, posebno oni iz Instituta Riinvest u Prištini, već od prošle godine upozoravaju na negativne posledice zbog takvog pristupa privredi, što bez obzira na želje, ima za posledicu očuvanje kolonijalističkih privilegija Beograda. Osim velikih nedoslednosti u fiskalnoj politici i velikom povećanju ilegalne trgovine i raznih zloupotreba u trgovini, oni kao negativan primer iznose i stav UNMIK-a po pitanju privatizacije. Kao što je poznato, UNMIK je odbio privatizaciju bivših objekata u društvenom vlasništvu i umesto nje, bez ikakve alternative, primenjuje politiku izdavanja pod zakup. Oni koji su tako odlučili u proleće prošle godine, i koji i sada odbijaju svaku inicijativu u pogledu privatizacije, kažu da nije privatizacija već izdavanje pod zakup najbolji put za aktiviranje tih objekata u okolnostima kada nije jasan status bivšeg društvenog vlasništva a ni status Kosova. Pozivanje na zakone Beograda, koji je silom podržavio i srbizirao sve osim vazduha, lokala, kuća koje je razrušio i privatnog zemljišta. Iako su zvaničnici koji odlučuju tvrdili da je izdavanje pod zakup jedna od metoda koja je korišćena i u drugim zemljama u tranziciji, jasno je bilo da je reč o pravdanju pred neinformisanom javnošću, čak i pred onim političarima, partijama i navodnim domaćim ekspertima koji su svakako morali biti informisani i znati te stvari, ali koji ih na žalost ne shvataju ni dan danas. Kosovski eksperti koji dobro poznaju ove stvari kažu da je izdavanje pod zakup korišćeno i u drugim zemljama u tranziciji, ali samo kao dopunska mera i u kombinaciji sa mnogim drugim merama privatizacije. Istovremeno, dodaju da ni u jednoj zemlji ono nije dokazano kao uspešan način privatizacije. Na Kosovu se izdavanje pod zakup primenjuje od sredine prošle godine. Od oko 300 objekata u bivšem društvenom vlasništvu, pod zakup je izdato svega oko 10, možda do 15, i još uvek se ne može reći da li je izdavanje pod zakup u nečemu izmenilo stanje tih objekata ili je donelo na Kosovu svežeg kapitala kojeg vredi pomenuti. Mesecima, ovdašnje novine pune stranice sa tenderima za izdavanje pod zakup, a interesovanje je sve manje. U poljednje vreme je povećano interesovanje nekih privatnih kosovskih firmi koje kao garanciju posedovanja kapitala predstavljaju vlasništvo nad velikim površinama zemlje. Ali, Kosovu je potreban svež kapital. Kada bi se zemlja smatrala takvom, onda bi se prvo trebao utvrditi pravi vlasnik, ali u nedostatku elementarnih katastarskih dokumenata na Kosovu tako nešto je nemoguće.

Međunarodni direktor za komercijalizaciju, kako se uljepšano naziva izdavanje pod zakup, pri Departmanu za industriju i trgovinu, Vojtek Mlodziejevski, je izjavio pre izvesnog vremena da je izdavanje pod zakup izabran kao drugi način aktiviranja bivših privrednih kapaciteta u društvenom vlasništvu, pošto ostavlja otvorenim pitanje vlasništva i pošto se sad, iz brojnih razloga, privatizacija ne može primeniti. Zatim, dodaje on kao neku vrstu objašnjenja, mi ne možemo čekati dok se ne stvore uslovi za usvajanje i primenu privatizacije, pošto se ne zna koliko će trajati ovo privremeno stanje. Ne može se dati jasnija ocena koja sugeriše da će se u ovim i drugim ekonomskim pitanjima koja su uslovljena političkim i diplomatskim rezonima, tokom čitavog privremenog perioda delovati polovičnim merama i od slučaja do slučaja. Ako to nije neka pretnja, onda se već sada može reći da u narednim godinama privremenog stanja, ekonomiju Kosova očekuju mnogo teži izazovi nego u dosadašnje dve godine međunarodne administracije. I dok se može zamisliti život sa kompromisima na političkom polju, u privredi je to nemoguće. To bi izgledala i kao politika koja ima za cilj privremeno obezbeđivanje fizičke ekzistencije ljudi.

AIM Priština, Fehim REXHEPI