AIM: start



FRI, 22 JUN 2001 11:47:04 GMT

Srbija ulazi u kapitalizam ?

Privatizacija: Strah od nepoznatog

Novi Zakon o privatizaciji daje prednost prodaji imovine nad poklanjanjem. Njegovo usvajanje izaziva mnogobrojne strahove vezane za neuspeh cele operacije, stah od zloupotreba, bogaćenja, otpuštanja radnika, povećane odgovornosti poslovodnih organa, a i privatnici se baš ne raduju, jer su se mnogi obogatili na račun društvene imovine, koja se ovim zakonom ukida.

AIM, Beograd, 21. 6. 2001.

Odzvanjanje reči srpskog premijera Zorana Djindjića da usvajanje novog Zakona o privatizaciji predstavlja istorijski čin i upozorenje ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića da je ovaj propis od presudne važnosti za reformu još se nije stišalo u skupštinskom zdanju, a sednica republičkog parlamenta je morala da bude prekinuta zbog malog broja poslanika. Ako se nastavi takva praksa i zbog okolnosti da je privatizacioni zakonski paket (propisi o angeciji i akcijskom fondu ) opterećen s oko 500 amandmana poslanička rasprava mogla bi da potraje i preko dve nedelje.

Čak i ako tako bude usvajanje novog Zakona o privatizaciji, koji suštinski menja prethodni propis nije ugroženo jer Vlada raspolaže s komotnom većinom koja joj obezbedjuje da bez rizika šalje svoje predloge u parlament, čak kada se, kao ovoga puta, medju amandmanima nalaze i primedbe skupštine Vojvodine, koja je nezadovoljna prenaglašenom centralicacijom privatizacije u kojoj glavnu ulogu ima srpska vlada.

Glavne odlike novog Zakana su uvodjenje obavezne i vremenski oročene ( na četiri godine ) privatizacije, te davanje prednosti prodaji pred poklonom. Zakonom se predvidja da 70 procenata firme ide na prodaju, a ostatak se daje zaposlenima i gradjanima u obliku besplatnih akcija. Ove akcije zaposleni i gradjani mogu da prodaju na berzi. Sredstva koja se slivaju u akcioni fond namenjena su, pre svega, promeni sadašnje nepovoljne strukture srpske privrede kroz razvoj malih i srednjih preduzeća, popunjavanju ispražnjenog penzionog fonda, financijskom pokrivanju socijalnih programa preko kojih će se pomoći radnicima koji će ostati bez posla, zatim vraćanju spoljnih dugova, ispunjavanje obaveza prema deviznim štedišama, te isplati obeštećenja gradjanima kojima je nacionalizacijom i konfiskacijom svojevremeno oduzeta imovina.

Zakon predvića dva oblika privatizacije: tendersku ( javni poziv potencijalnim kupcima ) i aukcijsku. Prva je namenjena prodaji firmi u državnoj svojini ( ima ih oko 150 ), a druga ostalim društvenim preduzećima ( računa se na oko sedam hiljada ). Uvodjenjem većinskog privatnog vlasnika Srbija s ovim zakonom i formalno ulazi u svet kapitalizma, a njegova primena će neizbežno dovesti do ostalih drastičnih promena u svim društvenim sferama. Zbog toga upućeni tvrde da je proces privatizacije politička "operacija", koja se obavlja u sferi ekonomije.

Zbog neizbežnog rizika od zloupotreba i promašaja mnogi je smatraju izuzetnom prljavim poslom u kojem nos treba dobro začepiti, a oči širom otvoriti. Iako je srpski zakon pravljen na osnovu dobrih i loših iskustava zemalja koje su obavile prelzak u kapitalizam, s namerom da se izbegnu njihove greške, nema pouzdane garancije da će privatizacija u Srbiji dati samo dobre rezultate. Reč je o poslu koji poput leka ne leči jednako uspešno sve bolesnike koji su oboleli od iste bolesti.

Srpska privreda je obzbiljan bolesnik, čija ukupna spoljna i unutrašnja dugovanja, procenjena na više od 50 milijardi DEM prelaze njenu vrednost, tim pre što ona raspolaže sa zastarelom tehnologijom, koja ne može da proizvede robu koju bi tržište prihvatilo. Drastično opadanje izvoza u poslednja dva meseca, čak i u beneficiranim uslovima od strane Evropske unije, predstavlja slikoviti primer njene nekonkuretnosti u pogledu kvaliteta proizvedene robe.

Ovakvo stanje privrede glavni je razlog što je napušten dosadašnji koncept poklanjanja imovine zaposlenima i uvedena prodaja preduzeća. Naime, zaposleni ne raspolažu kapitalom kojim bi obnovili svoje firme u tehnološkom pogledu, pa bi umesto imovine nasledili dugove. Srbija ulazi u proces privatizacije s neskrivenom nadom da će svoju privredu podići na noge jedino uz pomoć ulaganja stranog kapitala. Pre toga ona očekuje da je inostrani poverioci oslobode od vraćanja dve trećine spoljnog duga koji je procenjen na oko 12 milijardi dolara. Ispunjavanje ovih očekivanja vezana su za izvršavanje obaveza prema spoljnjem svetu, pri čemu se isporučivanje optuženih za ratne zločine smatra prioritetnim zadatkom i zahteva hitno reagovanje.

Postavljajući sam sebi pitanje šta to može Srbija da ponudi na prodaju stranim ulagačima, s obzirom da je njena privreda u bankrotu srpski premijer odgovara da je to, pre svega, tržište, odnosno očekivanja stranih ulgača da na srpskom tržištu mogu da ostvare dobit ukoliko ulažu u proizvodne kapacitete. Motiv je zarada, a on se povećava saznanjem da je radna snaga jeftina, tehnološki relativno dobro osposobljena, te izazovom da je Srbija poslednja neuzorana "ledina" u delu evropskih država koje prelaze u kapitalizam koja u dogledno vreme može da postane i kokoš koja nosi "zlatna jaja".

Iako su strana ulaganja jedina mogućnost koja može Srbiju da izvuče iz sadašnje situacije koja je svrstava medju najsiromašnije države sveta, gde milion ljudi živi ispod granice siromaštva, ponudjeni koncept privatizacije, još pre početka parlamentarne debate, izazvao je polemičke rasprave. Na kraju se dilema svodi na izbor izmedju opredeljenja da li Srbija treba da se razvija otvaranjem prema svetu i od njega očekuje materijalnu i financijsku podršku za svoj razvoj ili će on da bude oslonjen na negovanju nacionalnog ponosa.

Zakon o privatizaciji predstavlja prvi, ali ne jedini korak kojeg Srbija, u pogledu stvaranja ambijenata za privlačenje stranog kapitala treba da povuče. Još nije, u pravnom pogledu, sačinjen sistem zaštite stranog ulagača od rasprostranjene prakse domaćeg voluntarizma, niti je vidljiva pouzdana zaštita od dolaska tzv. špekulativnog kapitala. Privatizacija državnih firmi je okrenuta prama strateškim partnerima, odnosno multinacionalnim kompanijama koje bi bile zainteresovane za oživljavanje proizvodnje u Srbiji, odnosno za saradnju na dugu stazu. Prodaji će da budu ponudjene najpre najbolje firme kako bi se s kapitalom, dobijenim od njihove prodaje kupila "šminka" za firme koje su u jadnom stanju.

Svojevremeno je Slobodan Milošević interesujući se kod rukovodstva kragujevačke "Zastave" da li je u inostranstvu pronadjen neko ko bi uložio novac u ovu fabriku dobio odgovor da ne brine, jer će već naći nekog kog će da prevare. Kragujevačka fabrika, sa svojih 30-ak hiljada zaposlenih još nije našla kupca.

Proces privatizacije izaziva mnogostruke strahove. Jedni se plaše da neće da uspe, zbog čega bi sadašnja vlada mogla da padne, drugi se boje da će se ljudi u ministarskom kabinetu i bliski njemu da obgate. Radnici strahuju za posao, jer se nagoveštava da će oko pola miliona ljudi da ostane bez posla, što za zemlju gde 40 procenata radno sposobnih ne radi predstavlja golemi socijalni rizik. Poslovodni organi strahuju od privatnog vlasništva jer se povećava njihova odgovornost za poslovanje firme, što im je bilo nepoznato u ambijentu drštvene svojine koju je je njen tvorac Edvard Kadelj nazvao svačijom i ničijom. Ni privatnici baš nisu previše obradovani, jer su se dosad uglavnom bogatili na račun osiromašenja društvene imovine. Postoji i strah da će lošu privredu bez para da kupe loši momci s parama, koji će da se pojave tek u drugom krugu kada se akcije pojave na tržištu.

Ratomir Petković (AIM)