AIM: start



THU, 14 JUN 2001 22:49:31 GMT

Nacionalizam

Duboko pušteni koreni

AIM, Beograd, 14. 6. 2001.

U šumi rasprava o saradnji sa Haškim tribunalom, odnosima izmedju Srbije i Crne Gore, krizi na jugu Srbije, ili započetim reformama, javnost u Srbiji ostaje nema i gluva za mnogo toga što se dešava na javnoj sceni.

Tako, recimo, "uživajući" u predstavi koju im radikali maltene svakodnevno priredjuju u Skupštini Srbiji, bez obzira na to koja je tačka dnevnog reda u pitanju, retko kome je palo na pamet da se upita kako je uopšte moguće da se u parlamentu pojavljuje čovek koji je javno priznao da je bilo etničkog čišćenja u Sremu devedesetih godina, da su u tome zdušno učestvovali i pripadnici njegove partije, i da je to sasvim u redu. Kakav to imunitet štiti poslanika koji širi nacionalnu mržnju pa nadležni organi ne reaguju? Odnosno, zašto ne reaguju kada lider jedne partije, za sada još uvek u okviru DOS, i doskorašnji pripadnik samog vrha aktuelne vlasti, braneći se od optužbi za seksualno uznemiravanje pripadnica lepšeg pola, javno izjavi da je "doživeo da ga smene dva Bosanca", nedvosmisleno aludirajući na poreklo dvojice svojih dojučerašnjih partijskih istomišljenika. Da li pravi odgovor leži u zapažanju da ni oni koji se nalaze na visokim državnim funkcijama nisu imuni od toga da ljude dele po njihovoj nacionalnoj pripadnosti pa zato lako prečuju kada poslanici namerno izvrgavaju ruglu kolegu zbog njegovog porekla, ili i sami kao ključni argument u odbrani od neprimerenih napada potegnu nacionalno poreklo nekog od poslanika.

U Srbiji, koja je i inače ustavno definisana kao država svih njenih gradjana, naročito posle promena do kojih je došlo, ovakvih propusta ne bi smelo da bude, a pogotovu ne bi smelo da se dogodi da izostanu reakcije na njih. A izostale su. Mediji su stidljivo zabeležili da je manje od devedeset poslanika DOS glasalo za poverenje ministru pravde Vladanu Batiću i da su se poslanici DSS uzdržali od glasanja, ali je njihova znatiželja bila zadovoljena kada su saznali da poslanici Koštuničcne partije svoj glas Batiću nisu dali jer smatraju da je pogrešio kada je Haškom sudu izručen bivši predsednik opštine Prijedor Milomir Stakić, optužen za ratne zločine. Nije ih preterano zanimalo objašnjenje zašto. Jednima je bila dovoljna predpostavka da je to uradjeno jer je Stakić izručen sudu pre donošenje dugoočekivanog zakona. Drugi se nisu libili tumačenja da je to kazna koju Batić treba da plati jer je Hagu isporučen jedan Srbin. U svakom slučaju Batićev istup u srpskoj skupštini u vezi Šešeljeve nacionalne (hrvatske) pripadnosti niko nije pomenuo. Nisu javno nažalost, pomenuli ni oni koji su za Batićev ostanak u Vladi glasali. I naknadno izvinjavanje ministra pravde za skupštinskom govornicom mnogima je promaklo, a onima kojima nije, najbliže je tumačenje da je ono rezultat nekih "privatnih" razgovora.

Koliko su bitni ovi primeri? Sociolozi tvrde mnogo. Jednostavno, poslednjih desetak godina, nacionalizam je na ovom tlu naneo premnogo zla. Sa posledicama se i dalje suočavamo i pitanje je kada će taj proces biti okončan. Mediji, a naročito televizija, u sve su to veoma umešani. Baš kao i ličnosti sa političke scene. Ako javnost u Srbiji i dalje bude izložena nacionalističkoj pomami koja se može iz dana u dan slušati u direktnim prenosima Skupštine Srbije ili brojnim tv kontakt emisijama, ako u vestima o poginulim, nestalim i ubijenim, kao i optuženim za zločine, u prvi plan bude isticana njihova nacionalna pripadnost, kako će onda trinaestogodišnjaci iz Kragujevca koji su smatrali sasvim ispravnim da izazivaju pripadnike drugih nacija dižući tri prsta na izletu u Sanmdžaku, znati da su i oni pogrešili, a ne samo oni koji su potegli kamenice da bi "zaštitili svoj nacionalni identitet". Kako će se odgovornim za ono što se dogodilo njihovoj deci osetiti roditelji i nastavnici koji ih nisu naučili da tri prsta dignuta u vazduh nisu bitna karakteristika pripadnika srpskog naroda, već su dopustili da ta ista deca deset godina svog života misle obratno, jer su oni i tada kao i sada o svemu ćutali? Da li je slučajno stoga što se dogadja da se prolazi nezaintersovano, sležući ramenima ili ćutke pored nacističkih grafita u sred Beograda ili kroz centar Čačka kada se pojavi plakat Pravoslavnog otadžbinskog pokreta kojim se narod u Srbiji poziva da sruši "ateističku vlast". Ili, kada, posle antisemitističkih ispada kojima su proteklih meseci bili izloženi Jevreji i Romi, sada "na red stignu" pripadnici Islamske verske zajednice čiji su spomenici na groblju u Borči ili ispred džamije u Beogradu srušeni.

Ništa što se dešava, naravno, nije slučajno nigde, pa ni u Srbiji. Pitanje je samo da li kod nas postoji svest o tome da se s nacionalizmom ne može i ne sme koketirati. I da nema manje ili više opasnog, odnosno bezopasnog nacionalizma. Sudeći po onome što nam se dešava, svest i onih koji su na "političkoj pozornici" i onih koji su zadržali ulogu posmatrača, još nije došla do tog nivoa. A posledice plaćaju, shvatajući to ili ne, svi. Ne treba zaboraviti da su u svim scenarijima koje je nacionalizam krojio, na meti prvo bili pripadnici drugih nacija, a kada je njih "ponestalo", na red su došli sopstveni sunarodnici. Deljeni su po više osnova, najčešće na patriote i izdajnike. Sada na red izgleda dolazi podela na pravoslavce i ateiste jer su pripadnici drugih vera već bili na udaru. Zanimljivo je i vreme u kome se sve ovo dogadja. U sred priči o neprirodnom vezivanju crkve i države, i rasprava na temu da li se predajom pojedinaca Haškom tribunalu srpski narod prihvata optužbu da je genocidan ili je upravo suprotno.

Tatjana Stanković (AIM)