AIM: start



SUN, 10 JUN 2001 20:18:04 GMT

Sjaj i pad jedne vojske

Priština, 7.06.2001.

Pred vratima kampa američkih trupa iz sastava mirovnih snaga pod vođstvom NATO - "Monteith", kod Gnjilana na istoku Kosova, jedan od njihovih glasnogovornika se "izvinjavao" novinarima koji su se okupili da bi pratili ceremoniju promenu komande ovih trupa. Sa veštačkim osmehom na licu, glasnogovornik objašnjava da je jedan protivurečan "protokol zamrsio planove komandanata multinacionalne brigade Istok, i da se ceremonija odlaže za tri dana". Ispred vratiju kampa, s druge strane, stajao je i komandant naoružanih albanskih grupa koje su delovale u okolini Preševa, poznate pod nazivom Oslobodilačka vojska za Medveđu, Preševo i Bijanovac, Shefket Musliu. Obučen u civilno odelo, on se pripremio da učestvuje na ovoj cremoniji na poziv američkih trupa. Okružen od strane nekoliko mladića koji su bili u ulozi telohranitelja, možda Musliu nije ni imao ideju da je upravo on bio glavni razlog odlaganja ceremonije. Jedan izvor pri mirovnim snagama (KFOR) je izjavio da je poziv upućen njemu podstakao glavnokomandujućeg KFOR-a, norveškog generala Torstena Skijakera da se "usprotivi njegovom prisustvu".

Nije bilo moguće saznati da li je Musliu shvatio da je on bio razlog te protokolarne zbrke, ali je novinarima izjavio da su njegovi vojnici ispunili sve preuzete obaveze iz Sporazuma sa međunarodnim posrednicima. "Mir je sada u rukama Srba", rekao je gospodin Musliu, izgleda još uvek pod pritiskom pohvala i tapšanja po ramenu od strane komandanata KFOR-a koji su mu čestitali na njegovom liderstvu, pošto se i sam predao kao i na stotine njegovih boraca koji su čekali na svoju dalju sudbinu. KFOR je već završio sa zonom kopnene sigurnosti između Kosova i Srbije koja je bila uspostavljena 1999. godine, u cilju stvaranja linije razdvajanja između mirovnih snaga na Kosovu i jugoslovenske vojske. Zajedno sa tom zonom oni su završili i sa Oslobodilačkom vojkosm za Preševo, Medveđu i Bujanovac. Šesnaest meseci uzastopce, albanski borci su koristili tu zonu u kojoj nisu imale pristupa jugoslovenske snage, da bi se "borili protiv represije srpske vlasti". Najmanje 65 osoba je izgubilo živote u sukobima između srpskih snaga bezbednosti i naoružanih gerilaca u ovom periodu, dok je međunarodna zajednica zatvarala oči pred njihovim delovanjem svo vreme dok je u Beogradu vladao optuženi za ratne zločine, Slobodan Milošević. Međutim, njegov pad je izmenio i pristup međunarodne zajednice, a izbijanje konflikta u Makedoniji je prepunilo čašu. Tako su borci u preševskoj dolini zabeležili početak njihovog političkog i vojnog pada. NATO je uspostavio "relaksaciju" zone sigurnosti, eufmeičan izraz za njeno potpuno ukidanje, ostavljajući za kraj njegov tzv. sektor "Bravo", koja obuhvata region Preševa, region najveće koncentracije OVPMB. Uprkos tvrdnjama da će se povratak jugoslovenskih vojnika u ovoj zoni ostvariti tek nakon postizanja nekog političkog rešenja, taj povratak se desio i pre njegovog postizanja. 24. maja, jugoslovenske trupe su započele povratak koji su okončali 31. maja u potpunosti i u skladu sa Sporazumom sa NATO. Isprva, međunarodni posrednici su uspeli da obezbede potpis Shefketa Musliua za "demilitarizaciju, demobilizaciju i potpuno rasformiranje OVPMB do 31. maja". Međunarodne snage su obećale da će amestirati sve borce koji se budu dobrovoljno predali, a da će uhapsiti sve one koji budu pružali otpor. Isto obećanje je dala i srpska vlada. Ubrzo nakon toga, nekoliko stotina boraca je položilo oružje i predalo se, kako bi se okoristili obostranom amnestijom, a njihovi komandanti su stavljeni u položaj "ili da prihvate sve uslove ili da izvrše samoubistvo pružajući otpor". Ovi su, pak, prihvatili dmilitarizaciju i nastavak političkog mirovnog procesa.

Međutim, stvari su tekle brže nego što je bilo planirano. 24. maja su jugoslovenske snage ušle u zonama predviđenim planom međunarodnih snaga, ali u nekim slučajevima one su ga i "prekoračile". U selu Mukovac u opštini Bujnaovac, prethodnica tih trupa je ušla još 23. maja i tom prilikom je zlostavljala nekoliko albanskih stanovnika, a sutradan kada su trijumfalno ušli u to selo, samo je "šaka" staraca ostala da im poželi "dobrodošlicu". Istoga se dana, s druge strane u selu Trnovac dogodio najteži incident od početka konflikta u tom regionu. U još uvek nerazjašnjenim okolnostima srpske snage su ubile Ridvana Qazimia, jednog od glavnih komandanata OVPMB, poznatog pod ratnim imenom komandant Lleshi. Njegovo je ubistvo od strane albanskih političkih lidera u dolini Preševa opcenjeno kao "ubijanje političkog procesa", pošto je komandant Lleshi bio i na čelu albanske pregovaračke grupa. Dok su druge vođe OVPMB napustile ovaj region uglavnom predajući se mirovnim snagama, komandant Lleshi i Shefket Musliu su ostali u selu Trnovac u očekivanju završetka operacije i nastavka pregovaračkog procesa. Međutim, kao posledica njegovog ubistva bilo je još nekoliko hiljada izbeglica, a dao je i prevremeni pečat razoružanju OVPMB. Obični ljudi su problem tumačili veoma jednostavno: "Ako je ubijen sagovornik, onda šta se može desiti sa nama"? Dva dana nakon toga, sa oružjem i poslednjim uniformama, mirovnim snagama se predao i Shefket Musliu, glavni komandant OVPMB.

31. maja, jugoslovenske trupe su ušle u poslednji deo zone sigurnosti, sada već sigurni da neće naići ni na najmanji otpor. Na desetine džipova KFOR-a, UNHCR-a, EUMM (Misije monitoringa EU) i drugih humanitarnih organizacija pratili su izbliza kraj te operacije, pošto su se jugoslovenske snage vratile u selima Dobrosin i Končulj (gde se nalazio štab gerilaca), kao i u Lučane, Turinje i Trnovac, sela sa najvećim brojem albanskih stanovnika. Opisi srpskih zvaničnika i njihovog povratka, predstavljali su "idilične prizore odnosa između domaćih albanskih stanovnika i jugoslovenskih trupa". Međutim, zamenik premijera Srbije Nebojša Čović nije imao sa kime da razgovara u selu Trnovac (sa oko 10 hiljada stanovnika) gde se spremao da održi svoj govor "kako bi ubedio Albance da se jugoslovenske trupe vraćaju u cilju uspostavljanja mira". Lokalni predstavnici Albanaca su jednostavno nazvali cinizmom izjavu gospodina Čovića, da se osećao "tužnim" zbog ubistva komandanta Lleshija. Predstavnici poltičkog krila albanskih boraca su izjavili da su "jednim metkom ubijene dve ptice, ubijen je čovek rata i mira, a kod ostalih je uvučen strah".

Bilo kako bilo, poslednji deo operacije je protekao bez drugih značajnijih incidenata. Za međunarodne predstavnike to je bio dobar dokaz uspešne primene Sporazuma. Međutim, za albanske predstavnike, to nije bio dokaz koji bi mogao da uspostavi poverenje koje nikada nije ni postojalo između njih i srpskih snaga bezbednosti. Kako sami navode, jedina im je nada stalno međunarodno prisustvo, kao i obećanja da će politički proces biti nastavljen. U očekivanju ponovnog započinjanja razgovora, 14. pripadnika multietničke policije (sedam Srba i sedam Albanaca) započeli su patroliranja, kao prethodnica ove formacije, koja bi prema planovima OEBS-a trebala da preuzme odgovornost za red i zakon.

Srpska Vlada je s druge strane poslala više od 4 000 trupa u kopnenu zonu sigurnoisti, kako bi ponovo uspostavila "izgubljeni suverenitet od strane Miloševića". Nije smetalo što su u ovoj operaciji učestvovali i Miloševićevi generali.

AIM Priština, Besnik BALA