AIM: start



WED, 06 JUN 2001 19:55:11 GMT

Suočavanje sa zločinima

Pljačka, silovanje, ubijanje... pa spaljivanje

**Objavljivanje podataka o krivičnim postupcima koje zbog ratnih zločina počinjenih na Kosovu i Metohiji vode sudovi u Srbiji moglo bi predstavljati početak otrežnjenja javnosti, godinama (samo)održavanoj u uverenju da su zločinci uvek drugi

AIM, Beograd, 6. 6. 2001.

U ovom trenutku teško je proceniti da li će dokazi o "našim" zločinima i najavljena suđenja poništiti efekte dugogodišnje Miloševićeve propagande po kojoj od 1991. "Srbija nije bila u ratu" - osim na kratko, kad je 1999. "pobedila NATO" - ili izazvati čitav niz novih lomova, podjednako teških za društvo i svakog pojedinca u njemu. Na javnoj sceni vidljivi su i simptomi otrežnjenja, ali i novi pokušaji odmeravanja veličine "naših" i "njihovih" zločina. Vladan Batić, ministar pravde u vladi Srbije, poslednjih nedelja intenzivno se dopisuje sa Karlom del Ponte, optužujući je za selektivnu deobu pravde, odnosno ignorisanje evidentnih zločina protiv Srba. Približavanje donatorske konferencije za Jugoslaviju, odložene za kraj ovog meseca, obe strane čini sve nervoznijim: pojačani pritisci iz Haga praktično su doveli do neuspeha Demokartske opozicije Srbije da Socijalističku narodnu partiju Crne Gore, koalicionog partnera u saveznoj vlasti, nagovori da podrži zakon o saradnji sa haškim Tribunalom.

U takvim okolnostima sredinom prošlog meseca objavljeni su podaci da se u Srbiji vodi veliki broj krivičnih postupaka za zločine počinjene u vreme NATO bombardovanja SR Jugoslavije (23.3.-11.6.1999) na Kosovu i Metohiji. Vojni sud u Nišu - nadležan za područje 3. Armije VJ koja pokriva jug Srbije - objavljuje 12. maja da su podignute optužnice protiv 193 vojnika i oficira zbog "teških krivičnih dela protiv života, dostojanstva i imovine građana albanske zajednice na Kosovu i Metohiji tokom ratnog stanja". Pema izjavi predsednika suda, pukovnika Vukadin Milojevića, u najvećem broju slučajeva radi se o pripadnicima Prištinskog korpusa, rezervistima, vojnicima na odsluženju vojnog roka i oficirima VJ, uglavnom srpske nacionalnosti. Gotovo istovremeno, MUP Srbije saopštio je da se po istom osnovu vodi postupak protiv 66 policajaca, bez drugih detalja.

Potom je "otkriće" da je u noći 20/21. marta 1999. kod Tekije u Dunav bačena hladnjača puna leševa, isplivala posle desetak dana - po naređenju iz najviših vrhova vlasti - naknadno bila uništena a tela "nestala", uzdrmala čitavu javnost, a ne samo onaj njen deo koji se još zavarava da je mračna prošlost okončana u korist zaborava. Do sada objavljeni rezultati istrage ukazuju da su u prikrivanju zločina učestvovali vrhovi policije i njene elitne jedinice. Iz nekog razloga, prošle nedelje je načelnik resora javne bezbednosti MUP Srbije Sreten Lukić ponovio podatke o broju policajaca koji su (ili su bili) pod istragom u vreme i pre NATO bombardovanja. Pomenutih 66 policajaca je pod istragom zbog počinjenih ubistava, krađa, podmetanja požara i oružanih pljački. Prema tim podacima, u prvih šest meseci 1999. godine na Kosovu i Metohiji podnete su 744 krivične prijave, a 244 ljudi (mahom Srba) uhapšeno je zbog počinjenih zločina. Uz 66 policajaca, među njima je bilo i 57 vojnika. Ne kaže se kakva je bila dalja sudbina uhapšenih. Lukić ipak ne veruje da su snage bezbednosti počinile ratne zločine na Kosovu, obrazlažući to svoje uverenje na dosta čudan način: "Ne zaboravite da je većina zločina počinjena za vreme ratnog stanja, da su ljudi na čije su glave padale bombe, pošto nisu mogli doći do onih koji su ih bombardovali, otišli kod onih koji su krivi što ih bombraduju". Sreten Lukić je u vreme najžešćih sukoba, od juna 1998. do juna 1999, bio koordinator štaba MUP Srbije za Kosovo i Metohiju, što je funkcija na kojoj mora da je bio upućen u stvari koje danas izranjaju kao zločini. Uprkos tome, prošle nedelje unapređen je u čin general-pukovnika policije i direktno je angažovan u istrazi prikrivanja i uništavanja tragova ratnih zločina. Na novinarsko pitanje kako je to moguće, ministar policije Dušan Mihajlović odgovara da je Lukić imenovan za šefa javne bezbednosti jer je njegov dosije "čist", kao i da ne može da odgovara za zločine počinjene na Kosovu samo po komandnoj odgovornosti. Predsednik vlade Srbije, Zoran Đinđić, imao je još nerazumljivije objašnjenje: "Za nas je to mnogo manji problem nego da je on uključen u neki lanac dilera drogom, naftom, oružjem, da ima butike i parfimerije po Beogradu ili to što imaju drugi policajci. Tako da od onih koje smo imali na raspolaganju on je bio najprikladniji, uz svu svest o tome da nije anđeo".

Sredinom juna, beogradski dnevnik "Blic" je proširio rasprave o zločinima. U četiri nastavka, bez posebnog objašnjenja o načinu na koji je do optužnica došao, "Blic" je objavio izvode kojim je obuhvaćeno tridesetak zločina u kojima je učestvovalo 49 poimenično (inicijalima, datumom i mestom rođenja) navedenih oficira, vojnika, rezervista i dobrovoljaca u sastavu VJ. Kako se krivični postupak vodi protiv ukupno 193 lica, to znači da je "Blic" objavio podatke za jednu četvrtinu počinilaca. O kakvim zločinima je reč?

Sedmorica vojnika u selu Žegra (Gnjilane) ubila su 29. marta 1999. Ukšina Ukšinija i zaklali njegovu ženu Dževahiru. Plen: narukvica, zlatni lančić, 400 maraka, bižuterija, daljinski upravljač za televizor, tabakera, upaljač, futrola za naočare... Dvojica iz grupe iste večeri nožem su ubili Šućura Tahirija i odvezli njegov opel askonu; druga dvojica iste grupe optuženih sutradan su opljačkali Ćazima, Miljazima i Đamilju Haziri, da bi ih potom ubili, muškarce po jednim metkom u stomak, ženu pucanjem u stomak i glavu. Plen: tri ženska ručna sata.

Ubistva bez koristoljublja počinili su uglavnom pojedinci prilikom rutinskih pretresa, sukoba sa stanarima, pucanjem u prolaznike ("videvši da se Emini Vlaznim i Emini Bahri trkom udaljavaju od zaustavljene kolone vojnih vozila na komunikaciji Podujevo-Priština za istima ispalio jedan rafal iz svoje automatske puške i pogodio ih, nanevši im rane od kojih su isti na licu mesta preminuli"; "u NN lice ispalio 7 metaka, od toga dva u predelu glave, zbog čega je nastupila trenutna smrt"), "bezobzirnim otvaranjem vatre"... U pojedinim slučajevima pominju se naredbodavci: tako je u selu Tica (Srbica) početkom aprila 1999. ubijen neidentifikovani Albanac, prethodno vezan za traktor, potom po naređenju komandira jedinice spaljen uz pomoć dušeka natopljenih benzinom.

U selu Crmljane (Đakovica) trojica vojnika silovali su 16. aprila dve Albanke izbeglice, od kojih je jedna maloletnica. Jedan dobrovoljac je 27. maja iz kolone albanskih izbeglica u okolini Glogovca silom od majke odvojio devojku koju je potom, uz batine, silovao u svom šatoru sve dok joj sutradan jedan vojnik iz njegove jedinice nije pomogao da pobegne. Dvojica rezervista su 26. aprila u Prizrenu, u kući lokalnih Turaka, pred još sedam prisutnih stanara najpre tukli četiri žene, među kojima i jednu maloletnicu, dve sestre primorali na međusobni "protivprirodni blud", potom ih silovali.

Oficiri se u objavljenim podacima pominju kao naredbodavci ili oni koji nisu sprečili streljanja civila. Tako je izvesni kapetan prve klase marta 1999. vodniku prve klase i jednom rezervisti bolničaru, naredio "likvidaciju" Rukije i Feriza Krasnićija u selu Sušica. Starac je ubijen u dvorištu, a starica u svom krevetu; optužnica ukazuje da je pomenuti kapetan VJ potom pokušao uklanjanje tragova zločina. U Top bašti na Grmiji (Priština) istražni organi ustanovili su ubistvo dve starice za koje je osumnjičen jedan rezervista; optužnica u ovom slučaju ukazuje na indicije nekrofilstva. Jedan rezervni potporučnik optužen je zbog nečinjenja u vezi s ubistvom 12 albanskih civila kod sela Izbica. Posle njihovog zarobljavanja, u borbama koje su nastavljene poginuo je jedan komandir odeljenja: vojnici su se "osvetili" prebijanjem i ubistvom 12 zarobljenih civila.

Mnogo hladnokrvnije ubijen je nepoznati Albanac na kontrolnom punktu u Brekovcu (Đakovica). Vojnici su ga tukli zato što nije govorio srpski, jedan od njih odveo ga je ispod mosta, naredio mu da se udalji i onda ga, sa daljine od 15-20 metara, ubio jednim hicem u glavu. Jednaku meru hladnokrvnosti pokazao je dobrovoljac J.S, koji je u prvoj polovini aprila 1999. u selu Haljitovci (Srbica) neidentifikovanom Albancu naredio da na livadi izigrava živu metu, dok su njegovi vojnici "upucavali" optički nišan snajperske puške. U Krasimirovcu (Srbica) isti dobrovoljac naredio je svojim vojnicima da ubiju jednog mentalno zaostalog Albanca ("što su oni i učinili", stoji u optužnici). Izbegličke kolone koje su imale nesreću da naiđu na jedinicu J.S. su pljačkane, iz njih izdvajane i odvođene žene "koje bi nakon zadržavanja od jedan-dva dana odvodili u nepoznatom pravcu".

Potpukovnik S.S. optužen je za niz zločina koje je naredio i u kojima je učestvovala grupa od četiri suoptužena vojnika dobrovoljaca. Oni po naređenju S.S. sredinom aprila 1999. streljala šestoricu albanskih civila, potom ih bacili u bunar i zatrpali zemljom. Isto su učinili sa trojicom neidentifikovanih Albanaca u Gornjoj Klini. U jednoj uvali kod sela Štutica (Gornje Prekaze) tih dana ubili su dvadesetak civila, a na ulasku u Srbicu jedan od njih je iz izbegličke kolone izdvojio četiri muškarca, uveo ih u dvorište jedne kuće i likvidirao.

Objavljivanje ovakvih i, izvesno je, novih dokaza o "našim" zločinima u protekloj deceniji, uticaće na promenu stavova javnog mnjenja. Majsko istraživanje beogradske agencije Stategic Marketing pokazalo je da većina građana Srbije, dobro upućenih u zločine "drugih", nije u stanju da navede ni jedan "naš". Broj onih koji su uvereni da "mi" nismo činili ili da "genetski" ne možemo činiti zločine svakako će se smanjiti posle majskog talasa informacija i "otkrića" ne samo zločina, nego i njihovog sistematskog prikrivanja. Uz izvesnost da će izručivanje državljana optuženih u Hagu uskoro ipak početi, to otvara mogućnost daljeg razvoja u najmanje dva pravca.

Zatvaranje ili bar komplikovanje legalizacije izručenja deo snaga na srpskoj i jugoslovenskoj političkoj sceni već je pokazao, pozivajući se na ustavna ograničenja koja se u suštini ne mogu valjano braniti bez svesnog pristanka na vraćanje u potpunu izolaciju, dalje propadanje i potpunu propast spram koje čak i mogućnost nekog novog rata izgleda kao dobro ili bar "junačko" rešenje. S druge strane, pristanak na "potpunu saradnju" sa haškim Tribunalom mogao bi značiti više od izručenja 25 javno optuženih na čelu sa Slobodanom Miloševićem. Problem sa Tribunalom leži u pitanju gde i kada, na kom broju optuženih ili nivou krivice će se okončati njegov interes za naše zločince. Njih je mnogo više od broja osumnjičenih u javnim i tajnim optužnicama, odnosno istragama koje su u toku. Politička funkcija Tribunala je takođe nesumnjiva.

Najzad, u obzir se mora uzeti najjači argument ozbiljnih protivnika izručenja Slobodana Miloševića Hagu. Njegovo izručenje, izručenje 25, 150 ili "n" pojedinačnih zločinaca neće značiti osudu svih učesnika, niti rešiti pitanje odgovornosti, uključujući tu i one koji su slučajno bili svedoci zločina. U tom smislu, izručenje Miloševića moglo bi, paradoksalno, biti i skidanje odgovornosti svih koji su, bez obzira na razloge, u zločinima učestvovali, znali za njih i ćutali, ili ih opravdavali zločinima drugih. Jednostavnije rečeno, problem se svodi na pitanje žrtvenog jarca: presudom Slobodanu Miloševiću, "Hag" će opravdati svoje postojanje, političko angažovanje osnivača i, naravno, sve materijalne troškove. Kontraargument se, takođe pojednostavljeno, može svesti na pitanje zašto "srpsko" pravosuđe ne bi moglo da glavno osumnjičeno lice optuži za mnogo veći broj zločina od onih koje je pripremila gospođa Karla del Ponte?

Aleksandar Ćirić (AIM)