AIM: start



FRI, 01 JUN 2001 02:30:37 GMT

Sukcesija, specijalno

Kraj tužbi

Bečka runda pregovora o sukcesiji dokazuje da su definitivno prošla vremena kada se razmišljalo o presecanju sukcesijskog gordijevog čvora pomoću prisilne podele nekretnina SFRJ ili tužbom na nekom od sudova u inostranstvu.

Ljubljana, 31.05.2001.

"Više neće da nas tuže. To piše u parafiranom sporazumu. Zapravo, niko nikoga više neće da tuži." Tako dr Miran Mejak, vodja slovenačke delegacije za pitanja sukcesije, komentariše pitanje jesu li slovenačka i jugoslovenska delegacija na poslednjim pregovorima pod pokroviteljstvom ser Artura Votsa u Beču postigle sporazum oko aktuelne tužbe Jugoslavije protiv Slovenije, podignute na londonskom sudu zbog separatnog sporazuma (službene Ljubljane) o otplati dela nekada zajedničkih dugova. Slovenija je posle opsežnih pregovora početkom 1996. godine sklopila solo-sporazum sa Pariskim klubom, sporazum prema kome je Slovenija preuzela deo od oko 18 odsto odnosno 838 miliona dolara jugoslovenskog duga, pa i to samo pod uslovom da komercijalne banke oslobode Sloveniju "solidarne odgovornosti".

Banke poverioci su prihvatile pomenutu ponudu, posle čega je slovenački parlament ratifikovao ugovor a država Slovenija brzometno izdala obveznice, koje su strani poverioci uzeli u zamenu za pomenuti deo duga... I sve je bilo lepo i optimistično, dok se nije pojavila tužba Narodne banke Jugoslavije (uz još tri jugoslovenske banke), koja je predata privrednom odeljenju suda u Londonu. Ukoliko je Mejakova tvrdnja od Beča nadalje opšte prihvaćena činjenica, onda bi ta tužba - čiji je nastavak nekoliko puta najavljivao i novi guverner NBJ Mladjan Dinkić - uskoro trebalo da bude povučena.

Ako Mejak, medjutim, nije u pravu, ipak je takva samouverenost vodje slovenačke delegacije (koji se tim poslom bavi već gotovo deset godina) posle završne runde pregovora u Beču (koja je trajala čitavih četrnaest dana) jasan signal da se ledenice izmedju država nastalih na području nekadašnje SFR Jugoslavije unekoliko tope. Čini se da ima sve više nagoveštaja da je upravo o tome reč. Tokom bečke runde pregovora se, na primer, dogodio drugi "istorijski" dogadjaj u poslednjih par meseci. Prvo je pala prva, doduše mnogo lakša odluka o podeli zlata i efektive deponovane u banci BIS, da bi baš na poslednji dan pregovora u Beču došlo do potpisivanja okvirnog sporazuma o podeli imovine i prava nekadašnje SFRJ. Zajednički tekst je uistinu nekakav "kišobran" za sve sporazume koji će uslediti, a osim osnovnih principa u tekstu su preciznije navedena rešenja u sedam poglavlja, koja obradjuju pitanja nekretnina, penzija, arhiva, intelektualnog vlasništva i imovine gradjana nekadašnje SFRJ.

Glavni razlog za napredak u pregovorima o sukcesiji jesu, to je sigurno - promene u SRJ. Posle odustajanja od stava da je SR Jugoslavija jedini naslednik SFRJ (pošto su se sve ostale republike "otcepile" - što je zastupao vodja prethodne jugoslovenske ekipe akademik Kosta Mihailović), sve delegacije su počele predano da traže kompromisna rešenja od slučaja do slučaja. Zato se naglo raspalo i do tada čvrsto savezništvo Slovenije, Hrvatske, Makedonije te Bosne i Hercegovine, a "savezništva" se sada sklapaju u zavisnosti od interesa i problema.

"Ništa tu nije paradoksalno. Dok je bio Milošević na vlasti u Beogradu, naše jedinstvo je bilo čvrsto, jer smo svi insistirali na činjenici da se prethodna država raspala i da se mi ostali nismo otcepili. Sada, kada je jugoslovenska strana pristala na tezu o raspadu države i kada je došlo do promene režima u Beogradu, sada po pitanju specifičnih problema svako zastupa svoje interese. Zato nema smisla podržavati nekakav poseban 'blok' država. Nekada zastupamo iste stavove kao Jugoslavija, nekad kao Hrvatska, ponekad svi ustajemo protiv nekog predloga. Na poslednjem sastanku u Beču smo, na primer, svi bili protiv predloga Jugoslavije, koja je želela da se formira nekakav zajednički fond za penzije bivših saveznih funkcionera. Ostale četiri delegacije su smatrale da to ne dolazi u obzir, pošto su ti doprinosi za vreme SFRJ uplaćivani u kasu srpskog penzionog osiguranja. Novac je dakle tamo. Ako su ga potrošili, mi ne možemo da im pomognemo. Naši stavovi se, dakle, koriguju od tačke do tačke," objašnjava dr Miran Mejak.

Kako se slaže i potire "jedinstvo suprotnosti" najbolje se videlo prilikom traženja čarobnog "ključa" za raspodelu imovine bivše države. Slovenačka delegacija je, recimo, potencirala kriterijum doprinosa u savezni budžet, prema kome bi Sloveniji automatski pripalo više od 20 odsto jugoslovenske imovine. Taj model je, medjutim, brzo odbačen, zahvaljujući i (neočekivanoj) kritici evropskih stručnjaka. Potom je ponudjen kriterijum podele duga Medjunarodnom monetarnom fondu, prema kome bi Sloveniji pripalo 16,39 odsto, SRJ 36,52 odsto, Hrvatskoj 28,49 odsto, BiH 13,20 odsto a BJR Makedoniji 5,4 odsto celokupne jugoslovenske imovine. Posle protesta makedonske delegacije da rečeni kriterijum ne omogućava normalno poslovanje, preostale četiri delegacije (Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Bosna i Hercegovina) uslovno su pristale i na drugačiju podelu, prema kojoj bi Slovenija dobila 16 odsto, SRJ 35,3 odsto, Hrvatska 27,2 odsto, BiH 13 odsto i BJR Makedonija 8,5 odsto od jugoslovenske imovine.

Dogovor je ponovo propao, prema tumačenju članova slovenačke delegacije, zato što Makedonija nije pristala na opisanu podelu, doživljavajući je kao neku vrstu milostinje, već je insistirala na kriterijumu broja stanovnika, koji je tada odbacila - Slovenija. Onda su se sve ostale delegacije izuzev SRJ složile da se imovina podeli, ako ne ide drugačije - i protiv volje SRJ. Kao razlog su navedene hitne potrebe novonastalih država i nelegalnost upravljanja zajedničkom imovinom od strane SRJ. Ali, pošto niti jedan medjunarodni organ, pa ni ser Artur Wots nema prerogative za donošenje slične odluke, sve je ostalo na teškim rečima. Posle pobede DOS-a u SRJ situacija se drastično izmenila; SRJ je pristala na tezu o raspadu SFRJ, a Makedonija i Bosna i Hercegovina su naglo promenile kurs, tražeći da se prilikom podele zajedničke imovine ne primenjuje samo kriterijum MMF-a, već da se uzme u obzir i broj stanovnika, veličina države, BDP, platni bilans i drugi parametri koji su bliži standardima evropske centralne banke (ECB). Taj stav je neko vreme zastupala i SRJ, koja bi prema tome zadržala čak 41,46 % efektive i zlata bivše države. Jugoslavija je na kraju ipak pristala na kriterijum MMF-a, a odmah posle toga su na isti princip pristale i Makedonija i Bosna i Hercegovina. S časnim izuzetkom - Bosna i Makedonija su zatražile da se prilikom nastavka pregovora uvaži njihovo popuštanje i izgubljene finansije kompenzuju u obliku nekretnina.

Ovakav gest dobre volje Bosne i Hercegovine te Makedonije nije zloupotrebljen u nastavku pregovora, pa je i tokom pregovora u Beču ispoštovan takav "džentlmen agriment". Slovenija (koja zbog svog zakonodavstva nije mogla tek tako da popusti oko ključa za podelu finansija i dugova) pristala je, na primer, na odstupanje od kriterijuma MMF-a prilikom podele nekretnina (pre svega ambasada, rezidencija i slično). Time će Slovenija umesto planiranih 16,39 % nekretnina dobiti samo 14 %. Ukoliko sve nekretnine i reprezentativni objekti bivše Jugoslavije vrede oko 550 miliona dolara, onda to znači da će službenoj Ljubljani umesto 90.145.000 dolara pripasti oko 77 miliona dolara. To je, naravno, hipoteza. Nekretnine, koje bi trebalo da budu predmet podele još nisu do kraja popisane, a o deobi ambasada odlučivaće posebna paritetno sastavljena komisija, koja će uzeti u obzir tržišnu vrednost, stanje i druge osobenosti svake ambasade. Ono što je sigurno, jeste da je u Beču dogovoreno samo da svaka od naslednica SFRJ iz fonda jugoslovenskih ambasada (kojih je nekada bilo čak 135, a pred raspad države 120) za početak dobije bar po jednu zgradu.

Postignutog dogovora ne bi ni bilo da poslednjeg dana pregovora u Beču ostale delegacije - pre svega Hrvatska i BiH - nisu pristale da se iz sporazuma izbriše rečenica koja je u stečena prava ubrajala i deviznu štednju. U sporazum je, naime, posebno bila ugradjena rečenica kojom je za isplatu stare devizne štednje odgovorna glavna filijala banke. To bi u konkretnom primeru značilo da je za isplatu stare devizne štednje ekspozitura Ljubljanske banke u Zgarebu, Sarajevu i Skoplju odgovorna matična banka sa sedištem u Ljubljani, odnosno država Slovenija, kao garant. Slovenija odbija takav manevar uz obrazloženje da je dobar deo tih deviza završio u trezorima NBJ. Slovenačka delegacija stoga nije prihvatila paragraf koji je Artur Vots uneo u tekst na poslednji dan pregovora, čak ni po cenu propasti pregovora. Tek pošto su ostale delegacije pristale da se o tom pitanju raspravlja drugom prilikom i u okviru neke medjunarodne organizacije (najverovatnije banke BIS) sporazum je ipak potpisan.

Jasno je da početni uspeh nije znak da nastavak pregovora o sukcesiji naslednica SFRJ neće i dalje biti težak i dug. Ipak ohrabruje činjenica da su definitivno prošla vremena kada se sanjarilo o radikalnom presecanju sukcesijskog gordijevog čvora, uz pomoć jednostrane podele jugoslovenskih ambasada (što su od medjunarodnih posrednika i OUN proteklih godina uporno tražile Slovenija, Hrvatska, Bosna i Makedonija). Izvesno je da više neće biti ni tužbi zbog "separatnog" rešavanja dužničkih problema (čime je pretila SRJ). Tako jedini i uprkos sporosti najbrži put za podelu imovine - i dugova nekadašnje države - i dalje ostaju samo pregovori i kompromisi.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)