AIM: start



WED, 23 MAY 2001 01:26:32 GMT

Ideja o podeli Kosova - već viđeno!

Priština, 21.05.2001.

Predlog visokog srpskog zvaničnika Nebojše Čovića o podeli Kosova na dva politička i nacionalna entiteta ne predstavlja novinu o srpskim pristupima problemu Kosova. Takvim su se projektima pojavili mnogi srpski intelektualci i političari, među kojima vredi pomenuti ''duhovnog oca srpske nacije'', pisca i političara Dobricu Ćosića, kao i nekadašnjeg predsednika Srpske akademije nauke i umentosti, Aleksandra Despića.

Ciljevi i argumenti su uglavnom identični. Razlikuju se samo kontekst i okolnosti. Najnoviji srpski argumenti o podeli, kantonizaciji, enklavizaciji... Kosova vezani su za dva stuba koje Srbi smatraju odlučujućim: istorisjko pravo Srba i etničko ili demografsko pravo Albanaca. Preciziranje ''najnoviji argumenti'' potrebno je učiniti iz razloga što je etničko - demografsko pravo Albanaca dugo vremena negirano. Kosovo je tretirano samo kao jedan od brojnih srpskih regiona na kome treba da vlada srpski državotvorni narod. Za očekivati je da će se u budućnosti srpske pretenzije prema Kosovu usredsrediti na istorijskom pravu, što znači da će se i definitivno priznati i pravo Albanaca.

Prvi oslonac ovakvom pristupu trebalo bi da budu stari srpski verski objekti na Kosovu. Međutim, posljednjih su se decenija pojavila i mišljenja, pa i naučne pretenzije uglavnom albanskih ali i stranih istoričara, koji osporavaju i 'argumente' o tzv. istorijskom pravu Srba, tj. da neki od tih verskih objekata mogu i da ne budu 'srpski'. Tu spadaju i takvi objekti kao što je manastir Viskoi Dečani, kojeg Srbi smatraju svojom svetinjom od prvenstvene važnosti. Tvrdi se da su neki od tih objekata bili građeni od strane drugih crkava i da su ih kasnije uz odredjene adaptacije srpski vladari pretvorili u svetilišta Srpske Pravoslavne Crkve. Istorijsko pravo bi se, po njima, moglo oslanjati i na nepotvrđene podatke ili mitilogizovane srpske podatke o navodnoj srpskoj većini na Kosovu pre Turskog carstva. Oni čak opovrgavaju objašnjenja po kojima je većina tog stanovništa nestalo, posebno nakon masovnih srpskih egzodusa u 17 i 18 veku. Albanski naučnici, ali i strani, smatraju da pre prodora turske imperije nije bilo većine srpskog stanovništva, u najmanju ruku ne u takvoj meri kako pretenduje srpska nauka i istorijsko pamćenje. Ovi ne osporavaju istorijske dogadjaje i odredjena pomeranja srpskog stanovništva, ali negiraju da je bilo masovnih egzodusa.

Prema srpskim sledbenicima ideje o podeli Kosova, ostvarenje srpskog istorijskog prava i albanskog etničkog prava ne može se postići drugačije osim određivanjem unutrašnjih linija podele. Međutim, kada se te ideje očiste od diplomatske krasnorečivosti i propagandističkog dekora, jasno je da je reč o teritorijalnom rasparčavanju. U Beogradu se smatra da se samo na taj način može postići definitivno rešenje pitanja Kosova. Ali, ideju rasparčavanja tamošnji političari i naučnici bi podržali samo onda kada se kantonizacijama, enklavizacijama, politikom, diplomatijom i slično ne bi moglo obezbediti ostanak Kosova pod političkom, teritorijalnom i državnom jurisdikcijom Srbije. S Albanske tačke gledišta, ne izgleda da je to vreme blizu.

Čović ne predlaže nešto što bi se suštinski razlikovalo od dosadašnjih srpskih ideja. Posredno on to priznaje objašnjavajući da tu ideju oslanja na nauku i istorijskom iskustvu. Na međunarodnom sastanku održanom pre izvesnog vremena u Beogradu o pitanjima sigurnosti na Balkanu na početku ovog veka, gde je izneo ovaj predlog, on je izjavio da ga iznosi polazeći od nemogućnosti drugačijeg rešenja kosovskog pitanja, u vreme kada se moraju ubrzati balkanske i evropske integracije. Po njemu, srpski etnitet bi dobio teritorije na kojima se nalaze srpski verski i kulturni objekti, razume se i one gde su Srbi većina ili gde će postati većina. Čović ne vrši teritorijalna preciziranja, ali je uopšte poznato da Kosovski Srbi i Beograd očekuju da formiraju nove većine nakon povratka onih koji su otišli sa Kosova nakon završetka rata. Albanci bi dobili teritorije gde žive u velikoj većini. Po tom planu nema niti jedne aluzije o premeštanju ljudi, niti o teritorijalnim razmenama, unutar ili oko Kosova.

Čović sugeriše da i Albanci i Srbi treba da odustanu od maksimalističkih zahteva da Kosovo pripada samo jednoj strani i da se kompromis ne može odlagati u nedogled. Neprihvatanje kompromisa bi, po njemu, produžilo stanje konflikata i konfrontacija, što bi nanelo velike štete obema stranama. Predviđa da srpski entitet brane vojne i policijske snage Jugoslavije, dok bi albanski etnitet bio pod zaštitom međunarodnih mirovnih trupa. Granične jedinice jugoslovenskih snaga i mirovnih trupa bi se starale za strogo sprečavanje prelaženja iz jednog entiteta u drugi i za sprečavanje drugih intervencija na Kosovu. Čović nudi albanskom etnitetu viši stepen autonomije pod medjunarondom zaštitom. Ideja o autonomiji je nejasna, možda i iz razloga da bi se ostavilo vremenu da potvrdi da je podela Kosova neminovna. Ako bi unutar Kosova bilo toliko mnogo razgraničenja, izolacije od suseda i toliko mnogo vojnih i policijskih uniformi za duži vremenski rok, ipak, ne vidi se kako bi se ono uključilo u ubrzane balkanske i evropske integracije.

Predlog Čovića dolazi u jednom periodu kada zvanični Beograd smatra da je, uprkos nedoumicama i nejasnoćama, započeo put traženja profila Kosova koji bi mogao voditi prema njegovoj nezavisnosti. Predlog dolazi nakon velikog izgleda za okončanje konflikata u dolini Preševa i pritisaka da se započne što brže traženje nekakvog rešenja za Makedoniju. Srpske snage su pre nekoliko dana granatirale Albansko selo Vaksince, unutar Makedonije, koje je tokom konflikata u toj zemlji intenzivno granatirano i od strane makedonskih snaga. Postoje pretpostavke i o drugim posrednim ili direktnim involviranjima Beograda u Makedoniji. Ne izgleda da je to samo obična realizacija saradnje proklamovane od strane dvojice premijera Georgijevskog i Đinđića protiv zajedničkog neprijatelja - Albanaca.

Ponuda modela Bosne za Kosovo treba da se objasni kao nastojanje za zaustavljanje smirujućih tokova na Kosovu i oko njega. ''Ali, zašto ne bi se nešto izvuklo usled velikog pada političkog rejtinga Albanaca i uspeha propagande da se kosovski Srbi tretiraju kao kolektivne žrtve genocida kojeg navodno Albanci vrše nad njima?'' Ovakva objašnjenja srpskih ciljeva su preovlađujuća u ovdašnjoj javnosti. U njima se navodi da Beograd time nastoji da forsira ideju za održavanje međunarodne konferencije za Balkan. Ta namera nije podstaknuta s ciljem ili željom za unapređivanje mira, kako se ona inače predstavlja u javnosti. U stvari, cilj je iskoristiti stvorene simpatije u svetu prema Beogradu i, istovremeno, sadašnje međunarodne pritiske i pretnje prema Albancima.

Bilo šta da se kaže u propagandističkom i diplomatskom ratu, u ovdašnjoj se javnosti kao neupitna navodi činjenica da na Kosovu niti je bilo nastojanja za genocidom nad Srbima, niti da su oni postali kolektivna žrtva albanske osvete. Ipak, niko ne trvdi da je sadašnji položaj Srba na Kosovu prihvatljiv. Ali, istovremeno, opovrgavaju se i manipulacije srpske propagande i mnogih drugih medija. Pod upitnikom se stavljaju i tvrdnje da je tokom prethodnog skoro dvogodišnjeg perioda, od ulaska KFOR-a, ubijeno oko 600 Srba, da je kidnapovano nekoliko stotina i da je nestalo oko 1000 ostalih. Na Kosovu ima takvih pojava, kao što ima i prema ostalima, ali preuveličavanje je van svake logike. Tvrdi se da ima dovoljno zvaničnih podataka koji pokazuju da srpske cifre nisu tačne. Kao glavna ilustracija o navodnom genocidu se pominje proterivanje navodno 200.000 hiljada u periodu nakon ulaska trupa KFOR-a. Međutim, prema srpskim statistikama na početku rata nije bilo toliko Srba na celom Kosovu. Zatim, prihvata se i pretpostavka da bi na Kosovu trebalo bi da budu do 100.000 Srba, što znači da sa Kosova nije moglo da izbegne više od 100.000 Srba.

Zapravo, ističe se da svaki nepristrasan posmatrač koji je pratio razvoj događaja pre i tokom rata, posebno u prvim danima i nedeljama nakon ulaska KFOR-a, mogao je konstatovati da se ne može govorit o genocidu. Srpska vlast je činila nastojanja, ali u tome nije uspela, da zaustavi i sakrije i odlazak Srba, posebno žena i dece pre i tokom rata. U danima ulaska KFOR-a albanska naselja, gradovi i sela su bila prazna, dok je OVK bila na brdima i svakako veoma daleko od srpskih naselja. Jednostavno, nije bilo ljudi - Albanaca koji bi proterivali Srbe. Srbi su odlazili u dugim kolonama zajedno sa svojim vojnicima, policajcima i paramilitarcima, ili su se skoncentrisali u enklave koje su odmah stavljene pod zaštitom KFOR-a. Srbi su napuštali Kosovo, ali ne zbog pritisaka Albanaca. Oni su bežali ili od straha Albanske osvete ili osećanja odgovornosti zbog toga što su do tada učinili svojim susedima Albancima. Zato, ovdašnji analitičari tvrde da Srbi nisu žrtve Albanaca, već žrtve brutalne kolonijalističke politike Beograda koji su oni podržavali politički i oružjem.U narednim nedeljama nakon ulaska KFOR-a odlazak srpskog stanovništva sa Kosova nije bio u velikim razmerama. Te konstatacije, po njima ipak, uopšte ne umanjuju odgovornost pojedinaca i ekstremnih albanskih grupa za njihove akcije protiv Srba. Ali u takvim slučajevima stradanja i odlasci su bila uglavnom individualna.

Albanske reakcije na Čovićeve predloge bila su kratka, oštra i skoro u identičnim formulacijama. Kaže se da Čović potvrđuje još jednom da se od Beograda ne mogu očekivati konstruktivne ideje za rešavanje problema Kosova. Objašnjava se da, barem kada je reč o Kosovu, u Beogradu nisu izvršene promene koje bi pomogle smirivanju Balkana. Konstatuje se da takve i slične ideje dokazuju da Beograd nastavlja, drugim sredstvima, politiku Miloševićevog režima. Pritisci i pretnje nisu više praćene masovnom upotrebom oružja. Prednost se daje političkim i diplomatskim sredstvima, koja se smatraju prigodninjim za postizanje istih ciljeva. U raznim reagovanjima se zapaža pretpostavka da je koncentrisanje Srba u enklave izvršeno u cilju realizacije takvih planova, a ne zbog zaštite od pritisaka Albanaca. Ustvari, albanski ekstremisti njima su pružili argumente da sakriju pravi cilj enklavizacije. Rečeno je takođe da Beograd nastoji da iskoristi naklonost Zapada, koji se eto sada pokajao zbog intervencije na Kosovu i spreman je da vrati Srbima ono što im se može vratiti u novostvorenim okolnostima nakon NATO intervencije.

Reakcije UNMIK-a bile su još kraće. Saradnici šefa Misije UN su izjavili da je podela Kosova nemoguća, pošto njegovo jedinstvo garantuje Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. I reakcije Srpskih političkih segmenata su bile negativne, osim u slučaju Rade Trajković, koja je pozdravila Čovićevu ideju, navodeći da je dobro što je takva ideja došla sa tako visokog zvaničnog mesta u Beogradu. Međutim, predstavnik Jugoslovenskog Komiteta za Kosovo, Momčilo Trajković, kao i jedan od lidera Srba na severu Kosova, Oliver Ivanović, su izjavili da predlog Čovića ne rešava ništa, već samo može zaoštriti već postojeće tenzije na Kosovu.

AIM Priština, Fehim REXHEPI