AIM: start



MON, 21 MAY 2001 21:06:30 GMT

Jedna zamenica ugrozila diplomatski susret u Tirani

Tirana, 19.05.2001.

Zajednička deklaracija redovnog godišnjeg sastanka ministara inostranih poslova država Procesa saradnje zemalja Jugoistočne Evrope, SEECP, koji je završio sa radom 16 maja u Tirani, imala je pozitivan odjek u diplomatskim krugovima i u javnom mnenju u regionu i van njega, ali malo je onih koji znaju da je ona usvojena polutajno, da ne kažemo da je postojao rizik da se ona uopšte i ne pojavi. Jedna zamenica je ugrozila uspeh ovog sastanka ministara inostranih poslova, koji je održan u vreme kriza i konflikata u Makedoniji i u južnoj Srbiji. Albanski ministar inostranih poslova, Milo, koji je predsedavao sastankom kao predsedavajući po redu SEECP-a, odbio je da prihvati zajedničku deklaraciju, gde se zamenica ''takvi'' direktno odnosila na terorističke akte albanskih ekstremista u Makedoniji. Predsedavajući je prekinuo sastanak i pozvao posebno sve vođe delegacija, kako bi ubedili makedonsku delegaciju da odustane od zamenice ''takvi''. Samo nakon sat i po konsultacija sa Skopljem, makedonska delegacija se usaglasila da se zamenica ''takvi'' zameni drugom zamenicom ''ovaj'' i da se tako spašava obraz svih strana.

Ipak, diplomatski sastanak u Tirani je prvi susret SEECP-a u kome Zajednička deklaracija nije usvojena svečano u konferencijskoj sali, već odvojeno u susretu iza zatvorenih vrata i to samo vođa delegacija. Istine radi, treba reći da ovaj susret ne bi bio prvi susret sa kojeg se ne bi izašlo sa zajedničkom deklaracijom, jer i novembra prošle godine Komitet političkih uprava zemalja SEECP, održan u Skoplju na pragu samita u Zagrebu zemalja Evropske Unije sa nekoliko zemalja Balkana, nije uspeo da usvoji Zajedničku deklaraciju.

Ono što se desilo na susretu ministara inostranih poslova u Tirani sa Zajedničkom deklaracijom je veoma signifikantno za razumevanje klime koja vlada u diplomatskom underground-u regiona. Zvuči nekako apsurdno, ali je činjenica da u svim značajnijim diplomatskim susretima na različitim nivoima u sklopu regionalne inicijative SEECP, zemlje učesnice ne nastoje toliko da iznađu neku središnju dodirnu tačku zajedničkog jezika tih Deklaracija, već svaka nastoji da navede dokaze da je njen stav bliži deklaracijama ili rezolucijama Evropske Unije, OUN-a, OEBS-a, Saveta Evrope, itd. Ako su se Albanija i Makedonija sudarile oko termina koji treba upotrebiti za gerilce NOV (UCK) u Makedoniji: ekstremisti ili teroristi, Bosna i Turska nisu bile istog mišljenja dali treba kritikovati separatizam u Bosni. Makedonija, koja je nastojala da profitira usled aktuelne atmosfere svestrane međunarodne podrške koja joj se pruža, istrajavala je na stavu da uvrsti sve njene optužbe na račun albanskih ekstremista, ali i da odstrani svaki zahtev za međuetničkim dijalogom i multietničko društvo, što je sadržano u svim međunarodnim dokumentima o Makedoniji usvojenim u poslednje vreme. Skpolje je preduzeo još jedan pokušaj u poslednjoj minuti da uvrsti svoju inicijativu za prikupljanje lakog naoružanja, ali tome se odlučno usprotivila Albanija, ističući da je ta inicijativa odavno već pokrenuta u regionu i da su u njoj uključene Albanija, SAD, Norveška i Nemačka.

Izgleda da je diplomatskom mehanizmu regionalne saradnje veoma teško raditi nezavisno i to se može dokazati nizom elemenata. Mesec dana ranije, 12 aprila 2001 godine, kada je američki Državni sekretar Kolin Pauel sazvao u Skoplju skup 11 ministara inostranih poslova zemalja regiona, iako je skup organizovan veoma brzo, svih 11 ministara je otputovalo u Skpolje bez izuzetka. Međutim, na jedinom i redovnom godišnjem susretu Procesa regionalne saradnje, koji je održan u Tirani, pola ministara inostranih poslova tih država nije učestvovala. Jedini koji je obavestio unapred bio je rumunski ministar inostranih poslova M. Geoana, koji je imao obaveza u okviru OEBS-a, gde je predsedavajući po redu, dok bugarski ministar inostranih poslova, Nadežda Mihajlova i turski ministar inostranih poslova Ismail Cem do poslednjeg trenutka su potvrdili učešće i, prema diplomatskim izvorima, objašnjenja koja su oni ponudili Tirani zbog nedolaska nisu zvučala mnogo ubedljiva.

Za ovaj susret ministara inostranih poslova utehom se može smatrati činjenica što su na njemu po prvi put učestvovali dva nova ministra inostranih poslova. Jugoslovenski ministar inostranih poslova, Goran Svilanović, je po prvi put predstavljao SRJ na jednom takvom susretu, nakon tri godine neučestvovanja zbog izolacije SR Jugoslavije u vezi sa događajima na Kosovu. Takođe, Svilanović je bio prvi jugoslovenski ministar inostranih poslova koji je u Albaniju kročio nakon deset godina, još od oktobra 1990 godine, odnosno posete tadašnjeg jugoslovenskog ministra inostranih poslova Budimira Lončara, upravo u sklopu jedne konferencije ministara inostranih poslova zemalja Balkana koja je održana u to vreme u Titani. I ministarka inostranih poslova Makedonije, Ilinka Mitreva, po prvi put nakon njenog izbora u novoj vladi u Skoplju, stvorenoj na širokoj osnovi, nastupala je van svoje zemlje na jednoj međunarodnoj aktivnosti u svojstvu ministarke, i to je upravo učinila u Tirani. Ali, ovom prilikom se može reći da su Svilanović i Mitreva bili ti kojima je više bio potreban susret u Tirani.

Jedan elemenat koji je privukao pažnju na susretu u Tirani bilo je neučestvovanje radovima susreta predsedavajuće po redu Evropske unije, švedske ministarke inostranih poslova Ane Lindt, Komesara Evropske unije za spoljnu politiku Krisa Patena i generalnog sekretara NATO-a, Džordža Robertsona, iako su se svi oni nalazili 16 maja u Tirani, tj. na dan održavanja sastanka ministara inostranih poslova zemalja regiona. Njihovo odsustvo izgleda ne dolazi zbog toga što oni nisu imali da upute neku poruku sastanku ministara inostranih poslova regiona, i to u vreme konflikta u Makedoniji, ali izgleda da su procene velikih centara međunarodne politike da diplomatski susreti u okviru SEECP nisu na željenom nivou i da razmišljaju o glavnim gradovima regiona. Za Tiranu, dolazak pomenutih visokih ličnosti iz Brisela u Albaniju, bilo je veliko ohrabrenje, jer u očima balkanskih homologa ona je istog dana dočekivala najviše predstavnike dve glavne organizacije, Evropske Unije i NATO-a.

Njihov nedolazak na susret ministara inostranih poslova se ticao, kako izgleda, samog procesa regionalne saradnje. Ovo je značajan elemenat da bi se shvatio tok procesa regionalne saradnje, kao i sposobnost država učesnica za formiranje glasa regiona na važnim međunarodnim okruglim stolovima. Sve dok same zemlje regiona ne budu demonstrirale da pridaju potreban značaj procesu njihove inicijative SEECP, jasno je da ne treba da očekuju da mu takvu važnost pridaju Evropska Unija ili NATO. Može se, dakle, reći da je Proces saradnje zemalja jugoistočne Evrope, SEECP, počeo da bledi, i iako to ne kažu na sav glas, u to je ubeđena većina glavnih gradova regiona Jugoistočne Evrope, jer i krivica počiva upravo na njima.

AIM Tirana, Arian LEKA