AIM: start



FRI, 11 MAY 2001 01:05:51 GMT

Srpski seksualni skandal

Zabranjeno pipanje

Vuk Obradović, potpredsednik vlade zadužen za borbu protiv korupcije, optužen je za seksualno zlostavljanje stranačkih koleginica i službenica vlade Srbije. Skandal je bacio u zasenak prijem SRJ u Svetsku banku, Koštunicinu posetu Sjedinjenim državama u svojstvu državnika godine, pa čak i potresno otkriće dokaza o prikrivanju srpskih zločina na Kosovu i Metohiji

AIM, Beograd, 11. 5. 2001.

Sad se ispostavlja da su "svi znali" za slabosti Vuka Obradovića prema slabijem polu, kako je svojevremeno jurio oko stola izvesnu gospođu u godinama, da su ga urednici nekih nezavisnih medija upozoravali na ponašanje prema novinarkama i saradnicama, a partneri u vlasti na držanje prema službenicama vlade... U nedelju, 5. maja uveče, skandal je isplivao na površinu posle, čini se, neformalnog upozorenja liderima Demokratske opozicije Srbije (DOS) da stvari sa Obradovićem raščiste, ili će njegovo ponovljeno nasrtanje na novinarke biti obelodanjeno javnosti.

Potpredsednik vlade Srbije, osnivač i predsednik Socijaldemokratije, okvalifikovao je sumnjičenje za seksualno uznemiravanje starančkih koleginica i saradnica kao laž, partijski puč mangupa iz sopstvenih redova i spoljnu subverziju, bilo da je organizuju oni koji bi se mogli naći na udaru ankorupcionih mera, bilo služba državne bezbednosti ili, možda, čak i premijer Zoran Đinđić odnosno ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović. Pogođena strana, u čije je ime govorila Ljiljana Nestorović, inače portparol Socijaldemokratije, optužila je Vuka Obradovića da je iznošenjem skandala u javnost prekršio prethodni dogovor da se problem reši unutar stranke, podnošenjem ostavke.

U naredna tri dana događaji su tekli filmskom brzinom. U ponedeljak, 6. maja, 15 od 22 člana predsedništva Socijaldemokratije zatražilo je Obradovićevu ostavku zbog "najopskurnijeg seksualnog zlostavljanja saradnica u Vladi, kao i članica stranke", neodržavanja reči i nepoštovanja dogovora o ostavci i "otvorenih pretnji nekim članovima Predsedništva i ženama koje su bile zlostavljane". Javno je rečeno da su četiri navodne žrtve Obradovićevog seksualnog uznemiravanja pismene izjave deponovale kod advokata. U svoje i njihovo ime govorila je samo Ljiljana Nestorović, opisujući seksualnu zloupotrebu kao "agresivan nasrtaj lascivne prirode sa ciljem seksualnog intimiziranja", odnosno kao hvatanje za ruku i predloge "da nam se usnice spoje". Ništa pikantnije javno nije pomenuto, što beogradsku čaršiju nije sprečilo da priča i prepričava "proverene" i "pouzdane" slučajeve zaključavanja kabineta, cepanja bluza, egzibicionističkih poduhvata...

Vuk Obradović je, ne obazirući se na pobunjene članove najužeg rukovodstva Socijaldemokratije, već u utorak organizovao sednicu Glavnog odbora. Višečasovnom zatvorenom skupu prethodila su, na odavno poznat i otužno prepoznatljiv način, pisma i telegrami podrške lideru. Zbog toga nije predstavljalo iznenađenje što se skup Obradovićevih pristalica pretvorio u verbalni linč "DB kurvi", zloslutno okupljanje i šetnju različitih obezbeđenja po hodnicima Centra "Sava" i, najzad, završio izbacivanjem pobunjenih članova iz stranke.

Vuk Obradović (53) je eksjugoslovenskoj javnosti postao poznat 1989. godine, kada ga je Generalštab ondašnje JNA postavio na mesto portparola. U vojsci je - ili bar u onom njenom delu koje se starao o moralno-političkom liku oficira - bio poznat po briljantnoj karijeri i najbržem napredovanju od čina do čina, što će završiti kao najmlađi posleratni general JNA; "šesetosmaši" beogradskog univerziteta upamtili su ga po učešću u aferi u kojoj je reditlj Lazar Stojanović sa odsluženja vojnog roka prekomandovan direktno na dvogodišnju robiju. U čin generala unapređen je kao šef kabineta ondašnjeg načelnika generalštaba JNA Veljka Kadijevića, 22. decembra 1991. godine. Početkom maja 1992, tada već na mestu načelnika Uprave za moralno-političko vaspitanje, obećao je roditeljima povratak regruta sa ratišta u Hrvatskoj i BiH. Dve nedelje kasnije, pošto obećanje nije mogao da ispuni, podneo je ostavku i generalsku uniformu zamenio civilnim odelom.

Na javnoj sceni pojavio se ponovo 1997, kada je osnovana Socijaldemokratija, jedna u mnoštvu sličnih stranaka, čiji se politički program i profil mogu razlikovati samo po imenima i profilima lidera. Priključio se Savezu za promene isprva i za kratko okupljenom oko Milana Panića kao sponzora i finansijera; kasnije će se oko Saveza bez Panića okupiti opozicija Miloševićevom režimu, ona koja će odneti pobedu na saveznim izborima septembra i potom, neuporedivo ubedljiviju, na parlamentarnim izborima u Srbiji, decembra prošle godine. U podeli mandata Socijaldemokratiji su pripala dva poslanička mesta u saveznoj, i šest u skupštini Srbije. Vuk Obradović postao je jedan od pet potpredsednika republičke vlade, posebno zadužen za razotkrivanje finansijskih i imovinskih mahinacija i zloupotreba u vreme Miloševićeve vlasti, a Slobodan Orlić savezni ministar za informisanje.

Skandal sa seksualnim zlostavljanjem - zbog čega je beogradska čaršija ime "Socijaldemokratija" već prekrstila u "Vukojebina" - izazvao je čitav niz optužbi i protivoptužbi. Pobunjeni i isključeni deo predsedništva isključio je Obradovića iz stranke, jedna članica je objavila podatke o maltretiranju koje je doživela posle sednice Glavnog odbora, priča se o novim izjavama o seksualnom zlostavljanju, najavljena je krivična prijava protiv Obradovića, ali i njegova protiv pobunjenika... U sredu, 9. maja, kolegijum vlade Srbije zatražio je i, prema izjavama Zorana Đinđića i ministra pravosuđa Vladana Batića, dobio obećanje Vuka Obradovića da će u toku dana podneti ostavku na mesto potpredsednika. Istog dana, međutim, Obradović je zatražio vreme za razmišljanje jer "stranka od njega zahteva da ne podnosi ostavku".

Bogoljub Karić je u međuvremenu demantovao da ima ikakve veze sa pokušajem Obradovićevog rušenja. Pretpostavka o njegovom učešću izvedena je iz činjenice da su "vođe pobunjenika", Ljiljana Nestorović, portparol Socijaldemokratije, i Slobodan Orlić, savezni ministar za informisanje, karijeru gradili kao novinari BK Telekoma, Karićeve televizije. Upućeniji još uvek ne isključuju mogućnost da Bogoljub Karić u celoj priči ima svoje prste, ne samo zato što je pre nekoliko godina figurirao kao potencijalni kandidat za predsednika Srbije i "tihi" sponzor opozicije - između ostalog, bio je među osnivačima Socijaldemokratije 1997. - već, mnogo više, zbog izvesne nervoze koja drma sve ovdašnje biznismene od kako je najavljeni obračun sa novobogatašima pretvoren u nacrt zakona koji je već na dnevnom redu skupštine Srbije, čija im primena preti ogromnim finansijskim davanjima/vraćanjima bogatstva. Vuk Obradović vodio je taj posao; njegove izjave - i o kontaktima sa Karićem - nikome nisu obećavale nikakav "popust".

Na istoj osnovi izvedene su i pretpostavke da pojedini članovi vlade, sve da i nemaju veze sa "seksualnim skandalom", imaju posebnih razloga da ga ne zataškavaju: mnogi su se u Miloševićevo vreme takođe uspešno bavili raznim "biznisima". S druge strane, čak i oni koji smatraju da je, ukoliko se dokaže, seksualno zlostavljanje više nego dovoljan razlog za ostavku ili smenjivanje Vuka Obradovića, pitaju (se) zašto se do sada o tome ćutalo. U Socijaldemokratiji i vladi o tome se, navodno, zna već mesecima, Obradović je na svoje ponašanje već upozoravan, sada se prepričavaju "anegdote"stare nekoliko godina... Najzad, u slučajevima zlostavljanih ne radi se o maloletnicama, niti neobrazovanim ženama koje bi "malo" seksualnog zlostavljanja (is)trpele u ime viših partijskih ciljeva. Tajming je oduvek bio izvanredno važan u stvarima politike i zato je legitimno postavljati pitanje "a zašto baš sad?".

Dosadašnji rezultat skandala je višestruko zamršen. Obradović je izbacio 15 pobunjenih članova, formirao novo predsedništvo stranke i najavio tužbe za klevetu. Nevolja je što su među izbačenima poslanici savezne i republičke skupštine, čak i jedan savezni ministar. Ta činjenica u igru vraća koaliciju na vlasti, DOS, čije bi predsedništvo o skandalu, statusu Vuka Obradovića i dosadašnjih poslanika moralo da se izjasni, možda već u petak, 11. maja. Formilno, i poslanici izbačeni iz Socijaldemokratije izabrani su na jedinstvenoj listi kandidata: odbacivanje Vuka Obradovića predstavljalo bi direktno mešanje u unutarstranačke poslove, ukoliko se računa na zadržavanje sadašnjih poslanika, "pobunjenika" koji i inače tvrde da su "pravi" predstavnici Socijaldemokratije, iz koje su Obradovića isključili. Podrška "pobunjenicima", s druge strane, značila bi gotovo izvesno izlazak "Vukovog" dela Socijaldemokratije z DOS-a, možda osnivanje još jedne socijaldemokratske partije i, svakako, ubrzala širenje pukotina u vladajućoj koaliciji, na čemu je do sada, manje-više usamljeno, radio Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata i predsednik skupštine Vojvodine. Tako, može se dogoditi da DOS "pukne" - ili bar bude načet - po sasvim neočekivanoj, "seksualnoj liniji", umesto na predviđenom, hiljadu puta analiziranom i "sigurnom" razlazu Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića.

Postojeće zakonodavstvo seksualno zlostavljanje obuhvata pod pojmom napada na dostojanstvo ličnosti a sudska praksa je, čak i u nesumnjivim slučajevima silovanja i/ili nasilništva, em blaga, em ponižavajuća za žrtve. Kada (i ako) dođe do sudskog raspleta ove, srpske verzije "afere Luinski", za većinu aktera biće to zakasnela satisfakcija.

Aleksandar Ćirić (AIM)