AIM: start



WED, 09 MAY 2001 18:13:35 GMT

Beograd nema šta da kaže o incidentima u Trebinju i Banjaluci

Ćutanje je uvek odobravanje

AIM, Beograd, 9. 5. 2001.

Dok slike za koje su mnogi mislili da spadaju u istoriju a na kojima Srbi opet sa uživanjem igraju ulogu loših momaka mašući crnim barjacima, sa kokardama na kapama, pevajući "Spremte se spremte četnici" i "Ubij, ubij Turčina" pale tudje zastave i autobuse, gadjaju kamenicama pripadnike druge verske isposvesti i skrnave mesta na kome je trebalo da počne obnova porušenih džamija, jugoslovenske i srpske vlasti, političke partije, Srpska pravoslavna crkva, čak i nevladine organizacije, a u dobroj meri i mediji, o sramnim dogadjajama u Banjaluci i Trebinju ćute.

Ovdašnji mediji za sada prenose osudu državnika i insitutcija iz celog sveta, posebno Evrope i Amerike. I dok je Predsedništvo EU duboko zabrinuto zbog nesposobnosti vlasti u republici Srpskoj da na valjan način obezbede ceremoniju polaganja kamena temeljca na veraskim objektima, Volfang Petrič je provalu nasilja u Trebinju i Banjaluci kao "manifestaciju necivilizovanog i brutalnog ponašanja, sramnog za Republiku Srpsku". Osim funkcionera Ujedinjenih nacija u BIH, oštrim upozorenjima regovali su ambasadori evropskih zemlja, a oglasilo se i rusko ministarstvo inostranih poslova osudjujući organizatore nereda u Trebinju i Banjaluci. Isto su učinile i SAD. Mediji u Beogradu, osim urednog prenošenja osuda iz sveta nisu bili u prilici da zabeleže ni jedan prostest bilo koga iz Srbije. Doduše, iz Vašingtona se oglasio jedino dr Vojislav Koštunica, predsednik SRJ i političar godine po oceni američkog instituta "Istok-Zapad" i to izjavom za strane medije, osudjujući nacionalističke ispade uz ogradu "da ne vidi razloga da se organizuju ovakvi dogadjaji kada se unapred zna da mogu da izazovu ovakve posledice". I to je za sada sve.

Kada izostane bilo kakava osuda nasilja i nacionalističkih ispada pripadnika srpskog naroda ma gde oni živeli, a zahvaljujući tv slici svi koji su to hteli mogli su veoma jasno da vide šta se dogodilo, onda je pravo pitanje zašto je tako, a izjava prvog čoveka SRJ ne može da se tumači nikako drugojačije nego kao traženje opravdanja. I to pet godina nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma i mnogo priča o potrebi nacionalnog pomirenja. Ispada da su "glavni krivci" za dogadjaje u Banjaluci i Trebinju ljudi iz medjunarodne zajednice koji insistiraju na obnovi srušenih džamija u Republici Srpskoj koja se, po izjavama njenih čelnika inače opredelila za "jačanje verske tolerancije i prava svakog naroda na zadovoljenje svojih verskih potreba i izgradnju verskih objekata".U SRJ i Srbiji svi glasnogovornici neširenja rasne, verske i svake druge netrpeljivosti, ćuteći o dogadjajima u Banjaluci i Trebinju ćute i o tome da je tokom 1993.godine samo u Banjaluci, iako u njoj nije bilo nikakavih ratnih dejstava, srušeno za pet meseci svih 16 džamija. A ništa bolje nisu prošli verski objekti ni u drugim gradovima u RS iako su neki od njih, a ne samo Ferhadi-džamija, bili uvršteni u zaštićene spomenike kullture.

"Zaboravljanje" tih detalja iz bliske prošlosti dovode tako u pitanje pravo bilo koga da govori o problemima rušenja srpskih verskih objekata od Hrvatske, preko BiH, do Kosova. Kao što ćuteći o napadu na vernike islamske veroispovesti u RS, SPC gubi kredibilitet kada govori o pomirenju kao biti pravoslavlja.

Neki od političkih faktora spremni su da izostanak reagovanja u Beogradu na sramne dogadjaje u RS, objasne kao potrebu "nemešanja" u unutrašnje stvari susedne države. To, medjutim, kao argument pada u vodu samom činjenicom da je novoizabrani predsednik SRJ Vojsilav Koštunica svoj prvi državnički izlazak iz zemlje upriličio baš odlazeći u Trebinje gde je prisustvovao ceremoniji prenošenja posmartnih ostataka Jovana Dučića iz Amerike, da je iz sve snage podržavao Ivanića i Šarovića, sada prve ljude nove vlasti u RS, koje je u svojstvu predsednika primao uoči samih izbora u RS, da je jedna od njegovih prvih inicijativa bila uspostavljanje specijalnih veza SRJ sa RS, što je pre potvrdjivanja u saveznom parlamentu ozvaničio posetom Banjaluci i to u pratnji veoma "odabrane" grupe političara i privrednika. U obe posete RS, zanimljivo baš gradovima Trebinju i Banjaluci, jugoslovenski predsednik je doživeo prave ovacije, dočekan je kao "lider celog srpskog naroda". Tada doduše nije bilo pevanja pesama koje su se čule prilikom poslednjih incidenata, ali je i tada kao i sada bilo poruka tipa "Ovo je Srbija" koje nikome nisu zasmetale.

Baš zbog svega toga, odgovornost svih političkih,verskih i svih drugih faktora u Srbiji povodom nemilih dogadjaja oko obnove porušenih verskih objekata u RS je izuzetna. Kao što i izostanak reagovanja ima itekako teške implikacije, naročito sada kada se Srbija pribiližava nužnom suočavanju sa samom sobom kroz takozvane "komisije o istini". Ako nije spremna da jasno i nedvosmisleno osudi dogadjaje kakvi su ovi u RS i to bez ikakvih ograda i opravdanja, onda postoji velika bojazan da će se, kao što su neki već nagovestili, komisije za istinu svesti isključivo na tražanje krivice drugih i traženje opravdavanja za Srbe kao naroda, ma šta da su oni počinili. Svi koji su mislili da je Srbija 5.oktobra raskrstila sa jednim načinom razmišljanja i ponašanja koji ju je doveo na čelo svih crnih lista u svetu, očigledno su se prevarili. Recidivi prošlosti i dalje su itekako utkani u glave mnogih u ovoj zemlji. Zlo nacionalizma, šovinizma i mržnje još je duboko ukorenjeno u delu naroda, a i dalje se otvoreno ili manje otvoreno koketira sa nacionalistima i šovinistima, sve uz priču o zaštiti srpskog nacionalnog interesa. Pomirenje naroda nije moguće bez pune slobode upražnjavanja svih individualnih, nacionalnih i verskih prava svih naroda i to na celokupnoj teritoriji BiH. Kada to Beograd iskreno prihvati, moći će da reši i probleme koji ga neminovno očekuju kod kuće.

Tatjana Stanković (AIM)