AIM: start



SUN, 06 MAY 2001 02:41:00 GMT

Oružje, kako bez njega?

Priština, 05.04.2001.

Koliko različitog oružja može biti u rukama kosovara? Veruje se, mnogo. Kao, uostalom, u svakom društvu u kojem se tek završio rat. Međutim, Kosovo i region su još uvek u uzburkanom stanju. Zato, demilitarizacija Kosova u smislu ''rasterećenja'' od suvišnog oružja ne ide ''normalnim'' tokovima, svojstvenim za jedno tipično posleratno društvo. Prilikom transformacije u jesen 1999 godine, UCK (Oslobodilačka vojska Kosova) je predala snagama KFOR-a oko 13 hiljada komada različitog oružja. To je veoma malo u poređenju sa količinama koje su KFOR i policija UNMIK-a konfiskovali tokom dve prethodne godine. Građani su dobrovoljno predali veoma male količine oružja. Pretpostavlja se da je u rukama kosovara ostalo možda mnogo više oružja nego što je predato ili konfiskovano do sada. Stanje u pogledu prikupljanja oružja od stanovništva ima malo šansi da zabeleži neki boljitak, iz razloga što se i nakon rata, u celom regionu, uključujući tu i Kosovo, nastavlja ilegalna trgovina oružjem.

Nenormalni tokovi na Kosovu i oko njega izgleda da predstavljaju dodatne razloge za jačanje demilitarizacijskih mera. Veruje se da su i one uzete u obzir prilikom donošenja odluke od strane UNMIK-a za primenu programa amnestije za predaju oružja bez dozvole. Prema Uredbi 2001/7 koja je stupila na snazi, svi oni kod kojih bude pronađeno oružje bez dozvole mogu biti kažnjeni u trajanju do 10 godina zatvora ili u novčanoj kazni u visini do 20 hiljada nemačkih maraka. Želeći da olakša demilitarizaciju, borbu protiv zločina i angažovanje za stvaranje što bezbednije okoline po stanovništvo, program amnestije koji je započeo prvog maja predviđa da se primena te Uredbe odloži do 12 juna, do kada svi oni koji poseduju oružje bez dozvole mogu ga predati bez ikakvih zakonskih posledica. Tom prilikom neće se tražiti informacije ni o poreklu oružja, niti o osobi koja ga bude predala. Predaja oružja će moći da se izvrši u posebne punktove svih pet regionalnih policijskih centara, ali u te svrhe biće obezbeđene i pokretne policijske jedince na terenu. Određeno je da se moraju predati automatske puške, mitraljezi, revolveri, granate, sve vrste drugog oružja uključujući i sve vrste municije, dok je oružje za lov i rekreaciju izuzeto.

Opšti je stav da ne bi trebalo da bude nikakve sumnje da se program amnestije treba podržati, pošto on ide u direktnom interesu stanovništva i Kosova. Ipak, ne izgleda da unutrašnje i spoljašnje okolnosti dozvoljavaju jedan ''normalan'' ritam smanjenja oružja koje se nalazi među stanovništvom Kosova. Ima mnogo razloga koji poremećuju ovakvu vrstu procesa demilitarizacije. Nije tu reč samo o mentalitetu Albanaca i ostalih naroda Balkana da u svojoj kući imaju, barem, jedno oružje, niti se radi o činjenici što građani do sada nisu dobrovoljno predali neku značajniju količinu oružja, već o izvesnom broju aktuelnih faktora koji stalno obnavljaju militarizam i čine ne toliko efektnim nastojanja i uspehe organa vlasti u prikupljanju oružja od stanovništva.

Poznata je činjenica da su narodi Balkana doživeli mnoge ratove i da ni nakon užasnih konflikata u prošloj deceniji nisu uredili svoje međusobne odnose. Čak, jug Balkan je i u ovom veku ušao sa serijom oružanih konflikata (Makedonija), uistinu ograničenih, ali koji prete proširenjem na ceo region. Zvanično Skoplje optužuje Kosovo ništa manje nego za agresiju, a s druge strane on je najveći kupac oružja u regionu. S druge strane, uprkos primirju i razgovorima, čini se da i dolina Preševa nema izgleda za ubrzanu demilitarizaciju. Iz perspektive posedovanja i širenja oružja, prema ovdašnjim analitičarima, veliki izvor militarizacije u regionu predstavlja i srpski faktor.

Tokom nekoliko poslednjih godina najveća militarizacija u regionu je zabeležena na Kosovu (Srbi, a zatim i Albanci). Može se pretpostaviti da je Kosovo ostalo region sa visokim nivoom zainteresovanosti stanovništva za posedovanjem oružja. Osim decenijama i vekovima nasleđenog mentaliteta, značajan motiv za protok oružja predstavlja i velika unutrašnja nesigurnost, organizovani zločin i izražena zaokupljenost, i Albanaca i Srba, budućnošću Kosova. Nakon velikog početnog optimizma koji je zabeležen nakon ulaska snaga KFOR-a, Albance sve više opterećuje ubeđenje da im sloboda ipak još uvek nije zagarantovana i da nisu rešeni svi problemi koji si izazvali rat. Slobodu oni vide u nezavisnosti Kosova, dok Srbi svoju slobodu povezuju sa povratkom Kosova pod vlašću Srbije.

To su razlozi zbog čega je Kosovo još uvek interesantan region za ilegalnu trgovinu oružjem. Razume se, tu činjenicu koriste i trgovci oružjem van regiona, tako da i oni predstavljaju još jedan dodatan faktor militarizacije. Kada se govori o posedovanju i protoku oružja na Kosovu i među Albancima, obično se misli na snabdevanje iz Albanije. Prikupljeno i zaplenjeno oružje od strane KFOR-a i UNMIK-a pokazuje da su snabdevači sve zemlje regiona koje proizvode, koje žele steći dobit ili imaju viška oružja koje im više nije potrebno. Jednako su prisutni i mnogi drugi proizvođači oružja, balkanski i vanbalkanski. S ove tačke gledišta, južni region Balkana može poslužiti kao najreprezentativnija svetska izložba klasičnog oružja koje su proizvođači već uveliko izbacili iz proizvodnje.

AIM Priština, Fehim REXHEPI