AIM: start



SAT, 05 MAY 2001 01:55:27 GMT

Nezavisnost Crne Gore i Kosova - dug hod po mukama!

Priština, 04.04.2001.

Tok i završetak parlamentarnih izbora u Crnoj Gori su sa velikim interesovanjem praćeni od strane građana, javnog mnienja, medija i kosovskih političara. Međutim, očekivanja i nade nisu bila ista. Srbi, možda i uži segmenti neke druge nacionalne zajednice su želeli pobedu koalicije za Juoslaviju. Njihove kalkulacije u vezi Crne Gore su starijeg datuma. Oni, naime, ocenjuju da bi eventualno odvajanje Crne Gore otvorilo ili olakšalo put Kosovu za odvajanje od Srbije ili Jugoslavije. Ako se Crna Gora ne bi osamostalila od Jugoslavije, onda bi sa većim insistiranjem međunarodne zajednice skoro onemogućilo i odvajanje Kosova. Ne jednom tokom prethodnih meseci srpski političari su upozoravali predsednika Crne Gore, Mila Đukanovića, da bi prilikom podnošenja zahteva za osamostaljivanje njegove zemlje trebao da svakako ima u vidu interese, ne samo Srbije, t.j. da bi takav akt otvorilo put nezavisnosti Kosova. U tom smislu najviše su insistirali srpski političari sa Kosova. Kosovska javnost je naširoko obaveštavana da zvaničnici Crne Gore, uključujući tu i predsednika Đukanovića, nisu prihvatili tu tezu, ističući da će se status Kosova rešavati u trouglu Priština-Beograd-međunarodna zajednica, možda u nekom dužem periodu, i da Crna Gora ne može ostati taocem toka ovog procesa.

Albanski i drugi kosovski političari nisu se toliko mnogo eksponirali tokom predizborne kampanje u Crnoj Gori. To ne znači da i oni, kao i kosovska javnost, intimno nisu želeli da crnogorska koalicija koja je zastupala opredeljenje za osamostaljenje te republike ne zabeleži ubedljivu pobedu. Međutim, oni su polazili od procene da je Kosovo ipak poseban problem i da se njegova sudbina ne može vezati, čak ni delimično, za tokove odnosa između Beograda i Podgorice. Oni su došli do zaključka da moguća zbrka u tom pogledu može ispasti veoma štetna po političke i diplomatske akcije u vezi sa nezavisnošću Kosova. S druge strane, kosovska javnost sa velikim interesovanjem je pratila tokove predizborne kampanje i sa velikom radoznalošću čeka na mogući ishod koji bi sa sobom mogao doneti tesni izborni rezultat. Uprkos umerenosti političara i političkih partija, u javnosti naširoko vlada mišljenje da bi odvajanje Crne Gore unapredilo tokove i ubrzalo proces definitivnog raspada Jugoslavije i, čak, razgradnje same jugoslovenske ideje. Pretpostavlja se, možda ne bez razloga, da bi definitivni raspad Jugoslavije mogao biti od pomoći u osetnom razjašnjenju budućeg položaja Kosova. To bi, smatra se, oslabilo argumente onih koji budućnost Kosova vide ''pod kapom Beograda''. Ocenjuje se da, ako ne mogu živeti zajedno dva toliko bliska naroda po etničkom poreklu, jeziku, kulturi i istoriji, kao što su to Srbi i Crnogorci, bi bilo apsurdno insistirati na zajedničkom životu, bilo to i u veoma krhkoj državnoj vezi, Albanaca i Srba. Još jedan argument za kojim se poseže je i skoro dvogodišnji rat na Kosovu, kada je srpski režim pokušao da problem prava Albanaca reši ubistvima i njihovim proterivanjem sa Kosova.

Prema pretpostavkama lokalnih ovdašnjih i stranih novinara i analitičara, a koja se veoma opširno prenose u ovdašnjim medijima, odvajanje Crne Gore od Jugoslavije bi olakšalo pitanje osamostaljenja Kosova i sa aspekta održivosti Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti OUN, u kojoj se Kosovo tretira kao teritorija koja se nalazi pod suverenitetom Jugoslavije. U toj rezoluciji se nigde ne pominje Srbija, koja je i jedini pretendent nad teritorijom Kosova. Ima takvih, čak i diplomatskih, krugova u svetu koji ne prave razliku između Srbije i Jugoslavije, ali se to ne može reći za eksperte i diplomate koji su i doneli Rezoluciju 1244. Zato, eliminisanje Srbije iz te Rezolucije može se objasniti i kao faktičko i pravno izvlačenje Kosova iz Srbije i njegovo tretiranje na nivou Jugoslavije. Upravo je to bila preovlađujuća teza u brojnim izjavama diplomata da se Kosovo neće više vratiti pod vlašću Srbije. Međutim, istovremeno, ovom tezom se sugerisalo na vezu koju bi uspostavile, kao ravnopravne jedinice, Srbija, Kosovo i Crna Gora.

Uprošćeno objašnjenje u ovom slučaju glasi da bi se, u slučaju nepostojanja Jugoslavije, eliminisao i pravni okvir veza između Crne Gore, Kosova i Srbije. Jedno od mogućih interpretacija, koje ide Albancima u prilog, je stav da ako Jugoslavija prestane da postoji, pada i Rezolucija 1244. Kosovo, na taj način, ostaje negde izvan, dakle stvara se faktičko stanje njegove nezavisnosti. Međutim, pravno i faktičko stanje nakon eventualnog odvajanja Crne Gore u Beogradu se tretira sasvim drugačije. U intervjuu datom pre nekoliko meseci prištinskom dnevnom listu ''Koha Ditore'', zatim i u nekoliko drugih izjava, jugoslovenski je predsednik, Vojislav Koštunica, ocenio da u slučaju odvajanja Crne Gore, u pogledu pravne pozicije Kosova se praktično ne bi ništa izmenilo. Po njemu, Srbija je legitimni naslednik Jugoslavije.

Međutim, u Prištini ima i onih koji, i u slučaju osamostaljenja Crne Gore, daljo tok događaja ne vide na tako uprošćen način. Oni sa velikom ozbiljnošću uzimaju stavove velikih sila oko potrebe očuvanja sadašnje Jugoslavije i ocenjuju da se svetski diplomatski centri u velikoj meri protive nezavisnosti Crne Gore i zbog Kosova. Zato, pretpostavljaju se da će u New Yorku i u kancelarijama velikih sila učiniti sve da se ova Jugoslavija ne raspadne. Ali, i kada bi se ona raspala, oni će pokušati pronaći interpretacije koje ne bi dozvolile tako lako odvajanje Kosova od Beograda, čemu streme Albanci. U slučaju raspada Jugoslavije, oni ipak očekuju da će se velike sile angažovati, prvo, za uvođenje Kosova pod vlašću Srbije i, zatim, za što veće odugovlačenje procesa određivanja definitivnog statusa Kosova. Ocenjuje se da se nezavisnost Kosova posmatra ne samo iz aspekta diplomatskih kalkulacija i drugih interesa velikih sila i odnosa na relaciji Priština-Podgorica-Beograd, već i sa aspekta bezbednosti ovog dela Balkana.

AIM Priština, Fehim REXHEPI