AIM: start



SUN, 29 APR 2001 19:57:09 GMT

Srbija: Mediji

(Ne)kontrolisani haos

Šest meseci po rušenju Miloševićevog režima, što se medija tiče, u Srbiji kao da je ostvarena ona kineska parola o cvetanju stotinu cvetova, samo ako su isti. Ne samo što su svi na strani pobednika, nego se toga i ne stide

AIM, Beograd, 29.4.2001

Izuzetak nosi ime "24 časa" i, mada to nigde ne piše, predstavlja dnevni list Socijalističke partije Srbije. Na osam strana opskurnog izgleda, tehnički "prljavog" preloma i štampe, objavljuje uglavnom nepotpisane tekstove protiv nove vlasti u Srbiji i Jugoslaviji. Na novinskim kioscima ga više nema no što ga ima; pristalice Slobodana Miloševića objašnjavaju da je redovno rasprodat, dok prodavci kažu da dnevnik "24 časa" dobijaju tek tu i tamo, pa nisu sigurni da li se uopšte redovno štampa. Šturi impresum obaveštava čitaoca da je osnivač lista "S group" (ćirilicom), da je glavni i odgovorni urednik Dušan Čukić, te da je u registar javnih glasila upisan 10. septembra 2000. godine.

Dušan Čukić je u legende srpskog/jugoslovenskog novinarstva ušao kao dopisnik "Borbe" iz Moskve, kog su iz matične kuće u Beogradu morali da obaveste o smrti Leonida Brežnjeva, ne bi li im poslao vest. Na TV Beograd, kasnije Radio-televiziji Srbije (RTS) gurao se u prve redove Miloševićevih jurišnika i privilegovane "dvorske" novinare; na mestu glavnog i odgovornog urednika "Večernjih novosti", uz potpuno uništavanje ostataka nekadašnjeg najtiražnijeg dnevnika u Jugoslaviji, u jeku prošlogodišnje izborne kampanje proslavio se objavljivanjem očigledne fotomontaže mitinga Slobodana Miloševića u Beranama. Fotografija je prosto bila udvostručena po širini, ne bi li se stvorio utisak o "desetinama hiljada" Crnogoraca koji podržavaju Miloševićev režim. Danas, Dušanu Čukiću preti opasnost da ostane bez lista ili bar imena, jer je protiv njega i osnivača pokrenut postupak zbog neovlašćenog korišćenja naziva "24 časa".

Sticajem okolnosti, 23. aprila – na dvogodišnjicu pogibije 16 zaposlenih u NATO bombardovanju zgrade RTS – iz istražnog zatvora je pušten (da se brani sa slobode) bivši generalni direktor RTS Dragoljub Milanović. Taj nedopustivi nehat, previd ili, nije nemoguće, namera, izazvala je razumljivo ogorčenje porodica poginulih radnika; "nova" RTS pridružila mu se jednominutnim prekidom u emitovanju TV Dnevnika.

Što se Dragoljuba Milanovića tiče, zakonski postoje samo dva razloga na osnovu kojih se osumnjičenom može produžiti pritvor u istrazi: mogućnost bekstva i/ili uticaja na svedoke. Takođe po zakonu, bekstvo se smatra onemogućenim oduzimanjem pasoša; što se tiče uticanja na svedoke, tokom 10 nedelja istrage verovatno je utvrđeno činjenično stanje po dva osnova optužnog predloga. Jedno je narušavanje opšte sigurnosti, koje je Milanović počinio neizvršavanjem naređenja o evakuaciji zaposlenih, što je dovelo do pogibije 16 radnika RTS; druga optužba tiče se materijalne štete od oko 10 miliona dinara (oko 330 hiljada maraka).

Paradoks nove situacije u Srbiji predstavlja to što je Dragoljub Milanović, dojučerašnji moćni čovek u senci Slobodana Miloševića, do sada jedini optužen za (ne)dela u medijskoj sferi. "Nova" RTS nije otpustila nijednog od onih koji su urednički/novinarski "profesionalizam" i karijeru gradili isticanjem u podršci bivšem režimu, odnosno beskrupuloznim napadima na sve njegove protivnike. Kažnjavanje se, do sada, svelo na smanjenje koeficijenta za obračun plata, tj. ukidanje onog dela koji je "išao" na funkciju. Isto je ili slično u kućama "Politika", "Borba" i ostalim medijima: otišli su – dobrovoljno, bez batina – samo oni koji nisu mogli da ostanu. Tipičan izgovor preostale većine zaposlenih glasi: "Pošteno sam radio svoj posao", "Bio sam protiv, ali ništa nisam mogao" ili nekako slično. I, tako, sada su svi za demokratiju, što medijski hor u Srbiji čini nepodnošljivo unisonim.

Ako se takvo ponašanje "novih" medija može ikako objasniti, mnogo je teže razumeti ponašanje funkcionera novih vlasti. Legitimistički pristup pitanjima medija sporost uređivanja opštih uslova za rad medija – priprema i donošenje neophodnih zakona – samo delimično je opravdanje. Inertna masa novinarskih "profesionalaca" po meri bivšeg režima, sada podjednako blagonaklonih i spremnih da se dodvore novim vlastodršcima dodatno usporava i otežava taj posao. U pomenutom kontekstu najzanimljivije je što lideri dojučerašnje opozicije ne pokazuju nikakve znake uzdržanosti prema medijskim kućama za koje su do juče – čak i sa potpisima istih novinara i urednika – bili samo "NATO plaćenici", "peta kolona", "izdajnici", "zločinci", moralni, politički i ljudski šljam.

Moguće je to ponašanje sadašnjih političkih lidera Srbije pripisati posledicama dugogodišnje medijske izolovanosti i srazmerno velike "gladi", ali ozbiljnih razloga da se iz dana u dan gostuje na programima radio i televizijskih stanica koje su se do juče isticale "turbo-apolitičnošću" zaista nema. TV "Pink" ("levica", JUL), "BK Telekom" (braća Karić, povlašćeni privatnici) ili "RTV Košava" (Marija Milošević, kći Slobodana Miloševića), na primer, do 5. oktobra prošle godine nisu imale nikakav informativni program; danas, međutim, gostovanja političara, tematski paneli, intervjui i "polemike: za" gotovo dostižu ako ne i nadmašuju dojučerašnji celodnevni turbo-folk i političku "neutralnost".

Strah da se u medijskoj sferi ništa stvarno neće promeniti – osim "demokratske" umesto orijentacije po diktatu, presvlačenja obavljenog u noći između 5. i 6. oktobra prošle godine – utoliko ima osnova. Sve učestalije glasine da će finansijska pomoć međunarodne zajednice, profesionalnih i drugih organizacija biti "preusmerena" prema "nacionalnim" medijima – "Politika" i RTS najčešće se pominju – izaziva dodatno nezadovoljstvo nezavisnih novinara i medija.

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Udruženje vlasnika privatnih medija, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija i redakcije koje su do oktobra prošle godine najviše stradale kao protivnici Miloševićevog režima ili zbog nedovoljne pažnje u autocenzuri, u proteklih šest meseci oslobođeni su samo jedne glavobolje. Reč je o kaznenim odredbama Zakona o javnom informisanju koje su stavljene van snage, za razliku od samog zakona, čija je primena i dalje u rukama državnih činovnika, sudija za prekršaje. Inicijativu za moratorijum na vlasničku transformaciju do uspostavljanja zakonskih uslova koji bi obezbeđivali ravnopravnost medija u za jun ove godine najavljenom konursu za dodelu frekvencija vlasti Jugoslavije i Srbije su podržale. Samo na rečima, do sada: u međuvremenu, inostrani deoničar dnevnog lista "Blic" kupuje RTV "Košava" i reklamira ga kao "Kanal 1"; neposredno po oktobarskom prevratu TV "Pink" objavljuje da se delimično – ne kaže se u kojoj meri – prodala inostranom kupcu...

Nadležni ministri češće se izjašnjavaju o tekućim događajima, nego o obnovljenom emitovanju, novim stanicama, "preuzimanju" starih, javnim ili manje javnim vlasničkim "transformacijama" medija. U pogledu obeštećenja redakcija dovedenih do ruba gašenja stalnim kažnjavanjem, došlo se samo do stava da će im biti omogućena neka vrsta kompenzacije, oslobađanje od dela tekućih troškova i poreza. Milošević je kazne naplaćivao in kash, u roku od 24 sata. Oporavak će, očigledno, ići sporije. Dojučerašnji nezavisni mediji ostaju gde su i bili: na ruiniranom, stravično smanjenom i ekonomski uništenom tržištu, sa neizvesnom sudbinom, smanjivanjem i očekivanim uslovljavanjem dosadašnje inostrane pomoći, te povremenom mrzovoljom nekih predstavnika nove vlasti prema "suviše slobodnim" medijima.

Utoliko se oslanjanje na provereno poslušne, bivše i sadašnje, stare i nove režimske medije – ili, politički korektinijim rečnikom govoreći, vladi bliske redakcije i novinare – može razumeti. Ali, ne i selektivna otvorenost funkcionera, vlade i njenih insitucija prema pojedinim redakcijama. Novinari dvadesetak agencija, novina, radio i televizijskih kuća koji prate zbivanja na jugu Srbije već su zbog toga protestvovali; NUNS ih je podržao, upozoravajući na nedopustivost bilo kakve selekcije medija na srcu vlasti bliže i dalje.

Od 5. oktobra prošle godine do danas nove vlasti najmanje su učinile na rešavanju problema RTS, bivšem režimu jednog od najvažnijih stubova nosača. Prvi potez bilo je ukidanje "takse na električno brojilo" kojim je državna RTV bila finansirana: ispunjavanje jednog od predizbornih obećanja građanima stavilo je RTS u poziciju ničijeg medija. I bez toga, nove vlasti od početka pokazuju neku vrstu nezainteresovanosti, povremeno čak i otsustva ikakve ideje o sudbini nacionalne radio-televizije. Istovremeno se govori o prodaji pojedinih kanala, muzičke produkcije PGP, gašenju programa, menjoj ili većoj privatizaciji...

U tom pogledu, brzo pretvaranje "TV Bastilje" u "novu" RTS nije se isplatilo. Uprkos nedavnom imenovanju upravnog odbora, na čijem je čelu reditelj Dejan Mijač, stanje je ostalo v.d. u najgorem smislu reči. U ovom slučaju, to znači da informativno-politički program radi u istoj onoj šemi u kojoj je radio i pre 5. oktobra, da program pripremaju i vode manje-više isti ljudi i da je audio-vizuelni efekat ekrana ostao isti. Kao i u celoj prošloj deceniji, mesta urednika, novinara i voditelja popunjavaju ne zna se kako prekvalifikovana lica dojučerašnjih spikera ili osoba za koje je nemoguće ustanoviti kako su postali novinari bez elemenatrne medijske pismenosti.

U međuvremenu, raspisan je konkurs za mesto generalnog direktora RTS. Proteklih meseci su kao kandidati najčešće pominjani Miodrag Isakov, bivši novinar TV Novi Sad, i Ofelija Backović, direktor RTV Pančevo. Poslednjih dana, čini se, "konsultacije" unutar koalicije vladajućih stranaka se kristališu oko ideje da Isakov postane generalni, a Backovićka glavni i odgovorni urednik informativnog programa. U međuvremenu, TV Novi Sad je zatražila izdvajanje iz sistema RTS, donošenje zakona o informisanju je neizvesno, a iz dosadašnjih izjava saveznih i "srpskih" ministra za informisanje i telekomunikacije nemoguće je zaključiti na koji način će biti obavljen za juni mesec najavljeni konkurs za dodelu frekvencija.

Takva situacija daje izvesnu podlogu pričama da u vladajućoj koaliciji ne postoji saglasnost ne samo u pogledu brzine i/ili temeljitosti promena u medijskoj sferi, "autonomaškoj" ili "centralnoj" organizaciji, već da se unutrašnji, za sada prikriveni sukobi vode i oko kontrole pojedinih medija. Ukoliko ima osnova za pomenuta nagađanja, to bi moglo biti najozbiljniji signal da je bivša opozicija, čijoj su izbornoj pobedi nezavisni i profesionalno jasno profilisani mediji bitno doprineli, pogrešno naučila lekciju o slobodi štampe.

Aleksandar Ćirić (AIM)