AIM: start



THU, 26 APR 2001 21:50:42 GMT

Srbiji predstoje ustavne promene

Obnavljanje Vojvodine

AIM, Beograd, 26. 4. 2001.

Slobodan Milošević se, sa svim suštinskim idejama vlasti koju je oličavao i režima koji je ustoličio, na sat i po, vratio u Novi Sad kad je, prošle subote, oko tri hiljade socijalista na centralnom novosadskom trgu, mitingom, zatražilo da predsednik njihove partije bude pušten iz zatvora obećanjem Milene Arežine - nekada predsednice beogradskog Privrednog suda i člana Izborne komisije zadužene za kradju glasova na poslednjim izborima– "Vratićemo se i j... im mater". Precizniji protiv sebe, nisu mogli biti. Posebno u gradu koji uglavnom ćuti, gleda kako da izbegne i nagoveštaj mogućeg sukoba, gde se za psovača kaže "onaj se izražava". Prvi govornik koji je, na novosadskom socijalističkom mitingu, viknuo "Uhapsite Čanka!", ležerno je zanemario činjenicu da se, u tom trenutku, traži puštanje iz zatvora upravo čoveka, koji je na sličan povik ("Uhapsite Vlasija!"), promptno i lako ostvario obećanje ("biće osuđeni i uhapšeni"), a da je finale te priče zločin, zatim, Rezolucija 1244 i strana vojska na Kosovu.

Leksika, ikonografija i scenska poenta, ma s koliko truda prizivali sentiment tzv. antibirokratskog revolucionarnog naboja iz 1988, potrošeni ratovima, pljačkom, raseljavanjem, siromaštvom i osipanjem države, nemaju više ni onu magijsku moć, ni moć uopšte. Nekoliko, uzgred odapetih, komplimenata predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici, da pogleda oko sebe i vidi s kim je u DOS, ("Koštunico, na tvoj obraz su došli na vlast, i sve što oni rade, to i ti radiš. Ako se s njima ne slažeš - reci, raspiši izbore", Branislav Ivković) više liči na providno nuđenje i time, dodatno, pokazuje impozantnu količinu nemoći: aparat njihove partijske države, nekada je bez javnih obznana, s nepodnošljivom lakoćom razbijao opoziciona udruživanja.

Ivkovićevo nuđenje Koštunici nije "bez zašto" izrečeno, i nije slučajno rečeno baš u Novom Sadu. Savezni predsednik, legimišući se kao legalista, pokazao je dovoljno volje da, posle izbora i oktobarskog prevrata, bar za neko vreme održi status quo čuvajući idiličnost, i pravnih i kadrovskih, tekovina Miloševićevog režima, moguće verujući da tako, može da smiri strasti a i ojača sopstvenu stranku. Ideološki mutna floskula o "umerenom nacionalzmu" u vojvođanskom prakticiranju dobija preciznije značenje, ali i jasnije upućuje ka, mogućim, prirodnim saveznicima.

Kada lokalni,vojvodjanski funkcioner DSS Rada Marinkov kaže: "Mi se zalažemo za ekonomsku i personalnu autonomiju, ali smo protiv da regije imaju elemente državnosti" s akcentom da "to ne bi dovelo do rešenja već do daljeg cepanja srpske države", ideja se suštinski malo razlikuje od otvorenog pisma Skupštini i Izvršnom veću Vojvodine koje su pristalice SPS uputile sa subotnjeg mitinga; u njemu se "odlučno protestuje" protiv "razbijačke, separatističke politike dela dosovske vlasti u Vojvodini" i poentira da "nikakve specifičnosti ne daju za pravo onima koji su oduvek težili i danas teže da Vojvodinu otcepe od Srbije ili da je podele". U obe slučaja karakterističan je strah od "cepanja srpske države" i strah od specifičnosti; ni u jednom nema, ni u tragovima, države građana i uvažavanje različitosti.

Pošto je drugi lider DSS, Arsen Kurjački objavio, da je njegova stranka - DSS "praktično u opoziciji" u vojvođanskom parlamentu - a svih deset (od 14) njegovih stranačkih kolega - glasalo protiv Platforme o ustavnom položaju Vojvodine, a i inače uglavnom glasaju protiv - to nije značilo da ova partija napušta mesta u izvršnoj vlasti i da se odriče "kvota" pri deljenju ugodnih upravljačkih radnih mesta. Naprotiv - insistira se na primeni republičkih kvota (polovina DSS, polovina drugima) u lokalnim razmerama, gde je ova stranka skromno zastupljena. Upravo u Vojvodini, DSS demontrira svoju različitost od drugih stranaka DOS ne samo kroz odbijanje da uopšte razgovara o Vojvodini, plasiranjem ideje da se od nje može iskrojiti tri regije (Srem sa severnom Mačvom, Banat bez Pančeva i Bačku); više od toga odbijanjem, i u pokrajinskom parlamentu, svake ideje koja ide u susret ravnopravnosti građana u nacionalno šarolikoj Vojvodini.

Posebnu neosetljivost prema višenacionalnoj i višekonfesionalnoj sredini u kojoj žive i rade, članovi ove partije pokazuju demonstrativnim viškom pravoslavlja; unošenje badnjaka u zgradu pokrajinskog Izvršnog veća na Božić nije samo verski, nego i stav prema (još uvek važećem) državnom uređenju. Protivljenje latinici kao ravnopravnom službenom pismu ("Na celoj teritoriji SRJ oba pisma su ravnopravna, ali u službenoj upotrebi treba da bude samo ćirilica; to je pismo većinskog naroda koji živi na ovoj teritoriji i nema razloga da ne bude u službenoj upotrebi") govori o neosetljivosti i prema javnom mnjenu. Po podacima agencije "Scan" 76,5 odsto Vojvođana smatra da u službenoj upotrebi treba da budu ravnopravne ćirilica i latinica. Više od polovine (51,8 odsto) smatra da imena i prezimena pripadnika nacionalnih manjina treba pisati dvojezično, a svaki deseti misli da ih treba pisati prema pravopisu njihovog maternjeg jezika. Trećina (36,1) misli da ih treba pisati po srpskom pravopisu.

U pokrajinskoj Skupštini, protivljenje DSS da neke od instucija kulture (Srpsko narodno pozorište, Vojvođanski muzej i Arhiv Vojvodine) budu u nadležnosti pokrajine, obrazložila je Donka Stančić: "Značajni su za sve Srbe i ne mogu biti vlasništvo novokomponovanog 'vodvojvođanskog' naroda". To je, naravno, izazvalo "istorijske pouke" o činjenici da je pozorište osnovano 1861. u Novom Sadu, da su ga osnovali austrougarski Srbi, da njihovi potomci nisu drugorazredni Srbi koji neće znati da upravljaju institucijama predaka, da arhiv i muzej čuvaju istorijsku građu svih naroda Vojvodine, itd. Stvar je mnogo praktičnija: neko treba da finansira te institucije. Cela priča i jeste u novcu i popravci onog što je vlast SPS pokvarila sveopštom centralizacijom.

Današnji autonomaši upravo su autentičan građanski odgovor na ukidanje autonomije Vojvodine posle "jogurt revolucije"; jedina partija koja u Vojvodini ima "kopču" prema svrgnutom partijsko-dražavnom rukovodstvu iz 1988. je malo uticajnan Svenacionalni demokratski front Vojvodine na čijem čelu je Živan Berisavljević jedan od nekadašnjih funkcionera vojvođanskog Saveza komunista. Ni Liga socijaldemokrata Vojvodine, ni Reformisti Vojvodine ne vuku teret te vrste prošlosti; uticaj su sticali polako na ideji građanskog društva neopterećog nacionalnim predrasudama i, naročito Liga, žestokim antiratnim angažmanom. Đinđićeva demokratska stranka se godinama opirala "autonomaštvu", ali je centralizam, koji većina Vojvođana (70 procenata javnog mnjenja) ne doživljava kao državno uređenje, već kao oblik pljačke, od njene vojvođanske frakcije, napravio "veće autonomaše od Čanka".

U polemici povodom izglasavanja platforme o Vojvodini, kojom se traži usklađivanje republičkih zakona sa važećim republičkim ustavom, Reformisti Vojvodine prete "internacionalizacijom" pitanja i smatraju da bi "najjednostavniji put do vraćanja ustavnih nadležnosti bio donošenje jednog zakona, kojim bi se ukinula 102 republička zakona, čije odredbe ograničavaju autonomiju Vojvodine prema sadašnjem Ustavu Srbije"; predsednik LSV i predsednik vojvođanskog parlamenta Nenad Čanak kaže suprotno - da će, ukoliko dođe do "vojvođanskog problema" Skupština Vojvodine raspisati referendum, na kome će se građani Vojvodine izjasniti o tom pitanju: "Ukoliko ne budemo naišli na partnere u Srbiji koji će shvatiti značaj i kompleksnost vojvođanskog pitanja, onda će od vojvođanskog pitanja postati vojvođanski problem".

Da je Platforma o autonomiji u suštini legalistički dokument koji treba da omogući kakvo-takvo funkcionisanje Pokrajine, dok ne dođe do promene Ustava, upozorava upravo Nenad Čanak: "Taj dokument je, istovremeno, i paradoksalan jer Skupština Vojvodine njime štiti Ustav koji je ograničio i skoro ukinuo autonomiju Vojvodine". Komentarišući Čankove ocene da zahtevi iz Platforme o autonomiji Vojvodine ne nailaze na razumevanje u Beogradu, predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić kaže da ne smatra spornim da li će se nekome dati da raspolaže svojima parama: "Pošto to nije tema koja je sporna, ne može poslužiti za promovisanje pojedinaca, ali pošto je tako, onda je morate učiniti kontroverznom i tako je naduvati". Đinđić veoma dobro zna da Platforma o Vojvodini nije izmišljotina pojedinca; taj dokument je izglasalo, sa 10 glasova protiv i dva uzdržana, 86 poslanika vojvođanske Skupštine; liči da je svođenje parlamentarne na ličnu inicijativu, pokušaj da se rasprava o njoj odloži.

Da li je sporno čiji je novac, a čija ovlašćenja, pokazuje ovih dana, štrajk u Televiziji Novi Sad. Zaposleni, od 20. aprila traže iste plate kao i njihove kolege u Beogradu, pošto, već godinama, isti posao u sistemu RTS, vredi manje u Novom Sadu nego u Beogradu; emitovani su samo komemorativni prilozi o pogibiji 16 radnika RTS kad je bombardovana zgrada u Aberarevoj i na svaki sat, pet minuta vesti. Na ekranu oba programa iz ove kuće, piše da je štrajk izazvan egzistencijalnim, nikako političkim razlozima. Mada su upravo politički razlozi uzrok egzistencijalnog položaja. Osnivačka prava jeste preuzela Skupština Vojvodine, ali razvod od RTS nije ni počeo; novosadski televizijski radnici žale se da beogradsko rukovodstvo Nove RTS ni ne obraća pažnju na njihove zahteve za korekcijom platnih koeficijenata.

Milena Putnik (AIM)