AIM: start



MON, 23 APR 2001 12:09:43 GMT

Kako se troše pare poreskih obveznika u Srbiji

Koliko košta parlamentarni cirkus ?

AIM, Beograd, 23. 4. 2001.

Svaki dan zasedanja srpskog parlamenta u proseku košta poreske obveznike više od 11 hiljada maraka. Ovaj podatak u javnost je izneo šef poslaničke grupe DOS Čedomir Jovanović apelujući na poslanike skupštine Srbije da ne prekidaju rad sednice dok ne budu usvojili ceo paket poreskih zakona. Ideja mladog političara medjutim nije naišla na razumevanje ne samo poslanika iz redova opozicije već ni iz redova njegove poslaničke grupe.

Dok su u toku poslednjeg zasedanja Skupštine Srbije radikali pravili predstavu ispred parlamenta telima braneći pred brojnim televizijskim kamerama ukradeni blindirani džip,(poklon radikalima od bivšeg rukovodstva srpske policije) čija se vrednost procenjuje na 600.000 DM, poslanici Stranke srpskog jedinstva pozivali se na to da "umorni ne mogu da daju svoj pun doprinos radu na po gradjane važnim zakonima", a šef poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije Branislav Ivković optruživao DOS da "želi da iskoristi odustvo radikala iz poslaničkih klupa i brže bolje usvoji predložena zakonska rešanja kojima se guli koža sa ledja narodu a pune džepovi dosovskim vlastordršcima", poslanici vladajuće skupštinske većine nisu u dovoljnom broju došli na nastavak sednice. Predsedniku skupštine Draganu Maršičaninu nije preostalo ništa drugo no da njen nastavak zakaže za sutradan.

Radikali su sa smeškom dočekali ovu oluku očito pripremajući za nastavak zasedanja taktiku kojom bi posle brojnih predhodnih pokušaja opstrukcije, potpuno onemogućili rad parlamenta. Ključnu ulogu u tome odigrala je poslanik SRS iz Kragujevaca Nataša Jovanović koja se ne birajući reči obrušila na DOS i njegove poslanike,Vladu i ministre a posle isključenja sa sednice zauzela mesto u sredini poslaničke grupe radikala koji su tako pokušali da spreče obezbedjenje skupštine da je udalji iz sale. Predsednik parlamenta je pribegao prekidu sednice kako bi se "glave ohladile", ali je hladjenje moralo da bude produženo za nekoliko dana .

Predastava koju su prošle nedelje režirali radikali i njihov čelnik Vojislav Šešelj, otvorila je čitav niz pitanja vezanih za budući rad srpskog parlamenta kome u veoma kratkom roku predstoji usvajanje oko 200 zakona nužnih da bi Srbija, kako je obećano narodu, krenula u promene.U dve sedmice, ili za osam radnih dana poslanicima je pošlo za rukom da usvoje samo 9 propisa, dok ih u nastavku zasedanja očekuje još 16 zakonskih akata. Ako je u proseku za jedan akt bilo potrebno izmedju jednog i dva dana, onda donošenje jednog akta košta poreske obveznike do 22 hiljade DM, ili isto onoliko koliko iznosi 190 prosečnih penzija ili 164 prosečnih plata.Odnosno, trošak jednog usvojenog akta ravan je nadokandi koju bi moglo da primi 1400 radnika "Zastave" koji inače već godinama ne rade. Kako pred poslanicima stoji zadatak da uz ovih 16 usvoje još bar 60 zakona do letnjeg odmora onda bi to značilo da bi poslanici morali da zasedaju bar 152 radna dana a to bi koštalo 1.773.232 nemačkih maraka. Na red stižu oni od po stotinak članova, pa je malo verovatno da se prosečan vremenski tajming po jednom aktu neće produžiti bar za jedan dan.U tom slučaju bi poslanici morali da rade 45 nedelja bez prekida, a do letnjeg raspusta ima nepunih 10.Taj posao bi koštao bar još 886.616 nemačkih maraka odnosno usvajanje zakona koštalo bi ukupno preko 2,6 miliona DM pri čemu nisu nažalost uračunati troškovi sastanaka poslaničkih grupa i odbora, plate 65 stalno zaposlenih u odborima i komisijama, troškovi njihovih mobilnih telefona, poslaničke plate, dnevnice, putni troškovi i hotelski smeštaj za poslanike koji nisu s područja Beograda.

Otuda je jedno od ključnih pitanja kako se može sprečitii ponavljanje nemilih dogadjaja u srpskom parlamentu i rad skupštine učiniti delotvornijim. Jedan od najjednostavnijih odgovora svakako je "upristojiti radikale" što nije tako jednostavno u situaciji kada se poslanička većina iz sve snage trudi da na sebe ne navuče epitet nedemokrata po cenu da dopusti radikalima i jednom delu poslanika SPS da čitav posao na promenama sistema obesmišljuju. Koristeći institut podnošenja amandmana, poslanici opozicije, sa izuzetkom predstavnika SSJ, pokušavaju da predlažući često potpuno besmislene izmene dobiju mogućnost da izadju za govornicu i pred tv kamerama govore o svemu što im padne na pamet.

Opšti je utisak zato da se nastavlja stara praksa verbalnog nasilja manjine nad većinom. Ako se bude nastavilo istom dinamikom kojom je doneto, odnosno izmenjeno i ukinuto, nekoliko prethodnih dokumenata, a za delimične i nedovoljne izmene poslovnika utrošeno je čak 16 sati rada, Skupština Srbije neće stići da donese jedan stočlani dokument ni za godinu dana!

Ma koliko apsurdno zvučalo, na DOS-u je najveća odgovornost za budućnost parlamentarnog života u Srbiji. Pre svega, ova koalicija ne bi smela ni sa kakvim opravdanjem da dovede u pitanje rad skupštine. Prvi preduslov za to je da u svakom trenutku poslanici DOS moraju biti u skupštinskoj sali kako kvorum ni u jednom trenutku ne bi bio doveden u pitanje. Izgovor da se kalkuliše brojem prisutnih DOS-ovih poslanika kako bi se smanjio trošak u odnosu na trošak koji se stvara opstrukcijom parlamenta ili nejgovom nemogućnošću da radi dokle je potrebno, je neprihvatljiv u uslovima kakvi postoje u srpskoj skupštini.

Ne bi zgoreg bilo podsetiti se ni nekih ranijih iskustava iz rada.U neka koliko toliko normalnija vremena radna tela skupštine su bila ta na kojima su usaglašavani stavovi psolanika sa vladom kao predlagačem i na sednice parlamenta se uglavnom nije izlazilo dok se saglasnost ne postigne.Vlada je aktivno učestvovala u menjanju sopstvenih predloga prihvatajući neke od amandmana koji su bili u skladu sa njenim predlozima kao svoje. Ono što tada nikome nije smetalo, sada se postavlja kao problem. Razlog je jednostavan: cilj amandmana nije da poboljša predloženo zakonsko rešenje već da stranka koja ga predlaže pred tv kamerama eventualno pokupi koji politički poen. Vraćanjem rada u nadležne odbore predpostavljalo bi da u tim telima moraju sedeti ljudi od struke a ne po političkoj pripadnosti.

Tako se ne bi dogadjalo kao danas, da poljoptrivredni proizvodjači po stranačkom nalogu predlažu i obrazlažu amandmane iz oblasti zdravstva, ekonomisti iz kulture, pravnici iz poljoprivrede. Tako parlament ne bi bio igračka u rukama ni jedne stranke, niti puka glasačka mašina koja obesmisluje parlamenatrizam i pretvara se u cirkus kao što je to sada slučaj. A to sve itekako košta poreske obveznike.

Tatjana Stanković (AIM)