AIM: start



SUN, 22 APR 2001 18:56:10 GMT

Albanci i priznavanje granica

Priština, 22.04.2001.

Poslednji konflikt u Makedoniji e zaoštrio potrebu maksimalnog razjašnjavanja stavova predstavnika Albanaca svih regiona ovog dela Balkana oko pitanja uvažavanja i priznavanja granica. Problem je postao akutnim nakon optužbi za izvoz nemira i nestabilnosti, ali i pritisaka i pretnji upućenih Kosovu, čak i potpunom izolacijom i kolektivnim kažnjavanjem. Reč je o optužbama da se Albanci bore za ujedinjenje u jednu državu i, na taj način, silom streme da promene postojeće granice. Nekada se govorilo o ciljevima za stvaranje Velike Albanije, a u poslednje vreme se optužuju i za stremljenja za fprmiranje Velikog Kosova.

Nikada Albanci i njihovi predstavnici, posebno oni na Kosovu, nisu bili izvrgnuti većim pritiscima spolja kako bi se bez ikakve dvosmislenosti izjasnili oko pitanja granica i odnosa sa susednim državama i narodima. Istom žestinom, takvo razjašnjenje stajališta ovog puta su zatražili i mnogi prijatelji Albanaca. I, izgleda kao da su pritisci učinili svoje. Međutim, Albanci nisu nikada bili ozbiljan faktor koji bi svojim snagama mogao oživotvoriti snove nacionalnog preporoda za ujedinjenje u jednu državu. Zato, iako je možda manje više takav san postojao u preokupacijama dela Albanaca, on nikada nije dospeo do faza angažovanja za praktično ostvarenje. Jednostavno, i albanski političari i najveći deo naroda su bili svesni da takvo jedno angažovanje nema realnih šansi. Ova činjenica je bila odlučujuća zašto se na teritorijama nastanjenim Albancima u ovom delu Balkana nije pustila dubokog korena ideja ujedinjenja Albanaca u jednu državu koja bi bila nekakva Velika Albanija. Što se ideje Velikog Kosova tiče, sa punom sigurnošću se može tvrditi da je ona produkt protivnika Albanaca i da među kosovskim Albancima takva ideja nije bila uopšte prisutna ni ranije, niti poslednjih godina.

Uprkos unutaralbanskim evoluiranjima i polazeći od realističke tačke gledišta i vaganja šta se može dobiti a šta izgubiti angažovanjima za ujedinjenje u jednu državu, optužbe za veliku Albaniju ili Kosovo nisu prestala. U periodima loših odnosa među susedima, takve optužbe su smatrane najefikasnijim strašilom u diplomatskim, propagandističkim, i oružanim borbama sa Albancima. Čak i onda kada su vođeni ratovi za njohovo osvajanje i potčinjavanje, Albanci su optuživani da su se pobunili za stvaranje Velike Albanije. Poslednjih godina ova strašila su korišćena uvek kada su njihovi susedi želeli da predstave Albance kao remetioce regionalnog mira, kao ljude koji sprečavaju multietničku harmoniju, remećuju demokratske procese i ugrožavaju granice. Zbog veće snage uticaja suseda i uspostavljenih odnosa između lokalnih i velikih sila, u prošlosti i u novije vreme, zbog političkih afiniteta, kalkulacija i dugoročnih ili kratkoročnih diplomatskih interesa, u nekim zemljama ove optužbe su smtrane ozbiljnim pretnjama, čak i akutnim po susede Albanaca. Ali, bez obzira na obrazloženja albanske strane, ne može se negirati da su susedi imali izvestan oslonac za sumnje u strateške aspiracije Albanaca.

Nakon iskustva u poslednjih 3-4 godine i odlučnosti velikih svetskih diplomatskih i vojnih centara da nakon Kosova ne dozvole više oružane konflikte, a da odnose u ovom delu Balkana urede bez oružja, Albanci i njihovo predstavnici su imali brojne razloge da se jasno i nedvosmisleno deklarišu oko pitanja granica na Balkanu. Sami su uvideli da im neizjašnjavanje donosi veliku štetu u međunarodnim odnosima, a da izjašnjavanje donosi koristi u smislu da otklanja sumnje i povode za bezrazložna optuživanja i da, istovremeno, to može postepeno stvoriti uslove za punu normalizaciju odnosa sa susedima. Može se pretpostaviti da je razlog za skoro stogodišnje ustručavanje za formalno priznavanje granica između država Balkana bilo pitanje Kosova. Iako nisu imali mogućnosti da izmene stvari, izgleda kao da se Albanci sa obe strane granice nisu pomirili sa činjenicom da Kosovo ostane u Srbiji. Među Albancima i njihovim predstavnicima vlada mišljenje da su se nakon rata na Kosovu stvari promenile, barem kada je reč o sudbini Kosova. Veruje se da, uopšte uzev, i svet prihvata da u sadašnjem balkanskom sistemu treba uvažavati kao faktičko stanje i granice Kosova. Prioritet Kosova koje zasad ima realnih šansi za sticanje nezavisnosti, dobit koju može doneti promena i stavovi velikih sila bili su dovoljno ubedljivi argumenti da predstavnici Albanaca, svugde gde oni žive, naprave istorijski iskorak da i formalno priznaju postejeće granice država, uključujući tu i Kosovo, na ovom delu Balkana.

Takvim deklaracijama, posebnim ili zajedničkim, javno su istupile najznačajnije političke snage pozicije i opozicije u Albaniji, albanske partije u Makedoniji, uključujući i tamošnju UÇK (Nacionalna oslobodilačka vojska), partije u dolini Preševa, uključujući tu i UÇPMB (Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca), kao i albanske partije u Crnoj Gori. Nakon brojnih partijskih saopštenja, i glavne albanske političke partije na Kosovu zajednički su se izjasnile za uvažavanje postojećih granica na ovom delu Balkana. Njihovi predstavnici su usvojili jedan dokument kojeg su nazvali Memorandum i koji je upućen američkom državnom sekretaru Kolinu Pauelu. Na tom dokumentu koji mu je uručen tokom njihovog poslednje susreta sa njim pre nekoliko dana, albanski lideri su se obavezali za uzajamnu sigurnost granica oko Kosova, posebno sa Makedonijom i sa Srbijom, gde su inače prisutne i veće tenzije. Za postizanje te sigurnosti oni su ponudili potpisivanje posebnih sporazuma sa ovim i svim susednim zemljama koje su proizašle iz raspada bivše Jugoslavije, u cilju, kako su sami naveli, jačanja regionalne sigurnosti. Tako, i ako se sada a i ubuduće sa raznih strana granice mogu pojaviti glasovi za ujedinjenje u jednu državu, nakon iskustva iz poslednjih godina čini se da nema izgleda da će oni prekoračiti političke margine na kojima se i sada nalaze. Kosovske partije, čiji lideri su potpisivali taj Memorandum, na izborima održanim prošle godine dobile su oko 93 odsto kosovskih glasova. S druge strane, neke kosovske partije koje se u raznim oblicima angažuju za nacionalno ujedinjenje, po broju dobijenih glasova i podrške među biračima, se nalaze na marginama kosovske politike.

Kakvo je trenutno raspoloženje, barem u Albaniji, u vezi sa pitanjem nacionalnog ujedinjenja, može se videti u reakcijama objavljenim ovih dana u Tirani na izjavu predsednika upravnog odbora Partije demokratska alijansa (PAD), Arbena Imamija. Pre nekoliko dana on je javno izjavio da je njegova partija za mirno ujedinjenje Kosova sa Albanijom. Imami je aktuelno ministar pravosuđa u koalicionoj vladi u kojoj PAD ima i drugih visokih zvaničnika. Međutim, te položaje ona drži samo zahvaljujući učešću u vladinoj koaliciji. Broj glasova koje je sama partija (PAD) dobila na dosadašnjim izborima se kreće do 3 odsto. Izjavu Imamija su osporili i sami čelnici PAD i ocenjena je kao njegov lični stav. Ostale partije si istupile sa ocenama da takva izjava može biti samo provokacija, đavolji posao itd. Međutim, izgleda da uglavnom vlada mišljenje da je ta uzjava data u kontekstu angažovanja u predizbornu kampanju. Naime, opšti parlamentarni izbori u Albaniji će se održati krajem juna.

AIM Priština, Fehim REXHEPI