AIM: start



SAT, 21 APR 2001 15:56:18 GMT

Slovenija - Hrvatska

Kombi se vratio kući

Iako je zvanični Zagreb posle tri godine vratio premijeru Janezu Drnovšeku "zalutali" špijunski kombi, izvesno je da ni do leta neće doći do dogovora za nagomilane probleme medju državama.

Ljubljana, 20.04.2001.

Poslovično ozbiljni slovenački premijer Janez Drnovšek kiselo se nasmešio u kamere kada mu je prilikom poslednjeg susreta sa delegacijom iz Hrvatske u zamku Otočac kod Brežica Ivica Račan uz prigodan govor sav razdragan predao špijunski kombi koji je tokom protekle tri godine bio u rukama hrvatskih vlasti. Zeleni kombi marke "folksvagen" stigao je do mesta diplomatskog susreta na posebnom tegljaču, a carinici sve do poslednjeg trenutka nisu znali da "roba" ide u Otočec. Taj detalj je trebalo da simbolizuje otopljavanje odnosa izmedju Slovenije i Hrvatske, a sam susret je kasnije komentarisan kao prekretnica posle koje diplomatije dve države kreću u rešavanje nagomilanih problema brzinom glečera.

Podsetimo na sudbinu špijunskog kombija, koji je poslednjih godina bio kost u grlu slovenačke administracije. Pao je u šake hrvatske policije 6. januara 1998. godine, kada je patrola MUP Hrvatske oko deset metara unutar svoje teritorije ulovila auto i u njemu dva oficira Slovenačke vojne obaveštajne službe. Predstavnici zakona nisu mnogo okolišili - uredno su pohapsili nezvane goste i ekspeditivno ih priveli kod sudije za prekršaje. Uhvaćeni slovenački špijuni pravdali su se da su promašili slovenačko-hrvatsku granicu i u posebnom vozilu, specijalno opremljenim za elektronsko izvidjanje, sasvim nepredvidjeno ušetali u zagrljaj hrvatske patrole. Obaveštajci su ubrzo deportovani u domovinu, dok je skupoceni kombi, koji prema nekim podacima košta nekoliko miliona nemačkih maraka, ostao na hrvatskoj strani.

Dva slovenačka špijuna je prethodno saslušao sudija za prekršaje, a kasnije im je u odsustvu izrečena blaga kazna, iako je u Hrvatskoj za krivično delo špijunaže predvidjena kazna i do 20 godina strogog zatvora. Upravo taj detalj je ponukao brojne špekulacije, pošto je hrvatska vojska za svoju obaveštajnu službu dugo pokušavala da kupi baš takvo vozilo, dakle kombi opremljen specijalnom elektronskom mašinerijom, nemačke proizvodnje; medjutim, strani partneri nisu mogli da se slože oko prodaje - Nemačka bi možda i zažmurila i odobrila transakciju, ali SAD su tada u regionu vodile glavnu reč. Osim toga, tada je mir na Balkanu bio još krhak, a i cena kombija previsoka. Tako od posla nije bilo ništa, sve dok se nije dogodila neverovatna, početnička greška slovenačkih obaveštajaca, što je nekim analitičarima dalo ideju da se zapravo radi o suptilnom dogovoru izmedju Hrvatske i Slovenije, posle koga je Tudjmanov san postao java. Da sve bude lepše, iznenadjeni slovenački špijuni u trenutku hapšenja nisu uspeli da onesposobe išta od skupocene opreme, tako da je hrvatska strana tokom protekle tri godine imala u rukama veoma moćno orudje, s kojim je mogla da radi šta hoće.

Tadašnje Mininistarstvo odbrane Slovenije je požurilo da greh za gubitak ovog jedinstvenog kombija svali na nespretne obaveštajce. Nagadjanja oko nekakvog slovenačko-hrvatsko-nemačkog dogovora su vremenom splasnula, ali je ostala dilema zašto su obaveštajci, čija je ruta tog dana vodila u sasvim suprotnom pravcu - prema Rogli (planina negde na pola puta izmedju Celja i Maribora) završili u Hrvatskoj. "Amortizovani" kombi je tokom posledjih godina bio jak pregovarački adut hrvatske strane, posebno u natezanjima oko nerešenih graničnih pitanja. Odgovor na pitanje hoće li kombi biti vraćen ili ne, uslovljavan je, recimo, neposredno posle incidenta - sa povlačenjem slovenačke vojske sa Trdinovog vrha (ili Svete Gere, kako isti breg nazivaju Hrvati) koji predstavlja jedan od najtvrdjih pograničnih problema izmedju dve države.

Iako vraćanje kombija prvobitnom vlasniku nesumnjivo predstavlja gest dobre volje, težina nerešenih problema koje treba rešiti izmedju Slovenije i Hrvatske nije ništa manja. Najvažnije pitanje - odredjivanje granice na kopnu i moru - i dalje izgleda kao nerešiv problem. Još koliko pre tri godine su slovenačka i hrvatska diplomatija najavljivale brzo rešenje pograničnih problema i u pomoć pozvale bivšeg američkog ministra odbrane i stručnjaka za "nevidljivu" tehnologiju Vilijema Perija. Peri je pristao da bude savetnik (ali ne i arbitar), u to ime se jednom provozao Piranskim zalivom, posetio (o trošku domaćina) obe strane u sporu i otišao kući. Posle toga od njega više nije bilo ni traga, ni glasa. Što nije sprečavalo nadležne ministre da iz godine u godinu obećavaju stalno nove rokove za potpis sporazuma. Olako data obećanja, medjutim, nikada nisu urodila potpisom.

Poslednji susret Drnovšeka i Račana je bio u istom stilu. Na veliku radost domaćih i evropske javnosti posle šest sati rasprava na Otočcu pada još jedan dogovor o novom, "presudnom" datumu. Dva premijera su se dogovorila da će u roku od mesec i po dana stručne ekipe "intenzivirati rad" i da će posle 1. juna proceniti treba li za mesec dana "ili nešto više" produžiti taj rok, ili odmah pokrenuti postupak za arbitražu. Nisu ništa bolje prošli ni drugi dogovori. Ivica Račan je što se tiče granice na moru kao medju u Piranskom zalivu ponudio "privremeno rešenje", ali je njegov predlog naleteo na muk slovenačke strane. Račan je potom kao najkompleksniji problem označio dug Ljubljanske banke hrvatskim štedišama. S druge strane se Janezu Drnovšeku čak i ocena - po kojim pitanjima su države najbliže rešenju - učinila toliko "rizičnom", da se nije osudio da izrekne išta povodom tako jednostavnog pitanja.

Ukratko, ni ovoga puta dve delegacije nisu uspele da izadju iz diplomatskog ćorsokaka, koji će i dalje uzrokovati glavobolje kako na slovenačkoj, tako i na hrvatskoj strani. Sloveniji unekoliko gori pod nogama, pošto je zbog desetogodišnjeg zastoja u rešavanju problema sa Hrvatskom kritikuju u Evropskoj Uniji, koja želi jasne garancije u pogledu bezbednosti svojih spoljnih granica; Slovenija bi, naravno, veoma želela da duž reke Kupe koliko sutra postavi čvrste kamene medjaše i time umiri partnere iz Brisela, te što pre postane punopravni član. Što u Hrvatskoj budi nove strahove, pre svega od "šengenskog zida na Kupi". Posebno zato što mnogi Hrvati doživljavaju Austriju, kako je to jednom potvrdio Račanov ministar spoljnih poslova Tonino Picula, "kao susednu zemlju". Zato ako Slovenija od septembra zaista krene sa praktikovanjem "šengenskog režima" na svojim granicama, službeni Zagreb očekuje da će Ljubljana prethodno potpisati Sporazum o pograničnom prometu i saradnji. Hrvatska je isti sporazum već ratifikovala, a u Sloveniji je ratifikacija izostala zbog ocene partija s desnice da rečeni sporazum prejudicira granicu.

S druge strane, uvodjenje šengenskog režima na "južnim" slovenačkim granicama ne samo da bi udaljilo Hrvatsku od "susedne" Austrije, već od Evrope uopšte, a donelo bi i druge probleme hrvatskim gradjanima. Zato Hrvatska zahteva da i ubuduće važi poseban tretman za njene državljane, posebni prolazi na graničnim prelazima, ulazak u Sloveniju samo sa ličnom kartom i slično. Zna se da su već sad neka područja Slovenije i Hrvatske prilično unazadjena zbog granice koja je proglašena 1991. godine. Granica je značila ne samo deobu terena, već strogo sprovodjenje novih propisa, što na tim prostorima nikada nije bio slučaj.

Vazdušna linija od sela Jelovica u Čičariji i Trsta iznosi, na primer, svega 17 kilometara, ali putnik iz tog sela do Trsta mora da predje četiri puta duži put, kako bi obavio sve granične kontrole. Rigidniji režim na granici izmedju Slovenije i Hrvatske samo bi pogoršao ionako loše prilike. Jedino dugoročno rešenje za te i slične probleme jeste što brži ulazak Hrvatske - a kasnije Bosne, SRJ, Makedonije i ostalih država jugoistočne Evrope - u Evropsku Uniju.

Jasno da je sve to neizvodljivo na kratke staze i da će se problemi samo gomilati. Tako postaje razumljivija i igra slovenačkih i hrvatskih diplomata, čiji se rad svodi na iscrpljivanje protivnika i igru živaca. U takvom diplomatskom ruletu, smatraju učesnici, pobedjuje onaj, ko izdrži duže. Pošto u toj igri - tako bar pokazuje bliža prošlost - najčešće nema pametnijih, nema ni popuštanja. Najveći nedostatak takvog taktiziranja predstavlja činjenica da velika izdržljivost izabranika na vrhu, najčešće vodi do pravih katastrofa po one, koji su na dnu. Nije teško naslutiti ko će potegnuti najkraći kraj - juče birači, danas obični gradjani svih novonastalih država u regionu.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)